Контролу над светским морима заједно ће преузимати ратне флоте Русије, Кине и Индије

НЕПОШТОВАЊЕ ДОГМИ АМЕРИЧКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

ВАШИНГТОН ДОЖИВЉАВА КАО - ПОБУНУ ВАЗАЛА 

Застава руске морнарице

  • Кина није постала потенцијални непријатељ Американаца онда када се њен БДП изједначио са њиховим (тај моменат се могао унапред предвиди, а кинески раст се могао зауставити чисто финансијско-економским методама, што Вашингтон није урадио на време). Кина је постала потенцијални непријатељ, тек онда када је одбила да се „демократизује“ по рецепту са трга Тјананмен
  • Исто тако, и Русија је постала потенцијални ривал САД, онда када је одбила да живи у складу са рецептима Јељцинове ере. То јест, своју идеолошку доминацију САД су схватале као признање одређеним земаљама вазалног статуса
  • Слаба Русија (у касним 90-им - и почетком двехиљадитих) вешто је подржавала Кину, снабдевајући је оружјем и решавајући спорна питања на руско-кинеској граници. Док су дежурне патриоте урлале да ће уз помоћ руске војне технологије Кина кренути у освајање Москве, и плакали због „предаје“ неколико амурских острва и делова сибирске пустоши - Москва је овим споразумима пружила Пекингу мирну залеђину и омогућила му да се фокусира на конфронтацијуса Сједињеним Америчким Државама у азијско-пацифичком региону
  • Кина наставља да везује у тихоокеанском региону све више америчких војних, политичких, дипломатских, економских и финансијских средстава, решавајући проблем извлачења своје флоте из приобалних вода у оперативни океански простор, а - елиминацијом зависности своје економије од економске ситуације у Америци и од судбине долара - ствара још један проблем за САД
  • Контрола над стратешким морским комуникацијама, чију безбедност више није у стању да осигура америчка морнарица, може се на задовољавајући начин поделити између кинеске, индијске и руске морнарице. Овај приступ смањује трошкове сваке земље и ствара зависност, која гарантује свим савезницима да неће бити једностраних изненађења, а свету да неће бити неформалне доминације једног народа
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО
 

        ДОК ЈЕ Русија ишчекивала говор председника Путина на 70. заседању Генералне скупштине УН, готово незапажено је код руских медија прошла је прва државна посета председника Кине Си Ђинпинга Сједињеним Државама, која је почела 23. септембра.

        Последњи крупнији догађај у оквиру посете био је - говор кинеског лидера у Уједињеним нацијама.

        Си Ђинпинг наступио је непосредно пре Владимира Путина. Он је био четврти говорник 28. септембра, Путин - шести, између њих се убацио само краљ Јордана Абдулах II.

        На тај начин, у моменту када је Путин започињао своје активности у САД, Си Ђинпинг је своје завршавао.

        То је личило на предају штафете, посебно рачунајући на чињеницу да о најважнијим питањима међународног дневног реда, Пекинг и Москва у последњих неколико година имају блиске - а како време одмиче све више идентичне - позиције.

        Званични извештаји о посети Си Ђинпинга су били веома лаконски и нису обиловали сензационализмом.

        Кинески лидер се састао са Америчко-кинеским пословним саветом у Сијетлу, разговарао са Обамом о територијалним питањима у Тихом океану и сајбербезбедности. Прве даме две земље дивиле су се једном од двојице преживелих младунаца панде, чије родитеље је Кина поклонила САД у оквиру тзв. Панда дипломатије, а Американци су младунцу дали име Бејбеј (Благо).

        Рачунајући и говор у Генералној скупштини Ун (што излази из оквира билатералних односа и третира се као независан догађај), резултат државне посете је био више него скроман. Тим пре што је  Вашингтон једноставно морао да покуша да искористити посету Си Ђинпинг да ојача своју позицију у дискусији са Русијом о кључним међународним проблемима.

        Сходно томе, да је постојала и најмања шанса да се разговориОбама-Си интерпретирају као приближавање две земље макар по неком другостепеном питању (осим рођења панде у зоолошком врту), амерички званичници и медији би свакако то искористили за помпезне изјаве. Њихово одсуство недвосмислено показује да нису успели да нађу заједнички језик.

        Истовремено, пошто кинеска политика дуги низ година остаје доследна и предвидива, јасно је да би приближавање позиција било могуће само у случају спремности САД на значајан компромис. Вашингтон очигледно није био спреман за то. А то, с друге стране, значи, да је америчка спољна политика коначно изгубила флексибилност, која је омогућила Никсону да 1970. године покрене америчко-кинеско партнерство на основу заједничког интереса у циљу слабљења позиција СССР у међународној арени.

        Од тада се много тога променило, осим дугорочних кинеских интереса. Само што су од 1970-1990. године, те интересе вољни били да размотрају Американци, а сада је на то спремна Москва.

