Лукашенко сам себи пресудио: „Ја сам одлазећи човек, мени више није много остало“

СЕДМОЧАСОВНИ НАСТУП БЕЛОРУСКОГ ЛИДЕРА ПРЕД НОВИНАРИМА ЛИЧИО НА ЊЕГОВ - ВЕЛИКИ ПОРАЗ

Александар Лукашенко

• Маратонски наступ Александра Лукашенка потврдио претпоставке да је Белорусија близу одлуке о иступању из Евроазијског економског савеза и ОДКБ. И узвратна реакција Москве је показала да је такав исход за грађане Белорусије, на жалост, сасвим могућ. Само, ако се државни врх у Минску одлучи за такав избор - он се неће реализовати по његовом већ по московском сценарију. Москва више сузама не верује
• Лукашенко уцењује Москву да ће се одрећи руске нафте и окренути ММФ и његовим кредитима. У Москви су му већ продемонстрирали да немају ништа против те варијанте обезбеђивања белоруске независности
• Као што ће Украјина, која пљује по својој прошлости, пре или касније изгубити све што је за совјетске епохе добила - тако ће се завршити и епоха Лукашенка ако Белорусија изађе из Савезне државе (са Русијом) и из Евроазијског економског савеза. Ово само слепац не може да види

Пише: Јуриј БАРАНЧИК

        НАСТУП Александра Лукашенко пред новинарима (3. фебруара у Минску) јесте поставио светски рекорд по дужини, јер је говорио 7 сати 20 минута, али је оставио тежак утисак.

        Убедљиво је показао да је елита „појела“ и белоруског лидера.

        Зараде белоруске елите су најниже у Европи и смешне у релацијама Русије.

        Лукашенко је остао сам - и као човек и у управљању земљом.

        Елита већ није с њим. Чак је далеко од њега. Ти људи ће до последњег само чекати када ће се све завршити, да би - као нова власт - развукли све што буде остало од совјетског наслеђа Белорусије.

        Лукашенков седмочасовни наступ је личио на његов велики пораз.

        Он је при крају општења са новинарима чак изговорио: „Ја сам одлазећи човек. Мени више није много остало“.

        Врућа је била само тема белоруско-руских односа.

        Лукашенко је говорио да Белорусију стежу и обмањују, да јој прете и све у том тону. Опозициона белоруска штампа се узбудила јер је он изговорио сакраментално: „суверенитет је важнији од нафте“.

        Само, белоруски суверенитет је засад идеја која се не једе. Лукашенкова и свака друга власт у Белорусији постоји и постојаће само док има руску нафту. Кад не буде нафте - неће бити ни белоруске економије ни плата, па ће народ просто почистити сваку власт.

        Лукашенко је сам открио да му Русија испоруке нафте може смањити на 12 милиона тона. А то је сасвим логична одлука.

        Официјелни Минск не испуњава савезничке обавезе ни у економској (шверцује у РФ робу која је на удару њених контрасанкција), ни в политичкој равни (није признао Јужну Осетију и Абхазију нити припајање Крима), покушава да торпедује потписивање најважнијих докумената о Евроазијском економском савезу, иза леђа Русије игра игре са Бакуом, Варшавом и Вашингтоном и притом тражи од Москве једностране економске уступке. Али, тако не бива.

        Шта би значило смањење испорука руске нафте Белорусији до 12 милиона тона?

        Прошле године је рафинерија нафте у Мозирју прерадила само 10 милиона тона, а годину дана раније су у Белорусију ушла 24 милиона тона. Ако Русија смањи испоруке до 12 милиона тона - рафинерија у Мозирју моћи ће да преради само 6 милиона тона.

        А производи од нафте чине 40-45 одсто белоруског извоза који иде на Запад и доноси девизе. Што значи: ако не буде нафте - неће бити девиза, опашће плате и све ће почети да се руши. Чак ни три милијарде долара кредита ММФ неће спасити ситуацију.

        У сваком случају, ММФ неће у белоруску економију упумпавати по три милијарде долара. Упркос томе што Минск, како изгледа, баш на то и рачуна.

        Лукашенко уцењује Москву да ће се одрећи руске нафте и окренути ММФ и његовим кредитима.

        У Москви су му већ продемонстрирали да немају ништа против те варијанте обезбеђивања белоруске независности.

        Кључна у Лукашенковом наступу била је његова претња да се неће прикључити Царинској унији у оквиру Евроазијског економског савеза ако Русија не испуни све његове захтеве поводом нафте и гаса. Чак је најавио да неће ићи у Москву ни 9. фебруара на седницу Врховног савета Савезне државе Русије и Белорусије.

        Лопта је на Лукашенковој страни. Жели ли економски или још озбиљнији конфликт - он може одлучити као председник суверене и независне државе.

        У Москви је расположење овакво: „Минску је време да се определи. Ако је Белорусија апсолутно независна земља - онда ће се питања цене нафте и гаса и приступа тржишту Русије решавати као и за све остале земље. А ако смо у Савезној држави - онда не може бити демарша попут једностраног укидања виза трећим земљама или изручивања грађана Русије трећим земљама“.

        Лукашенков наступ је потврдио претпоставке да је Белорусија близу одлуке о иступању из Евроазијског економског савеза и ОДКБ. И узвратна реакција Москве је показала да је такав исход за грађане Белорусије, на жалост, сасвим могућ. Само, ако се државни врх у Минску одлучи за такав избор - он се неће реализовати по његовом већ по московском сценарију.

        Москва више сузама не верује.

        Као што ће Украјина, која пљује по својој прошлости, пре или касније изгубити све што је за совјетске епохе добила - тако ће се завршити и епоха Лукашенка ако Белорусија изађе из Савезне државе (са Русијом) и из Евроазијског економског савеза.

        Ово само слепац не може да види.

        Ал, чак и слеп сада „види“ хладну одлучност Кремља: Русија има велико срце чак и према онима који издају нашу заједничку свету прошлост и заједничке хероје.

        Само, не баш увек.