Москва на америчке лансиране рампе у Румунији може гледати као на претњу самом постојању Русије

ЕКСПЕРТИ СЕ ВЕЋ СПОРЕ: ДА ЛИ ЈЕ У ТОКУ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ

ИЛИ ВЕЋ ПОЧИЊЕ - ЧЕТВРТИ

Девеселу

• Када су 1980. године амерички „Томахавци“ (заједно са „Першинзима“ који више нису у наоружању САД) распоређени у Западној Европи - време њиховог лета до циљева у европском делу СССР (сада Украјине, Белорусија, балтичких држава и Русије до Урала) износило је 5-8 минута. Лако је израчунати да ће се, са „Томахавцима“ у Румунији и Пољској (хиљаду-хиљаду и по километара ближе) то време додатно смањити
• То значи да време за процену ситуације и утврђивање намера противника практично више не постоји и да све што се може оквалификовати као претња нуклеарног напада на Русију - мора да изазове непосредни одговор у виду лансирања интерконтиненталних ракета. Иначе постоји велика вероватноћа да оне буду уништене у месту стационирања
• Ово значи ризик враћања нуклеарне конфронтације на ниво из 1980-их година, када је био највиши у историји међусобних односа СССР и САД, осим за време две (од 15. до 28. октобра 1962. године) критичне недеље Кубанске ракетне кризе. А та криза је била изазвана размештањем америчких ракета средњег домета „Јупитер“ у Турској
• Садашња међународна ситуација је далеко експлозивнија. САД још увек не желе да признају крај своје светске хегемоније и потпуно отворено покушавају да је сачувају војном силом. Сукоби које САД распаљују непогрешиво воде директном сукобу са Русијом, при чему обе стране користе оружане снаге за подршку својим дипломатским напорима

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        У БАЗИ Девеселу у Румунији 12. маја ступила су на борбену дужност прва 24 противракетна пројектила америчке ПРО у Европи. А већ 13. маја у Пољској, у бази Редзиково, започета је изградња другог елемента тог система.

        Истог дана, руски председник Владимир Путин на састанку о мобилизационој спремности војно-индустријског комплекса је изјавио да САД не могу обманути Русију изјавама о одбрамбеном карактеру своје ПРО у Европи јер је фактички реч о инсталирању дела нуклеарног потенцијала САД на периферију (у државама Источне Европе). Председник је обећао да ће Русија адекватно одговорити на новонастале претње њеној безбедности.

        Одмах након изјаве Владимира Путина у САД и NATO-у настала је хистерија због неадекватне (по њиховом мишљењу) реакције Русије на потпуно „безопасне“ акције алијансе.

        Дакле, колико су „безопасне“ нове америчке базе?

        Дугогодишња пракса показује да председник Русије не жури са оштрим изјавама.

        Ова је пак била незабележено оштра. Говорећи о неопходности „неутралисања претњи са којима се суочава безбедност Руске Федерације“, Путин је максимално отворено ставио до знања да владе држава Источне Европе, дајући своју територију за размештање америчке ПРО, претварају своје земље у потенцијалне циљеве руских напада.

        Треба напоменути да је 11. маја, уочи отварања румунске базе, такође објављено саопштење Министарства иностраних послова РФ. Директор одсека за питања неширења и контроле наоружања Михаил Уљанов окарактерисао је поступке САД као кршење споразума о ракетама средњег и кратког домета (РСКД) из 1987. године.

        Шта је узнемирило руководство Русије и зашто је чак и само најава из Москове „неутралисања претње“ изазвала хистерију у NATO-у?

        Копнени системи „Иџис“, који чине основу америчке ПРО у Европи, представљају двоструку претњу Русији.

        Након потписивања Споразума о ограничењу стратешког офанзивног наоружања Сједињене Државе и Русија су смањиле број својих нуклеарних бојевих глава са неколико десетина хиљада (у свакој земљи) на 6-7 хиљада (свака). Формално, Русија данас располаже са 7.300 нуклеарних бојевих глава. Међутим, свака глава мора да се допреми до циља. Тренутно руске оружане снаге располажу са 526 носача нуклеарног оружја, који су наоружани са 1735 бојевих глава. Рачунајући и резервне, укупан број носача може се повећати на 877, а бојевих глава на њима - до 3200.

        Притом, половину распоређених носача нуклеарних бојевих глава чине авиони стратешке авијације и нуклеарне подморнице.

        У случају противничко изненадног разоружавајућег удара, сигурно сви авиони не би успели да узлете и не би сви авиони који узлете дошли у позицију за лансирање ракета. Не би ни све подморнице допрле до зона борбеног патролирања. Чак и оне, које се тамо већ налазе, морнарица САД би покушала да уништи и пре формалног почетка борбених дејстава.

        У овом тренутку, Русија располаже са само десет бродова-носача балистичких ракета, чија је неутрализација изузетно копликована за морнарицу САД.

        На тај начин, сигурну претњу САД гарантују само копнени лансирни системи интерконтиненталних балистички ракета.

        Управо те ракете и јесу циљ америчке противракетне одбране, чије приближавање руским границама треба да омогући пресретање интерконтиненталних носача у моменту када су најрањивији - у убрзавајућој фази њихове трајекторије.

