Најбоље шансе да постане лидер Узбекистана има Шавхат Мирзијајев који гледа према Москви

ИСЛАМ КАРИМОВ  ЈЕ СВОМ УЗБЕКИСТАНУ ОБЕЗБЕДИО 25 ГОДИНА ПРОСПЕРИТЕТА, АЛИ ШТА ЋЕ БИТИ ДАЉЕ?

Ислам Каримов

* Узбекистан има значајне су резерве природног гаса, довољно нафте, земља има велика налазишта злата и тешких метала, међу пет је највећих извозника памука у свету, а има највећу армију у Централној Азији. Ислам Каримов је био и шеф државе и „отац нације“, али је доживео мождани удар у 78-ој години. Неки су чак били пожурили да објаве да је умро. Није, али ће на врху пирамиде власти доћи до промене

* Узбекистан је под Каримовом водио самосталну спољну политику. Он није био америчка марионета, после догађаја у Андижану (мај 2005., Американци су били већ видели нову „обојену смену власти“ преко радикалних исламистичких групација). Угушио је ту побуну, без много церемоније отказао гостопримство Американцима у војној бази „Ханабад“, а Солани ускратио могућност да посети  Узбекистан и „изрази забринутост због непоштовања права човека и прекомерне употребе силе против демонстраната“, тиме што је одбио да му се изда узбечка виза

* Најбоље шансе да наследе Каримова имају два висока функционера који годинама раде са  њим – премијер Шавхат Мироманович Мирзијајев и први вице-премијер задужен за економски блок и инвестиције - министар финансија Рустам Садикович Азимов

* Мирзијајев је, заправо, фаворит број један за преузимање дужности шефа државе. Има 59 година, рођен је у Џизакској области, био је на функцији губернатора (хакима) Џизакске области као и Самаркандске, тако да је и до ступања на дужност премијера имао велико искуство у веома важним регионима државе. Он и Каримов су из истог - самаркандског клана

* Рустам Садикович Азимов (1958.), први вице-премијер, син је познатог узбечког физичара, тесно је повезан са елитом ташкентског клана, важи за једног од најмодернијих и најобразованијих функционера у високим ешалонима власти и негде слови за човека који је орјентисан на западне вредности и западну елиту

         Пише: Зоран МИТРОВИЋ

         ПОСЛЕ хоспитализације председника Узбекистана - Ислама Абдуганијевича Каримова, о чему се појавила кратка званична информација на официјелном порталу владе - кренуле су разне спекулације у јавним гласилима о здравственом стању председника, а у неким јавним гласилима чак и о томе да се председник налази у коми и на реанимацији, у стању клиничке смрти а нека су отишла толико далеко да су објавили саопштење о смрти Ислама Каримова. 

         У прошли понедељак, 29. септембра, на својој Фејсбук страници, председникова млађа кћерка, Лола Каримова, потврдила је саопштење Владе да је председник хоспитализован и да ће његов опоравак захтевати одређено време и детаљне прегледе, објаснивши да је председник преживео излив крви у мозак и да му се стање оцењује као стабилно.

         Новонастала ситуација неминовно намеће питање, којим путем ће кренути, какав модел промене власти ће изабрати ова земља после четврт века владавине 78-огодишњег Ислама Каримова, да ли ће бити промена у спољној политици ове бивше совјетске републике, која се уочи свечаног обележава 25-годишњице независности (01. септембар),  нашла у осетљивој ситуацији да се лекари боре за живот незаменљивог лидера нације од 1991. године, најзаслужнијег човека за просперитет, развој, стабилност и мир у овој земљи, која се налази у изузетно трусном подручју (између осталог граничи се и са Авганистаном), где се најнепосредније преплићу геополитички интереси водећих земаља света – Русије, САД, Кине.

         Наравно да је ситуација када један човек држи власт у земљи непуних 30-година (јер Каримов је и у совјетско време од 1989. године на челу ЦК КПСССР РУз) у случају његовог одласка крајње деликатна. Наравно да се сви питају да ли ће процес промене власти проћи мирно и без погубних последица у најмногољуднијој земљи Централне Азије са преко 32 милиона становника.

         Узбекистан је за време владавине Каримова карактерисала у великој мери самостална спољна политика. Он није био америчка марионета, после догађаја у Андижану (регионални центар Ферганске области) с почетка маја 2005 године, када је са стране Американаца  била већ виђена нова „обојена смена власти“ уз помоћ радикалних исламистичких групација, Каримов је после бескомпромисне муњевите реакције и гушења побуне, без много церемоније отказао гостопримство Американцима у војној бази „Ханабад“ на територији земље, а самом Хавијеру Солани ускратио могућност да посети  Узбекистан и „изрази забринутост због непоштовања права човека и  прекомерне употребе силе против демонстраната“, тиме што је одбио да му се изда узбечка виза.