        У најмању руку, ова се промена може објаснити тиме што је током прошлих безмало пола века политика Русије претрпела комплетну дезидеологизацију, док се политика Вашингтона убрзано идеологизовала. Сада Москва делује прагматично, а Сједињене Државе се, верујући у сопствену мисију инсталирања на целој планети америчког начина живота и америчких политичких стандарда, „љуљају“ због свог схватања демократије, као што се некада СССР „љуљао“ због правилног схватања и једино исправног тумачења марксистичке теорије.

        Мислим да су управо због овакве промене у приступу, крици руских алармиста, који су још пре пет година плашили земљу „кинеском претњом“ и предвиђали освајање Сибира и околних подручја све до Урала од стране Кине, сада готово замрли, пребацујући дискусију у домен сасвим маргиналних ресурса. Истовремено, Вашингтону одједном смета „кинеска претња“, због раста економске моћи Пекинга, која произлази и из номиналних података о БДП-у.

        Међутим, номинални БДП не креира реалне економске а тек не војно-политичке могућности земље. Можете производити искључиво банкарске услуге или чак суперскупе „интелектуалне производе“ у облику разних ноу-хау, али ако нисте у стању да годишње произведете хиљаду модерних тенкова, а ваш противник може то да учини, још ако ваш противник располаже потребним ресурсима, капацитетима и квалификованим кадром (како конструкторима тако и радницима) који се налазе на његовој територији, номинални БДП вас неће спасити од моменталног краха при првом правом сукобу.

Кинеска морнарица

        Теоретски, јачање Кине би у ствари требало да плаши Русију. САД су пренеле у Кину производњу, која је пребачена са америчког тржишта, своја финансијска средства (доларе, зарађене на рачун позитивног спољнотрговинског биланса) док је с друге стране Кина уложила у америчке обвезнице.

        Међузависност двеју привреда је била крајње висока, тако да су се проблеми једне моментално одражавали на другу. Истовремено, за осигурање одрживог раста Кини је био неопходан приступ сировинама, којих у изобиљу има Русија.

        Карактеристично је да је контрола над тим (руским) ресурсима за елиту САД такође сматрана неопходном гаранцијом за одржавање америчког глобалног лидерства.

        Генерално гледано, у оквиру дугорочне економске сарадње Вашингтона и Пекинга само је требало наћи политички компромис око другостепених идеолошких питања, и међународни положај Русије постао би изузетно рањив.

        Јер, кинески глобални интереси су у потпуности компатибилни са интересима САД. Поред приступа изворима јефтиних природних ресурса, укључујући и храну, Кина је била заинтересована за остваривање зоне безбедности дуж своје обале Пацифика.

        Ствар је у томе што су многобројни архипелази и одвојена острва, изван контроле Кине, распоређени на такав начин да кинеска морнарица закључана у унутрашњим морима нема излаз ка оперативном простору у Тихом океану. Уосталом, истоветан проблем има и руска флота, која може бити блокирана у унутрашњим водама Црног, Средоземног и Охотског мора, као и Северног Леденог океана.

        За Пекинг, као и за Москву, обезбеђење присуства своје морнарице у светском океану је питање националне безбедности.

        Умногоме управо из ових разлога, пре него због жеље да се контролишу фамозна лежишта нафте и гаса, постоје територијални спорови Кине са Јапаном, Филипинима и Вијетнамом, као и жеља за обновом суверенитета Пекинга над Тајваном.

        Међутим за САД (као својевремено за Британију) њихова безусловна војна доминација у Светском океану је фундаментално питање. Своју безбедност САД не разматрају из перспективе хипотетичке агресије (Русије или Кине), већ из преспективе могућности превентивног уништења сваког потенцијалног противника.

        Кина је постала потенцијални непријатељ не онда када се њен БДП изједначио са америчким (динамика њеног раста је давала могућност да се тај моменат унапред предвиди и да се кинески раст заустави чисто финансијско-економским методама, што Вашингтон није урадио на време). Кина је постала потенцијални непријатељ, тек онда када је одбила да се „демократизује“ по рецепту трга Тјенанмен.

        Исто тако је и Русија постала потенцијални ривал за САД, онда када је одбила да живи у складу са рецептима Јељцинове ере. То јест, своју идеолошку доминацију САД су схватале као признање одређеним земаљама вазалног статуса. Непоштовање принципа америчке идеологије оне доживљавају као побуну вазала.

        Слаба Русија (у касним 90-им - и почетком двехиљадитих), је вешто подржала Кину, снабдевајући је оружјем и решавајући спорна питања на руско-кинеској граници. Док су дежурне патриоте урлале, да ће уз помоћ руске војне технологије Кина кренути у освајање Москве, и плакали због „предаје“ неколико амурских острва и делова сибирске пустоши, Москва је овим споразумима пружила Пекингу мирну позадину и омогућила му да се фокусира на конфронтацију са Сједињеним Америчким Државама у азијско-пацифичком региону (АПР).

