Лимонов: Украјински нема шансе против великог руског језика, шта год у Кијеву измишљали!

УКРАЈИНСКИ „ЗАКОН О ОБРАЗОВАЊУ“ ПОЗНАТИ ПИСАЦ НАЗВАО - ПОКУШАЈЕМ ЈЕЗИЧКОГ ЕТНОЦИДА

• Тај закон дозвољава наставу на руском, мађарском, румунском и пољском само до краја четвртог разреда. А постоје подаци који показују да преко 90 одсто становника Украјине комуницира на руском језику
• „Срамотним“ је нови украјински закон о образовању назвао мађарски министар спољних послова Петер Сијарто. Румунски премијер је због тог закона чак отказао посету Украјини. Пољска фркће да је у Украјини у току „језички геноцид“
• „Он застрашује, а мени није страшно“ - написао је Лав Толстој, након што је читао, чини ми се, Леонида Андрејева. Тако је и са Кијевом: Украјинци завијају, а деца ће код куће и у својим породицама ипак читати Пушкина, Гогоља и Толстоја. Зато се узмите у памет, ви у Кијеву!
• Уосталом, становништво Стразбура је само у 20-ом веку било принуђено да шест пута мења држављанство јер је прелазило из руку Немачке Француској и обрнуто. И, ништа страшно -  живи! Старије генерације говоре на несаломљивом дијалекту немачког, а младеж цвркуће француски. Нико није заборављен, ништа није заборављено!

Пише: Едуард ЛИМОНОВ

        У УКРАЈИНИ је ступио на снагу „Закон о образовању“.

        Његова суштина је у најкраћем ова: на националним језицима (а то није само руски, него и мађарски, румунски, пољски, па и русински) дозвољава се само до петог разреда. Од петог се настава сме изводити само на украјинском. Фактички: ово је забрана образовања на другим језицима који се говоре у Украјини.

        У вези са овим се намеће питање: колико Руса живи у Украјини?

        У тренуцима проглашавања њене „незалежности“ (независности) у 1991-ој - у Украјини је себе Русима називало 12 милиона људи.

        Последњи попис становништва Украјина је имала 2001-ве године. Тада је Руса наводно било нешто више од 8 милиона.

        Украјина тада није ратовала, а немогуће је претпоставити да су четири милиона Руса изумрла за само једну деценију.

        Постоји само једно разумно објашњење како су нестала та четири милиона Руса: почели су да се изјашњавају као Украјинци!

        Малограђани су се уписивали као Украјинци исправно резонујући да ће им то бити од користи. За таква претрчавања никаква документа, као у своје време у Немачкој, нису тражена. Такве су са задовољством уписивали као Украјинце.

        Потом пописа становништва више није било. А зашто, објашњење је дао украјински вице-премијер Павел Розенко:

        „За то је потребна озбиљна политичка одлука јер попис кошта око милијарду гривни“.

        Кијев наставља да тврди да у Украјини живе 42 милиона људи. Међутим, независне процене - које узимају у обзир одлазак Крима и дела Донбаса и масовно исељавање у Русију и земље ЕУ) - оперишу са непуна 34,4 милиона душа.

        Рачунице које су изведене према украјинској потрошњи хлеба и брашна своде становништво Украјине на само 24,5 милиона.

        Ово значи да је моћ Украјине под огромним упитником. Изгледа да управо због тога и нема пописа већ пуних 16 година, а нормалне државе га обављају на сваких десет година.

        Кијев се боји да ће се показати да му је држава мања него што се представља и да и није баш сасвим украјинска. Јер, постоје подаци који показују да преко 90 одсто становника Украјине комуницира на руском језику.

        „Срамотним“ је нови украјински закон о образовању назвао мађарски министар спољних послова Петер Сијарто. Румунски премијер је због тог закона чак отказао посету Украјини. Пољска фркће да је у Украјини у току „језички геноцид“.

        Чак су и из Стразбура, који је парламента престоница ЕУ, затражили текст украјинског закона ради експертизе.

        У име Русије се на тај закон обрушила портпаролка Министарства иностраних послова РФ Марија Захарова, са њој својственим оштроумљем. Из њене реакције сам сазнао да у Украјини 450.000 ђака говори на језицима националних мањина, а да 350.000 говори руски.

        Украјински Закон о образовању је, нема сумње, својеврсни расизам, тачније - етногеноцид - покушај да се убије руски језик и да ње уместо њега „посеје“ украјински.

        Међутим, народи умеју да своје одбране и да се постављају како им је најзгодније.

        Да вас охрабрим, ево - наводим неке историјске податке.

        Становништво већ поменутог Стразбура само у 20-ом веку је било принуђено да шест пута мења држављанство јер је прелазило из руку Немачке Француској и обрнуто. И, ништа страшно - живи! Старије генерације говоре на несаломљивом дијалекту немачког, а младеж цвркуће француски. Нико није заборављен, ништа није заборављено!

        Ево још нешто.

        Насилна украјинизација извођена је још под совјетском влашћу, али јој се народ успешно супротставио.

        Ја сам у Харкову похађао руску школу. Од другог разреда су нам увели украјински језик и украјинску литературу. Као обавезне предмете.

        Узгред, из украјинског и украјинске литературе имао сам само петице и похвале, а из руског и руске литературе -  тројке. Али, то ми није сметало да постанем значајним руским писцем.

        „Он застрашује, а мени није страшно“ - написао је Лав Толстој, након што је читао, чини ми се, Леонида Андрејева. Тако је и са Кијевом: Украјинци завијају, а деца ће код куће и у својим породицама ипак читати Пушкина, Гогоља и Толстоја.

        Зато се узмите у памет, ви у Кијеву!

        Украјински језик нема шансе против великог руског језика, шта год ви тамо измишљали.