Меркеловој је - као и Хитлеру - потребан блицкриг на истоку

ФОРМУЛА ЈЕ: РУСИЈА ЈЕ СА УКРАЈИНОМ - АМЕРИКА, А БЕЗ УКРАЈИНЕ - КАНАДА (КРАЈ)

Ангела Меркел

• Фијаско првог покушаја одвајања Украјине помоћу „наранџасте револуције“ - Вашингтону је на очигледан начин показао да аморфна Европска унија није подесна за велику игру против Русије. Зато је ослонац пронађен у Немачкој
• На очигледну усредсређеност Немачке на Четврти Рајх - САД засад затварају очи. Све у своје време. Нису само Немци прагматични
• Чак и ако Америка не успе да сасвим одвоји Украјину од Русије - у сваком случају ће успети да је ослаби преко украјинске кризе и конфронтације са Европском унијом. Геополитичка корист за САД је очевидна. Поготово што таква политика слаби и Немачку која своју енергију фокусира на Русију и престаје да буде опасна по Сједињене Државе чак и у даљој перспективи
• За Немачку ствари стоје принципијелно друкчије. Њој је, као и увек у немачкој историји, потребан блицкриг. Развлачење конфликта је директна претња немачком лидерству у Европској унији и курсу на њено претварање у нову форму Немачког Рајха
• Опоненти Меркелове сматрају да је „прозор могућности“, који се отворио са распадом СССР, почео да се затвара. Да Русија поново стиче снагу и да директно сукобљавање са њом може довести у опасност и саму перспективу стварања Четвртог Рајха. А то није само курс Меркелове - то је курс немачке нације
• Немци су данас главни реализатори антируске политике у Европи зато што она засад одговара њиховим стратешким интересима и обећава им, у случају успеха, огромне добитке. Али, управо они могу постати њени противници и разбити јединствени фронт Запада, као што је то било не једном у историји, ако коначно постане јасно да од блицкрига нема ништа, а Русија издржи садашњи налет и доведе целу игру до „дугог штапа“

Пише: Игор ШИШКИН, заменик  директора Института за земље ЗНД

           

        ИЗГЛЕДАЛО је да ће ступање Немачке на стазу градње Четвртог Рајха довести до заоштравања њених односа са Америком јер су Англосаксонци у немачкој контроли над континенталном Европом увек гледали директну претњу својој безбедности.

        Међутим, то се није догодило.

        Тешко је претпоставити да глобалне аспирације Немачке САД не виде. Ствар је у томе што Вашингтон сада нема никакве потребе да улази у конфронтацију са Немачком. Американци доследно примењују политику решавања проблема редоследом којим се појављују.

        Да се послужим боксерским језиком, САД и Немачка, чак и са целом Европском унијом, налазе се у различитим категоријама.

        Американци су прилично убедљиво показали Европљанима „ко је ко“ када су лако уклонили са политичке сцене Жака Ширака и Герхарда Шредера који су се били усудили да изигравају фронду. Осим тога, после краха политике Буша Млађег, који је покушао да из залета успостави светску доминацију, САД настоје да не расипају снаге и да максимално искористе у свом интересу ресурсе својих савезника.

        Да би „дотукле“ Русију, одвојивши је од Украјине, Сједињеним Државама је био потребан ефикасни и мотивисани извршилац њихових планова у Европи. Фијаско првог покушаја одвајања Украјине помоћу „наранџасте револуције“ - Вашингтону је на очигледан начин показао да аморфна Европска унија за реализацију тога циља није подесна. Зато је ослонац пронађен у Немачкој.

        У Европи просто не постоји други претендент на улогу „ефикасног менаџера“ америчких планова у Европи. Па нису САД могле ваљда Пољацима да повере тако одговорну мисију! Американци добро знају потенцијал свих својих вазала.

        На очигледну усредсређеност Немачке на Четврти Рајх - САД засад затварају очи - све у своје време. Нису само Немци прагматични.

        Индикативне су речи државног секретара Џона Керија, изговорене после великодржавних изјава немачких политичара на Минхенској конференцији одржаној прошле године.

         „Засад је сасвим мали број земаља заиста спреман да преузме на себе руководећу улогу... Руководећа улога не подразумева само добре дискусије у Минхену. Она тражи и издвајање потребних ресурса“ (Џон Кери, државни секретар САД).

        Одвајање Украјине од Русије није припремано једну годину. Уграђено је у реализацију Споразума о асоцијацији са Европском унијом. Међутим, на опште запрепашћење Запада, Русија је на дипломатском фронту однела пуну победу над Берлином и Бриселом.

        На Виљнуском самиту ЕУ, Виктор Јанукович тај Споразум није потписао. Тада Немачка и ЕУ нису уопште „оправдале високо поверење“ Сједињених Држава, то јест - довеле су до краха посао који им је био поверен. Зато је Америка морала да преузме ситуацију у своје руке: зајахала је све тајкуне блиске Јануковичу, њега самог присилила да не примењује силу према Мајдану, организовала је у Кијеву оружани преврат и увела у игру припремљене одреде бандероваца раније него што је планирала.