        Немогућност да има Тихоокеанску флоту еквивалентну америчким снагама, Русија је надокнадила продајом поморског оружја Кини. Паралелно, на исти начин је јачала и индијску флоту, која је, узимајући у обзир геополитичку позицију Индије, одвлачила додатне поморске снаге САД и служила као могућа (за сваки случај) противтежа растућој кинеској поморској сили.

Индијски носач авиона

        Захваљујући оваквим потезима, Русија не само да није потрошила ни копејке на сузбијање САД на Далеком истоку, већ је још и зарадила на томе. Оваквом доследном и чврстом политиком стекла је поуздане савезнике и у Пекингу, и у Њу Делхију, што је на крају омогућило ширење Шангајске организације за сарадњу практично на  целу Азију и на половину географске Европе, а дошло је и до формирања политичко-економске уније земаља БРИКС-а.

        У оба случаја, руско-кинеска сарадња је неопходан и довољан услов за развој ових перспективних војно-политичких и финансијско-економских пројеката, који су реална алтернатива америчкој доминацији у свету (колективном Западу).

        Данас се примећују први стратешки успеси руско-кинеског савеза.

        Кина активно подржава (и војним демонстрацијама) формирање коалиције Русије, Сирије, Ирана против Исламске државе.

        Кина наставља да везује у тихоокеанском региону све више америчких војних, политичких, дипломатских, економских и финансијских средстава, решавајући проблем извлачења своје флоте из приобалних вода у оперативни простор, а - елиминацијом зависности своје економије од економске ситуације у Америци и од судбине долара - ствара још један проблем за САД.

        Неспособност Вашингтона да се супротстави овом савезу постала је очигледна управо током државне посете Си Ђинпинга Сједињеним Америчким Државама и током његовог заједничог учешћа са Владимиром Путином на 70. заседању Генералне скупштине УН.

        Али, не треба заборавити да је ово партнерство, овај савез (може се чак по старински назвати руско-кинеским пријатељством) засновано искључиво на заједничким интересима. Заједнички интерес, у ствари, јесте жеља да се заштити суверенитет од агресивног насртаја САД које покушавају да задрже ексклузивну доминацију.

        Да би руско-кинески савез наставио да решава амерички проблем и да се не би претворио у конфронтацију бивших партнера, неопходно је јасно схватити да обе државе имају дугорочне (константне) политичке и економске интересе од којих им и зависи међународно позиционирање.

        За Кину, важност контроле над водама централног и југозападног Пацифика, као и приступ јефтиним минералним ресурсима нигде неће нестати. Такође, кинеској индустрији је за одрживи развој неопходно велико тржиште које може да замени стагнирајуће америчко.

        Са војно-политичке тачке гледишта, Русији, која је заинтересована за контролу северног и североисточног дела Тихог океана, Кина може да буде савезник (јер су њени интереси на Далеком истоку у потпуности компатибилни са руским).

        Контрола над стратешким морским комуникацијама, чију безбедност више није у стању да обезбеди америчка морнарица, може се на задовољавајући начин поделити између кинеске, индијске и руске морнарице. Овај приступ смањује трошкове сваке земље и ствара зависност, која гарантује свим савезницима да неће бити једностраних изненађења, а свету да неће бити неформалне доминације једног народа.

        Што се тиче тржишта, и Русија и Кина су заинтересоване за пројекат Новог пута свиле и за развој заједничког тржишта (од ЕУ до Кине, укључујући и ЕАЕУ), као и за повећање оријентације производње ка домаћим тржиштима, што подразумева раст куповне моћи становништва.

        Што се тиче трошкова природних ресурса, између Пекинга заинтересованог за њихово максимално појефтињење, и Москве, која ће значајан део буџета и у догледној будућности формирати на основу извоза природних ресурса, постоје објективне противуречности, међутим оне нису неотколониве.

        Прво, увек је могуће наћи ценовни компромис у оквиру партнерства (поготово јер он не мора важити за остатак света). Друго, Русија, која реализује програм модернизације, у будућности ће такође бити заинтересована за јефтиније минералне ресурсе за своју индустрију.

        У оквиру постојећих међународних структура, у којима Русија и Кина наступају као партнери, уз добру вољу обе стране, сва питања могу бити решена на обострано задовољство. Међутим, најбоље је одмах почети са њиховим решавањем. Присуство заједничког опасног непријатеља их приближава и стимулише на тражење компромиса.

        У крајњем случају, све док на Блиском Истоку и у Северној Африци (а скоро и по целом свету), Сједињене Државе представљају претњу интересима и Русије и Кине, питање како ће се у Средоземном мору срести ратни бродови Руске Федерације и Кине, никога не треба да мучи - јасно, срешће се као савезници.

        Данас постоје сви услови да се овај савез очува минимум до краја овог века.

        Превео: Срђан Ђорђевић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари