Либерал-глобализам се био заљуљао, али се одржао на ногама

ТРАМП СЕ ЗАГЛИБИО У „ВАШИНГТОНСКОЈ МОЧВАРИ“ КОЈУ ЈЕ ОБЕЋАО ДА ЋЕ „ИСУШИТИ“

• Глобална елита може да одахне. Такозвани популистички талас није био довољно јак да спере стари светски поредак. Пало је неколико влада, неке од традиционалних партија изгубиле су поверење бирача, нема пређашњег узајамног разумевања између Вашингтона и европских престоница, али до рушења западног естаблишмента није дошло
• Главни резултат протекле велике године јесте легализација антиглобалистичког курса у политичком смислу. Теза о „безалтернативности глобализације“ - у сваком случају глобализације у њеном данашњем облику - више није очигледна
• Трампов говор у Генералној скупштини УН био је химна националној држави, суверенитету и патриотизму. Познати амерички политиколог, члан администрације Роналда Регана - Патрик Бјукенен - назвао је тај говор манифестом „америчког деголизма“
• Управо због тога, а не због претњи Ким Џонг Уну, либерална западна штампа назвала је говор председника САД „опасним“. Разуме се да само речима не може да се промени свет. Трампу не полази увек за руком да води сопствену спољну политику. Он се данас нашао у сложеној ситуацији

Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ               

        ИЗБОРИ који су протекле недеље одржани у Немачкој заокружују велики изборни циклус на Западу који је започет у лето 2016. године британским референдумом о чланству у ЕУ.

        Отад су антиглобалистичке странке и њихове вође (које су у медијима главног тока називани „популистима“) држали у тензији евроатлантски естаблишмент.

        Пошто су поданици Њеног Величанства гласали за излазак Уједињеног Краљевства из састава Европске уније, а на председничким изборима у САД победио Доналд Трамп, глобална елита је неко време била збуњена.

        У ваздуху се осећала и паника. Неки западни експерти су отворено позивали на ограничавање демократије - у супротном, наговештавали су они, Запад ће престати да постоји као једна целина на радост „антилибералних режима“.

        И ево - избори у Немачкој. Коалиција CDU/CSU освојила је најнижи проценат гласова од 2005. године, али је ипак избила на прво место. Десничарска странка „Алтернатива за Немачку“ (AfD) нашла се на трећем месту и по први пут добила посланике у Бундестагу.

        Социјал-демократе који су раније улазили у владајућу коалицију, овог пута су одустали од учешћа у формирању владе и решили да играју улогу опозиционе странке. „Велика коалиција“ се распала, и сада је CDU/CSU принуђена да се договара са „зеленим“ и Слободним демократама (либералима). Све у свему, Ангела Меркел је сачувала своје позиције. Она ће по четврти пут за редом да стане на чело немачке федералне владе.

        Глобална елита може да одахне. Такозвани популистички талас није био довољно јак да спере стари светски поредак. Пало је неколико влада, неке од традиционалних партија изгубиле су поверење бирача, нема пређашњег узајамног разумевања између Вашингтона и европских престоница, али до рушења западног естаблишмента није дошло.

        Либерал-глобализам се заљуљао, али се одржао на ногама.

        Само, свет се ипак променио. Елите ће морати да коригују курс и да узимају у обзир становишта која су досад сматрала маргиналним и нечим што не заслужује пажњу.

        Главни резултат протекле велике године јесте легализација антиглобалистичког курса у политичком смислу.

        Теза о „безалтернативности глобализације“ - у сваком случају глобализације у њеном данашњем облику - више није очигледна.

        Појам „национална држава“ поново се вратио у речник. Томе је умногоме допринео 45. председник САД-а.

Доналд Трамп

        Реакција на скорашњи говор Доналда Трампа у Генералној скупштини УН била је једнострана. Лидеру прекоокеанске супердржаве у главном су „замерали“ његове жестоке испаде у правцу Северне Кореје, Ирана и Венецуеле.

        Али, у суштини, његов говор је био химна националној држави, суверенитету и патриотизму. Према мишљењу Трампа, само јаке државе које поштују своје патриоте и чувају своје историјске традиције, могу да осигурају мир и стабилност на земаљској кугли.

        Председник САД између осталог је рекао: „Ми не очекујемо да ће друге земље прихватити нашу културу, традиције и систем државног управљања... У свету јаких суверених нација најразличитије земље са својим вредностима, културама и тежњама не само да ће мирно коегзистирати, већ ће и да заснивају синергију на узајамном поштовању“.

        Познати амерички политиколог, члан администрације Роналда Регана - Патрик Бјукенен назвао је Трампов говор манифестом „америчког деголизма“ имајући на уму борбу француског вође Шарла де Гола против идеја десуверенизације европских држава 1960-их година.

        Ево шта још пише Бјукенен: „Он (Трамп) одбацује нови светски поредак Буша-сениора, демократизаторске ратове неокона у доба Буша-јуниора и глобо-будалаштине Обаме“.

        Управо због тога, а не због претњи Ким Џонг Уну, либерална западна штампа назвала је говор председника САД „опасним“.

