Може ли Русија у небу Сирије уништити 200 турских F-16?

АКО АНКАРА ПОШАЉЕ ТРУПЕ У СИРИЈУ – МОЖЕ ДОЋИ ДО РАТА УЗ УЧЕШЋЕ НЕ САМО РУСИЈЕ И ИРАНА

• Русија поред граница Турске (у Латакији) већ дивизион зенитно-ракетних система С-400. Испред обала Сирије је ракетна крстарица „Варјаг”, наоружана зенитно-ракетним системом С-300Ф, што омогућава да се турска авијација уништава већ на територији противника (максимални домет С-400 износи 200 километара, а од авио-базе „Хмејмим” до турске границе нема више од 50 километара)
• Ловци Су-30СМ и Су-35С (недавно пребачени у Сирију) ће под „капом” пријатељске ПВО крајње ефикасно уништавати турске F-16, упркос бројчаној надмоћи противника (Ратно ваздухопловство Турске има више од 200 ловаца F-16)
• Међутим, мала удаљеност авио-базе „Хмејмим” (база Ваздушно-космичких снага РФ) од турске границе има и велике недостатке. Турска поседује технику која може да је „дохвати” издалека. У првом реду, то је копија кинеског вишецевног бацача ракета WS-1 рађена по лиценци, која се у Турској производи под називом Т-300 Kasirga. Домет тог система износи 100 километара, и Турска их има у прилично великим количинама
• Зато ће руско извиђање морати да буде веома брзо и ефикасно, како би се откривали циљеви и усмеравала авијација (јуришни хеликоптери и авиони) на њих пре испаљивања плотуна
• У случају реалне опасности за руске снаге, треба користити цео арсенал постојећих средстава, укључујући тешке термобаричке авио-бомбе, које по снази могу да се приближе тактичким атомским бомбама мале снаге. Јер, треба „убити” код противника сваку жељу да ратује од самог почетка

          Пише: Леонид НЕРСИСЈАН

         ТОКОМ последњих неколико недеља напетост на Блиском Истоку достигла је критичне размере: томе су, пре свега, допринела дејства Турске, која је извела артиљеријске нападе на положаје курдских Одреда народне самоодбране (YPG) и сиријске армије.

         Интересантно да је турско руководство потврдило да су ти напади заиста изведени, образложивши своја дејства борбом против Курда, који наводно угрожавају границе Турске, напредујући у правцу пограничног сиријског града Азаз.

         У таквој ситуацији своју авијацију у Турску пребацује Саудијска Арабија и чују се најразличитије изјаве — чак и о увођењу војске на територију Сирије и о свргавању Башара Асада силом. Истина, Саудијци су за нијансу уздржанији — они чекају званичну дозволу САД за увођење војске (а то је заиста мало вероватно).

         Узрок тако агресивне реакције противника Асада и целовите Сирије су велики успеси сиријске армије и YPG (уз снажну подршку Ваздушно-космичких снага РФ), који су почели да односе победу за победом у борби за Алепо. Већ сада, рачунајући и претходне успехе владиних снага, у Латакији практично више није остало путева за пружање подршке протурским бојовницима.

         Ослобађање Алепа ће бити апсолутно преломни моменат у рату, након којег ће Турска у потпуности „извисити”.

         Ако Турска донесе несмотрену одлуку да започне копнену операцију у Сирији, ситуација може да се претвори у рат регионалних размера, у који ће бити увучени и Русија и Иран.

         Док су после Турске провокације са обарањем руског авиона Су-24М многи одбијали да верују у могућност увођења њених Оружаних снага у Сирију и директног сукоба са Русијом, сада је негирање да је то могуће просто глупо — апсолутно је неопходно припремати се за такав сценарио (на срећу, руска армија је почела да спроводи мере већ после прве провокације).

         Најефикасније је био ојачан руски систем противваздушне одбране поред граница Турске — дивизион зенитно-ракетних система С-400 у Латакији и ракетна крстарица „Варјаг”, наоружана зенитно-ракетним системом С-300Ф, омогућавају да се турска авијација уништава већ на територији противника (максимални домет С-400 износи 200 километара, а од авио-базе „Хмејмим” до турске границе нема више од 50 километара). Ловци Су-30СМ и Су-35С (недавно пребачени у Сирију) ће под „капом” пријатељске ПВО крајње ефикасно уништавати турске F-16, упркос бројчаној надмоћи противника (Ратно ваздухопловство Турске има више од 200 ловаца F-16).

         С друге стране — мала удаљеност авио-базе „Хмејмим” (база Ваздушно-космичких снага РФ) од турске границе има и велике недостатке.

         Оружане снаге Турске поседују технику која може да је „дохвати” издалека. У првом реду, то је копија кинеског вишецевног бацача ракета WS-1 рађена по лиценци, која се у Турској производи под називом Т-300 Kasirga. Домет тог система износи 100 километара, и Турска их има у прилично великим количинама. Зато ће руско извиђање морати да буде веома брзо и ефикасно, како би се откривали циљеви и усмеравала авијација (јуришни хеликоптери и авиони) на њих пре испаљивања плотуна.

         Што се тиче масовне копнене инвазије — ту би Турска могла да покуша да реши ситуацију бројношћу и брзином. Истина, терен у Латакији нимало не погодује томе — већој групацији (рецимо, од 100 хиљада људи) с тешком техником ће бити прилично тешко да се пробије узаним путевима у шумама и брдима. Нарочито имајући у виду да ће морати да се пробија поред снага армије Сирије и YPG (а врло брзо би могле да им се придруже и иранске копнене снаге).

         Међутим, у случају настанка реалне опасности за руске снаге, не сме бити ограничавања у средствима — треба укључити цео арсенал постојећих средстава, укључујући тешке термобаричке авио-бомбе, које по снази могу да се приближе тактичким атомским бомбама мале снаге.

         Треба „убити” код противника сваку жељу да ратује од самог почетка. У случају велике ескалације конфликта и претварања у прави руско-турски рат, могући су сценарији с отварањем „другог фронта” преко Јерменије (последњих месеци 102. база РФ у Гјумрију се стално ојачава). Можда ће у антитурски блок хтети да уђу неке балканске земље и Грчка.

         Нормално, у сваком сценарију једну од кључних улога могу да одиграју Курди — како они који живе у Турској, тако и YPG. Русија може у веома кратком року да им достави стотине преносних система ПВО „Игла” и противтенковских диригованих ракета.

         С обзиром на то да је ситуација у источним деловима Турске близу грађанског рата, то би могло да доведе до катастрофе а агресора.

         У сваком случају, потпуно је јасно да би интервенција Турске у Сирији била за ту земљу практично гарантовано самоубиство. Међутим, понашање турског руководства, укључујући понашање председника Ердогана, не искључује такву несмотрену одлуку. Чак се и САД, изгледа, боје таквог развоја догађаја и осудиле су Турке због гађања сиријске територије.