        Данас Русија има око 300 интерконтиненталних ракетних носача нуклеарних бојевих глава. Сигурно је да 24 противракете распоређене у Румунији нису довољне да спасу САД од узвратног удара. Али, САД не планирају да се ограниче једном базом ракета-пресретача. Осим тога, када цео систем буде инсталиран и тестиран, повећање броја лансера неће бити проблем.

        Нисам случајно скренуо пажњу на изјаву Министарства иностраних послова РФ о кршењу споразума о РСМД. Ствар је у томе што је систем „Иџис“ универзалан и способан за лансирање како ракета-пресретача, тако и крстарећих ракета „Томахавк“ које могу да носе нуклеарно оружје.

        Подсећам да је - када су „Томахавци“ (заједно са „Першинзима“ који више нису у наоружању САД) распоређени 1980. године у Западној Европи - време њиховог лета до циљева у европском делу СССР (сада Украјине, Белорусија, балтичких држава и Русије до Урала) износило је 5-8 минута. Лако је израчунати да ће се, уз распоређивање „Томахавка“ у Румунији и Пољској (хиљаду-хиљаду и по километара ближе) то време лета додатно смањити.

        У таквим околностима, време за процену ситуације и утврђивање намера противника не постоји - све, што се може оквалификовати као претња нуклеарног напада на Русију, мора да изазове непосредни одговор у виду лансирања интерконтиненталних ракета. Иначе постоји велика вероватноћа да оне буду уништене у месту стационирања.

        Ограничен (после смањења због Споразума), број носача и бојевих глава не оставља наду да ће након таквог превентивног напада претећи довољно ракета за адекватан одговор непријатељу.

        Ово значи ризик враћања нуклеарне конфронтације на ниво из 1980-их година, када је био највиши у историји међусобних односа СССР и САД, осим за време две (од 15. до 28. октобра 1962. године) критичне недеље Кубанске ракетне кризе. Успут подсећам да је та криза била изазвана размештањем америчких ракета средњег домета „Јупитер“ у Турској.

        Садашња међународна ситуација је далеко експлозивнија. САД још увек не желе да признају крај своје светске хегемоније и потпуно отворено покушавају да је сачувају војном силом. Сукоби које САД распаљују непогрешиво воде ка директном сукобу са Русијом, при чему обе стране користе своје оружане снаге за подршку својим дипломатским напорима.

        Само демонстративна спремност Русије да покрије Сирију противваздушним кишобраном против било каквих ваздушних напада зауставила је директну војну интервенцију Запада по либијском сценарију.

        Није тајна да војни саветници САД и Русије консултују Кијев и Донбас, супротстављене стране у грађанском рату у Украјини. На крају крајева, напад на руски бомбардер у Сирији извршила је Турска - чланица NATO-а, а затим је Анкара неколико месеци претила копненом инвазијом на сиријску територију, што би готово неизбежно довело до сукоба руских и турских трупа.

        Генерално, свет живи у условима несмањујуће (можда чак и растуће) ратне опасности.

        Међутим, још када је могућност распоређивања америчке противракетне одбране у Европи разматрана само на теоријском нивоу - руска војска је показала да је једино поуздано средство за спречавање опасности превентивни напад коришћењем система „Искандер“ (а сада је ту још и „Калибар“) у случају да политичко руководство дође до закључка о неминовности избијања борбених дејстава.

        Уништавање система ПРО високопрецизним оружјем са ненуклеарним пуњењем није повод за нуклеарни рат са Сједињеним Државама (иако практично гарантовано доводи до војне конфронтације са земљом која се нашла на удару).

        Међутим, приближавање руским границама десетина потенцијалних носача нуклеарних бојевих глава са минималним временом лета, Москва може посматрати као претња самом постојању руске државе. У таквом случају, постојећа руска војна доктрина предвиђа могућност примене нуклеарног оружја, без обзира на то, да ли је оно употребљено против РФ.

        У поменутој доктрини се говори о ситуацији у којој је агресија извршена против Русије. Али, у данашњем свету схватање агресије и претње постојању државе је изузетно флексибилно. Током протеклих неколико деценија смо видели колико је земаља практично уништених без објаве рата, тако да је практично немогуће дефинисати танку линију која раздваја рат од мира. Чак се и стручњаци већ споре о дефинисању тренутног стања међународних односа (да ли је оно предратно, да ли се одавно води трећи светски рат, или је већ почео четврти).

        У постојећим околностима, што су ближе позиције стратешког оружја геополитичких противника, што је мање времена за доношење одлука политичког руководства - то је већи ризик аутоматског покретања ратног сценарија, у којем војска једноставно извршава раније написане инструкције „за крајњи случај“.

        Сваки генералштаб полази од чињенице да се све нејасне намере непријатеља морају тумачити као агресивне (иначе се може закаснити са реакцијом), а то гарантовано уводи војнике, који стоје очи у очи једни са другима (без надзора политичара и дипломата), у зачарани круг фатално неизбежних потеза.

        Управо зато САД и NATO и хистеришу поводом Путинове изјаве. Они се надају да ће га, стављајући га пред индиректну, али недвосмислену војну претњу, натерати да се повуче.

        Путин је прихватио њихово повећање улога до крајњих граница, и сада Вашингтон мора да одлучи: или ризиковати могућност неконтролисаног нуклеарног пожара, или се повући пред очима целог света.

        Превео: Срђан Ђорђевић