        Разуме се да само речима не може да се промени свет. Доналду Трампу не полази увек за руком да води сопствену спољну политику. Он се данас нашао у сложеној ситуацији.

        У његовој близини се данас налази исувише много људи који се на све начине супротстављају спровођењу у дело принципа о којима је он говорио у УН.

        Док су они који су доследно бранили Трампове идеје - остали на маргинама. Такви истакнути „популисти“ као што су Мајкл Флин, Стивен Бенон и Себастијан Горка били су принуђени да напусте Белу Кућу.

        Трамп се заглибио у „вашингтонској мочвари“ за коју је обећао да ће је „исушити“. Због тога је Велики Трамп с времена на време приморан да иступа против његових пређашњих сарадника који су му помогли да постане председник.

        Ево једног карактеристичног примера.

        На специјалним изборима у Сенат од државе Алабама (место се ослободило због преласка Џефа Сешнса у администрацију, на место министра правде) на прелиминарним страначким изборима у борбу су се упустили Лутер Стренџ и бивши главни судија те државе Рој Мур.

        Стренџа активно подржава лидер републиканске већине у Сенату - Митч Макконел. Кампању Мура воде Стив Бенон и Себастиан Горка.

        Прибојавајући се сукоба са Макконелом уочи гласања за предлог нацрта закона о здравству, Трамп је подржао Стренџа односно наступио је на страни естаблишмента против кандидата који подржава политику Трампа.

        Изгубивши против Доналда 2016. године, естаблишмент је успешно прегруписао своје снаге и пронашао начин не само да унесе раздор у редове „популиста“, већ и да намеће своју вољу председнику, ако не увек, онда бар у вези неких питања.

        Европске елите су се такође опоравиле од шока.            

        Без обзира на очигледан успех на изборима, „Алтернативу за Немачку“ такође нису заобишле унутрашња трења, због којих је представник те странке Фрауке Петри била принуђена да одустане од предизборне трке.

Фрауке Петри

        Занимљиви се процеси дешавају и у левичарским, доста ослабљеним, редовима западне политике.

        Француски социјалисти, холандски лабуристи, немачки социјал-демократе доживели су пораз и принуђени су да се задовоље улогом опозиције, притом, малобројне.

        Лабуристичка партија Велике Британије - која је на ванредним изборима мало истиснула конзервативце - једини је изузетак. Овај успех, међутим, пре је последица незадовољства Британаца политиком Терезе Меј, него популарности лабуриста.

        Поред тога у левичарско-либералној политичкој средини темпо све више одређују представници екстремних токова, а понекад и непомирљиве странке ултра смера. У сваком случају, системске левичарске странке су изгубиле контролу над улицом.

        Мада успеси „нових левичара“ - њих сада зову алт-левичарима - не остављају нарочити утисак, у уличним активностима нико им није раван.

        Уочи сенаторских избора у Француској социјалиста Жан-Лик Меланшон окупио је на тргу Републике неколико хиљада људи против реформе радног законодавства коју предлаже Емануел Макрон. Таквом одзиву људи позавидела би свака странка у Француској.

        Нарочито се добро види подизање крајње левице у САД-у. За омладинске организације, које укључују и анархисте, социјалисте и антифашисте, чак и тако искусни социјалиста као Берни Сандерс није довољно левичарски. Сви покушаји вођа Демократске странке не само да стану на чело уличних протеста, већ макар да ступе у контакт са младима који су окупирали улицу, доживели су неуспех.

        Пре неколико година покрет Black Lives Matter ишао је на контакт са системским либералима. Председник Обама примио је његове представнике у Белој Кући, на митинзима тамнопутих активиста често су говорили конгресмени-демократе.

        Данас је тако нешто тешко и замислити. Улични левичари не признају ауторитете и све чешће организују погроме и немире. Неке од вођа Демократске странке били су принуђени да иступе да осудом демонстраната.

        Представници центра попут Ангеле Меркел, Емануела Макрона и шефова Демократске странке САД морају не само да се дистанцирају од алт-левичара, већ и да троше све више ресурса и времена да се супротставе њиховим покушајима да се увуку у партијске структуре и да преузму над њима контролу.

        Међутим, у редовима креативне интелигенције и у кампусима странке ултра смера добијају пуну подршку. Многи медији такође подржавају „левичарски талас“.

        Демаргинализација ултра-левичара је последица турбулентних политичких догађаја 2016-2017. године.

        И, мада је фрау канцеларка жалила због недовољно убедљивог наступа блока CDU/CSU на изборима, као и на продор AfD међу бирачима, она не би требало да се жали. Испоставило се да је она најуспешнији политичар старе глобалне елите.

        Но, њен четврти мандат неће бити једноставан. Све проблеме и противречности који су довели до „популистичке револуције“ на Западу нису нестали. Естаблишмент је успео да се одбрани и да избегне потпуно уништење.

        Међутим, ако речи Меркелове о пажњи према жељама бирача „Алтернативе“ остану празан звук, ако глобална елита не извуче одговарајуће закључке из политичке сезоне 2016-2017. која ју је поприлично уплашила, други „популистички талас“ ће стићи брже него што се мисли.