         Са друге стране, Каримов није показивао ни превелики ентузијазам у погледу интеграционих процеса на постсовјетском просторуу  после распада СССР, иако Русија и дан данас цени чињеницу да је Ислам Каримов био један од ретких националних лидера који је 1991. године свим административним ресурсом и својим политичким ауторитетом агитовао код својих сународника  да се на референдуму изјасне за очување СССР.

         Узбекистан је тако улазио у ОДКБ, па потписао, управо после андижанских догађаја, беспрецедентан ниво повезаности у облику  војног савеза са Руском Федерацијом, па касније био члан у неком посебном модалитету у овој организацији, па на крају и изашао из те организације.

         Узбекистан , такође није приступио Евроазијском Економском Савезу и без журбе одмерава кретања у тој организацији на коју је неминовно наслоњен у сарадњи.

         Држава нема велики спољни дуг, нема никакву зависност од ММФ-а, Светске банке и осталих међународних финансијско-политичких хоботница.

         Мото Каримова у овој сфери одговара српској изреци „пружи се онолико, колики ти је губер“.

         У Узбекистану постоји много елемената старог модела планске економије, нарочито у аграрном сектору, од кога се због изузетно повољне климе у будућности много очекује. Узбекистан располаже значајним природним ресурсима (али је то неупоредиво са земљама окружења као што је рецимо Казахстан).

Ташкент

         Има значајне су резерве природног гаса, довољно нафте, земља има велика налазишта злата и тешких метала, а уједно - Узбекистан је 4-5 земља у свету по извозу памука.

         Узбекистан је ипак са својих многобројним становништвом, великим делом територије под пустињом и нерешеним системом наводњавања, најсиромашнија земља Централне Азије са огромним социјалним проблемима. Економских миграната из Узбекистана, који су изузетно цењена радна снага у Русији, процењује се да у овом тренутку има близу 2 милиона, њихове официјелно евидентиране дознаке из Русије породицама у Узбекистану премашују 6 милијарди долара на годишњем нивоу.

         Како изгледа политичка атмосфера у Узбекистану у светлу постојања могућих реметилачких фактора и њиховог утицаја на  очување стабилности, континуитета државног курса, постепених и добро промишљених промена које је увек заговарао Ислам Каримов?

         Политичке партије у Узбекистану немају никакав утицај. Невладине организације, тим пре стране, као могући дестабилизациони фактор једноставно не постоје.

         Ако је негде у ширем међународном мњењу Узбекистан окарактерисан као земља у којој нема никакве слободе штампе и са чврстом државном контролом над информациијама, ја бих смело истакао да тамо постоји само строга одговорност за пласирану  информацију.

         Армија (која је најбројнија од свих централно-азијских земаља) чврсто контролише границе. Сужена је могућност за дејство дестабилизационих фактора јер, поред горе поменутог, треба истаћи да одсуствује дискусија међу различитим идеологијама.

         Постоје присталице чврсте власти, задати су својевремено страховити ударци радикалном исламу, од којих се он никада није опоравио, али се исто тако никада не може гарантовати да је он искорењен. Постоје елите у безбедносним структурама (специјалне службе, полиција, војска), бирократско-државним структурама и апарату владе и председника, интересне бизнис структуре и регионални кланови.

         Каримовљеву владавину карактерисала је жестока вертикала власти и од председникових одлука зависиле су одлуке на свим нивоима власти. Овај систем председничке владавине који је од Узбекистана направио јаку, централизовану, вертикално интегрисану  бирократску државу , никада није био њен недостатак и мана, већ је  овај модел државне управе, управо био и јесте њена предност.

         За све време владавине Каримова, практично није било нити једног покушаја дворског преврата, покушаја државног удара а максимум што је могло да процури у јавност на неформалан начин су биле апаратске интриге и закулисне конкурентске борбе званичника и чиновника  на различитим нивоима власти. То говори да је формирани систем контроле, стабилности, равнотежа и противтежа између могућих политичких, бизнис и интересних групација био доведен до перфекције. Та равнотежа се јесте одржавала и стожер јој је био неприкосновени ауторитет председника, али треба признати да је  јако добро функционисала.

         У Узбекистану нико не прижељкује нестабилност, нити ће до ње доћи.

         Највероватније је да ће се у Узбекистану очувати мир и стабилност и да ће се елите безбедоносних служби, војске, државне администрације и крупног бизниса договорити о континуитету Каримовљеве политике.

Шавхат Мироманович Мирзијајев

         Ако процес предаје власти буде протекао нормално, то никакве озбиљне трансформације у спољнополитичком курсу се не очекују, што је вероватно нешто што у овом тренутку прижељкују сви значајни међународни фактори. Ако дође до неког мешања у процес предаје власти, тада ће се свакако активирати успостављени и небројено пута проверени  механизам контроле и противтежа између конкурентских елита.

         Процес предаје власти потпуно отвореним демократским путем у Узбекистану је немогућ и био би јако штетан. Ситуација у Узбекистану је таква, чак и да се одрже председнички избори по схватањима и стандардима западне демократије, и чак да један од два кандидата однесе убедљиву победу на изборима, сваки будући председник Узбекистана, сматрао би да црпи потпуни политички легитимитет и  морално право да преузме ту дужност, једино ако би ту власт узео из руке оца нације Ислама Абдуганијевича Каримова.

         Дакле: ако би га он благословио као наследника.

         Зато ће избор будућег председника Узбекистана бити сигурно унутрашње питање и плод консензуса националне политичке и бизнис  олигархије.

         Политичка и бизнис олигархија републике апсолутно није склона неким конфликтним методима прекрајања сфера утицаја коришћењем широких народних маса.

         Па пошто су већ наговештене а вероватно и почеле апаратске игре, ко су у Узбекистану претенденти на функцију шефа државе?

         Рекло би се да их има више, све почиње од чланова председникове породице, преко утицајних чиновника у самом апарату председника, као и руководилаца из министарстава силе и специјалних служби.

         Свеједно, одавно се помињу највише два висока функционера који годинама раде са Каримовим – премијер Шавхат Мироманович Мирзијајев и први вице-премијер задужен за економски блок и инвестиције - министар финансија Рустам Садикович Азимов.

         Мада, према уставу дужност у случају немогућности председника да врши функцију, дужности и овлашћења преузима председник Сената (горњег дома Олиј-Мажлиса Републике Узбекистан). Тренутно је на тој функцији професор Нигматула Јулдашев, који није уопште личност ни приближно тих политичких  габарита и ауторитетада би га локална олигархија и елита озбиљно схватила чак и на кратак рок до избора председника.

         Главни играчи при избору наследника, поред председника, биће његова породица, руководиоци органа силе и нарочито  специјалних служби, међу којима у улози кључног играча можемо извојити првог човека Савета националне безбедности Рустама Инојатова.

         Рустам Садикович Азимов (1958 г. рођења), први вице-премијер, син је познатог узбечког научника и физичара, тесно је повезан са елитом ташкентског клана, важи за једног од најмодернијих и најобразованијих функционера у високим ешалонима власти и негде слови за човека који је оријентисан на западне вредности и западну елиту.

         Дуго година радио је као председник Националне спољноекономске банке Узбекистана.

         Ево једног личног момента који ће, надам се, помоћи разумевању могућих процеса у Узбекистану.

         У октобру 1997. ме је на 17 спрату у главном офису Националне Банке,  једне од најлепших зграда  новог Ташкента и Узбекистана и симбола њиховог галопирајућег развоја, примио Рустам Садикович. Објаснили су ми да ме прима један од најмоћнијих људи Републике пред којим је светла будућност а крајњи домети буквално неограничени. 

Рустам Садикович Азимов

         Веома је уљудан у опхођењу, шармантан, професионалан, коректан у опхођењу са персоналом, што је права реткост у бирократским структурама Узбекистана. Већ од 2000-те године, када је постао вице-премијер, углавном је контролисао економски блок и финансије и стране инвестиције у републици.

         Азимов има добре односе са странцима, један је од ретких високих узбечких функционера који добро говори стране језике, а са друге стране његов потпис стоји на свим документима о страним инвестицијама, зајмовима, међународним партнерствима и улагањима, одмах поред потписа Каримова.

         За последњих 15 година, често су се могле чути разне гласине да је Азимов пао у немилост, а затим да га Каримов само што није именовао за наследника, те да је пореметио односе са другим утицајним личностима.