        Потом је дошло на ред обарање цена нафте, уз осетне губитке сопствених нафтно-гасних компанија.

        Негодовање Вашингтона због неспособности његових савезника да реше задатак који им је поставио - било је толико велико да је Викторија Нуланд демонстративно признала аутентичност свог телефонског разговора са амбасадором САД у Кијеву, за време којег је послала Европљане „у к...“.

        Штајнмајера, заједно са његовим колегама - министрима спољних послова Француске и Пољске, Американци су присилили да одигра понижавајућу улогу фасаде за државни преврат који је уследио након потписивања споразума опозиције са Јануковичем 21. фебруара 2014. године.

        Међутим, само увредама и понижавањима то се није завршило. Берлин је био лишен квоте у новој украјинској власти која му је била обећана - положаја председника Украјине. Експоненти САД заузели су позиције и премијера (Арсениј Јацењук) и председника (Петар Порошенко) „независне“.

        Немачка креатура - Виталиј Кличко - био је принуђен да се одрекне аспирација на положај шефа државе. Ангели Меркел је на очигледан начин било показано да Америка нема намеру да Немачкој сервира Украјину на тацни. Улога „надзорника“ морала се заслужити.

        Па ипак, све ово не само да није ослабило, већ је напротив ојачало савез Немачке са Америком на антируској основи.

        Берлину је постало апсолутно јасно да засад није у стању без директне подршке Вашингтона да успостави контролу над Украјином. Он чак ни Молдавију не би успео да задржи у орбити Европске уније без мешања САД у украјинску кризу.

        Поврх свега, неуспех у Виљнусу довео је у питање и политичко лидерстсво Немачке у Европи. „На једном од најважнијих питања европске спољне политике - Немачка је претрпела неуспех“ („Spiegel“, „Неуспешни самит: Како је Европска унија изгубила Русију због Украјине“).

        У таквим условима је за Немачку јачање савеза са Сједињеним Државама било главни и обавезни услов очувања стратешког курса срачунатог на градњу Четвртог Рајха.

        Заоштравање односа са Москвом после повратка Крима у Русију појачало је заинтересованост Вашингтона за савез са Берлином. Америка никоме осим Ангеле Меркел, без обзира на њен део кривице, није могла да повери наставак посла којем су САД са државним превратом у Кијеву дале неопходни смер.

        Као прво, само је Берлин могао да игра улогу „доброг иследника“. Као друго, без заинтересованости Немачке - најјаче економије у ЕУ - није било могуће спровести политику економских санкција против Русије која европским земљама доноси губитке.

        Пораз Немачке у Виљнусу за Вашингтон је постао додатни разлог за продубљивање савеза са Берлином јер је и тај пораз показао да Берлин неће тако скоро постати опасан за лидера Запада. Утолико пре што Американци одлично схватају: активно учествујући у политици конфронтације са Русијом - Немачка се уопште не мора претворити у Четврти Рајх. Она се на том путу може сасвим лако и сломити. А саме САД неће имати ништа против да плате тако „високу цену“ за уклањање Русије као самосталног центра силе у Евроазији.

        У ово, по свему судећи, не сумњају ни сами Немци. „САД изгледа имају намеру да се туку са Путином - до последњег Европљанина“ (Карл Севелда, председник управе Raiffeisenbank International).

        Меркелова у целини излази на крај са задатком да обезбеди европско јединство у политици антируских економских санкција. Она не дозвољава националним егоизмима европских држава да се дигну изнад заједничких интереса Запада.

        Илустративан је случај са Мађарском и њеним премијером Виктором Орбаном који је покушао да помоћу посебних односа са Русијом брани суверенитет и традиционалне вредности мађарске нације од Брисела. Меркелова га је брзо поставила на место. „Орбан је направио заокрет за 180 степени поводом украјинског питања. Уз помоћ Меркелове, схватио је да је у доброј мери потцењивао тај конфликт, а и саму Меркелову и позицију Европе која је за њеним леђима“ (Мануел Сарацин, заменик председника немачко-мађарске групе у Бундестагу).

        Међутим, Меркелова ни у улози „доброг иследника“ опет није оправдала „високо поверење САД“. Није успела да приволи Русију да се одрекне позиција поводом Украјине. Самит у Бризбејну за њу је био прави фијаско, отуда и њена хистерија у Сиднеју са оптуживањем Русије, које је било на граници дипломатског фаула, за све смртне грехове.

        То су била два краха за мање од 12 месеци, а то је већ много. Њено упућивање да заједно са председником Француске преговара са Русијом - може се назвати само „црним знаком“ са стране САД.

        Немачка је тако била лишена статуса главног опуномоћеника у односима Запада са Русијом.

        Од државног преврата у Кијеву прошла је цела година. Могу се зато већ одредити неки  прелиминарни резултати радикалне промене источне политике Немачке.