         Углавном, Рустам Азимов је остајао после свих тих интрига и игара у седлу, као човек који је увек био задужен за државну касу – ризничар! Могуће да се тим својим статусом увек и задовољавао, остајући увек лојалан како према председнику, тако и према члановима његове породице. Ипак, Рустам Азимов, могуће да ће управо то и остати, државни ризничар у најпозитивнијем смислу те формулације и да ће и као могући будући премијер својом професионалношћу, знањем, дугогодишњим искуством руководиоца уради много тога на модернизацији економских модела државе који ће неминовно  захтевати одређене промене и прилагођавања.  

         Фаворит број један за пеузимање дужности шефа државе је актуелни премијер Шавхат Мироманович Мирзијајев.

         Мирзијајев има 59 година, рођен је у Џизакској области, био је на функцији губернатора (хакима) Џизакске области као и Самаркандске, тако да је и до ступања на дужност премијера имао велико искуство руководиоца у веома важним регионима државе.

         Он и Каримов су из самаркандског клана. Од 2003. године на челу је Владе Републике Узбекистан. То је изузетно лојалан и предан Каримову сарадник и у изузетно добрим односима је са члановима његове породице.

         То је човек који би - уколико би наследио Каримова - доследно наставио његов начин вођења државе а и свакако би гарантовао и испоштовао договоре са председниковом породицом. Поред тога што је дугогодишњи сарадник председника, што има одличне релације са породицом, изградио је веома близак однос са првим човек Службе националне безбедности, Рустамом Инојатовим.

         Ако власт наследи Мирзијајев, у Ташкенту ће се готово сигурно још више продубити руски утицај, што уопште не мора да значи поновни улазак Узбекистана у ОДКБ или његов улазак у Евроазијски Економски Савез.

         Мирзијајев никада у току свом 13-тогодишњег руковођења  владом Узбекистана готово да није ни успостављао никакве конткакте са западним круговима, већ обрнуто - сви контакти су му били усмерени на Русији, на добре односе са администрацијом председника РФ. 

         Мирзијајев има одличне односе са једним од Путину најлојалнијих олигарха, Алишером Усмановим,  иначе узбеком по националности, а сав однос је поткрепљен не тако неважним детаљем за овај менталитет и регион - један од синоваца Шавхата Мирзијајева ожењен је из фамилије Усманових.

         Фактички, блискост премијера московским високим круговима говори о томе да је Русија наклоњенија варијанти да на дужности председника Узбекистана види управо Шавхата Мирзијајева.

         Премијер има све шансе да постане Председник. Он је неко ко је чак по менталној структури најближи Каримову .

         Опет уносим лични моменат: сарађивао сам, а касније имао и пријатељски однос, са људима из јако блиске „побратимске“ породице премијера (у Узбекистану то је изузено чврст облик односа међу породицама, и не ретко је важнији од крвних и фамилијарних веза) па сам пре 7 година и био на једном ручку у тој кући.

         Појавио се ту и Шавхат Мироманович, ниоткуда, јер како су ми домаћини обајаснили, сврати у ту кућу када не може да стигне да руча, а и да мало одахне од радног дана без радног времена.

         Све оно што сам знао о њему до тада, потврдило се и у непосредном получасовном контакту. На мене је оставио најпозитинији утисак, вероватно зато што сам привикао на тај тип човека, неописива снага воље, човек од челика, преке нарави и несаломљивог радног капацитета, у исто време и благородан и тиранин, разуман и тврдоглав. Мирзијајев - то је човек који ће сваки посао довести до краја, али исто тако он није човек који има харизму да преузме од Каримова улогу оца нације. 

         Вероватно ту харизму и снагу за ту улогу не би имао тренутно у Узбекистану нико, нити је могуће да толика снага и концентрација власти остане у рукама једног човека.

         За то је била потребна једна вангабаритна личност као што је Ислам Каримов. После одласка Ислама Каримова свеједно завршиће се не просто 25 година његове владавине, већ једна епоха у развоју савременог  Узбекистана.

         И зато, сви ми, људи у Србији, које је нешто везивало или везује за Узбекистан, са његовим добрим, вредним, захвалним и благородним народом, треба да пожелимо да се у њиховој земљи сачувају стабилност и мир. Да пожелимо да узбечки народ у тешком тренутку остане уједињен и веран себи и сопственим вредностима.

         И да пожелимо да Ислам Абдуганијевич, прослави празник Независности Републике 01. септембар заједно са својом нацијом.

         Честитам народу Узбекистана и руководству републике 25-ту годишњицу независности. А на узбечком то звучи овако -Mustaqillik bayrami muborak bo’lsin!