        Већ сада је апсолутно јасно да Ангела Меркел покушава да створи Четврти Рајх уз помоћ савеза са Америком. Отуда намера да се заједничким притиском на Русију, обезбеде јачање политичког лидерства у ЕУ и постављање под немачку контролу ресурса Русије, а у првом реду - Украјине.

        Таква политика Немачкој може донети жељени резултат, али само под једним условом - да успе да сломи Русију у кратком року.

        Америка је у стању да игра на дуге стазе и да крене путем развлачења и заоштравања конфликта у Украјини.

        Чак и ако не успе да сасвим одвоји Украјину од Русије - у сваком случају ће успети да је ослаби преко украјинске кризе и конфронтације са Европском унијом. Геополитичка корист за САД је очевидна. Поготово што таква политика слаби и Немачку која своју енергију фокусира на Русију и престаје да буде опасна по Сједињене Државе чак и у даљој перспективи.

        За Немачку ствари стоје принципијелно друкчије. Њој је, као и увек у немачкој историји, потребан блицкриг. Развлачење конфликта је директна претња немачком лидерству у Европској унији и курсу на њено претварање у нову форму Немачког Рајха.

        Година немачког политичког лидерства у ЕУ донела је Европљанима само губитке. Све је мање оних који желе да трпе губитке сада и овде ради тога да не изгубе више сутра и да нешто стекну у далекој перспективи која, како се развија укрјаинска криза, постаје све магловитија.

        И пример Мађарске, која опет показује жељу да има обострано корисне односе са Русијом, сведочи да унутар ЕУ јача фронда према Немачкој која није изашла на крај са повереним „општеевропским послом“.

        Међутим, у свему овоме није најважнија позиција лидера која се заљуљала. У случају да криза потраје, Немачка ризикује да се нађе у стратешкој замци конфронтације са Русијом сличној оној у коју је Хитлер безуспешно покушавао да после Минхена увуче Чемберлена.

        Политика Меркелове омогућује Американцима да са Немачком ураде оно што тада није успео Чемберлен. Али, и немачка елита одлично разуме америчке комбинације са више потеза.

        Зато немачке власти, са једне стране, настоје да „конзервирају“ ситуацију у Донбасу по моделу Придњестровља, да не дозволе испоруке оружја Украјини из САД. С друге стране, у Немачкој се све јаче чују гласови противника курса Меркелове усмереног на конфронтацију са Русијом.  Не због пацифизма и тежње ка равноправној сарадњи са Русијом.

        Опоненти Меркелове сматрају да је „прозор могућности“, који се отворио са распадом СССР, почео да се затвара. Да Русија поново стиче снагу и да директно сукобљавање са њом може довести у опасност и саму перспективу стварања Четвртог Рајха. А то није само курс Меркелове - то је курс немачке нације.

        Немци су данас главни реализатори антируске политике у Европи зато што она засад одговара њиховим стратешким интересима и обећава им, у случају успеха, огромне добитке. Али, управо они могу постати њени противници и разбити јединствени фронт Запада, као што је то било не једном у историји, ако коначно постане јасно да од блицкрига нема ништа, а Русија издржи садашњи налет и доведе целу игру до „дугог штапа“.

        Ипак, нема разлога да се верује да ће се то догодити у најскорије време. Претходни блицкриг доживео је крах у децембру 1941. године под Москвом, а Трећи Рајх је наставио налет на исток још две године и стигао до Стаљинграда и Кавказа, а потом је пружао отпор све до пада Берлина.

        Сада се не могу правити директне паралеле са Другим светским ратом (мада су неки већ почели да размишљају о Трећем светском). Ради се о томе да се не сме заборављати на тврдоглавост и усредсређеност Немаца на циљ.

        Предстоји дуга и напета конфронтација. У једном од недавних радова, посвећених кризи у односима Русије и Запада, дат је веома тачан симбол. „Сукобљене стране личе на ходаче по жици који иду један према другом изнад провалије. Њихов задатак је - да не падну сами, а да помогну супротној страни да падне“. (Владимир Пављенко, Владимир Штољ. „Немачка - СССР - Русија: Не пасти са жице...“).

        Помоћи Западу да „падне са жице“ ми смо у стању ако продемонстрирамо упорност и стрпљење. Подсећам на формулу Јулија Квицинског: „Источна политика Немачке, а у ширем смислу и њена спољна политика у целини, одувек су биле у функцији моћи или немоћи Русије (Јулиј Квицински, амбасадор СССР у Немачкој, заменик министра иностраних послова СССР).

        Зато само од нас зависи - хоће ли или неће Немачка бити принуђена да се ради стварања Четвртог Рајха одрекне од конфронтације са Русијом и призна интересе Русије на постсовјетском простору, као што је то једном већ урадила када је Пактом Рибентроп-Молотов признала интересе СССР на простору бивше Руске империје.

        Постоје све шансе да се то догоди. Није случајно што тај Пакт толико мрзе Англосаксонци и што је тако страшан лимитираним државама. Изгледа да оне подсвесно осећају да је то сећање на њихову будућност.