Кијевски режим више нема никакве шансе – све је проћердао и упропастио

АМЕРИЧКИ „НЕЗАВИСНИ” НОВИНАРИ ТРАЖИЛИ „ПУТИНOВЕ МИЛИЈАРДЕ”, А НАШЛИ - ПОРОШЕНКОВЕ

• Холанђани су на референдуму гласали против ратификације споразума о асоцијацији између Украјине и ЕУ. Заљуљала се тако читава конструкција украјинске политике која је формирана током последње две године. Испоставило се да су циљеви недостижни, средства неприкладна, лидери неискрени и нестручни, страни партнери – издајници
• Неизбежна последица свега је потпуно уништење украјинске економије и то толико ефикасно да су председник, премијер и министар финансија приликом припрема буџета за 2016. отворено објашњавали парламенту да се буџетски приходи могу формирати само при редовном кредитирању од ММФ, САД и ЕУ
• Ситуација за Кијев драматично променила 7. априла. Закарпатски обласни савет наступио је са захтевом да се том региону дâ аутономија. Свој захтев депутати су мотивисали тиме што је народ катастрофално осиромашио, а економија разорена, притом су упозорили да је преношење финансијских и економских овлашћења на регионе „последња шанса Кијева да спаси ситуацију”
• А Закарпатје је вишенационални регион који није насељен само Русинима који себе не сматрају за Украјинце, већ за четврти огранак руског народа упоредо са Великорусима, Малорусима и Белорусима. Ту живе још и Мађари, Пољаци и Словаци који имају подршку својих држава са којима се Закарпатје граничи. Стога је и отежано спровођење не само нечега налик на „антитерористичку операцију”, него и мање или више масовних репресија против присталица аутономије

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

         НЕВОЉА никад не долази сама. Вашингтон је ускратио подршку председнику Украјине Петру Порошенку.

         „Независни новинари” које финансира америчка влада и који су тражили „Путинове милијарде”, објавили су податке о офшор компанијама украјинског председника и још двадесет представника кијевског руководства које су они користили за избегавање пореза и за „прање” новца.

         Новинари су истовремено известили да то уопште није сав компромитујући материјал о украјинској политичкој елити који они имају на располагању и обећали да ће ускоро даље развијати ту тему.

         Холанђани су на референдуму гласали против ратификације споразума о асоцијацији између Украјине и ЕУ.

         Заљуљала се тако читава конструкција украјинске политике која је формирана током последње две године. Испоставило се да су циљеви недостижни, средства неприкладна, лидери неискрени и нестручни, страни партнери – издајници.

         Мајданска јавност је у шоку, оријентири - изгубљени.

         Развија се дискусија о томе ко је крив због неуспеха похода на „европске вредности” и шта чинити са кривцима. Чују се бојажљиви гласови о импичменту, о следећем таласу „лустрација” (сада већ оних који су само пре годину дана до самозаборава „лустрирали” све редом), о освежавању елите и чак о „ресетовању” државности.

         Иначе, елита која је навикла на редовно гунђање кијевске „креативне класе” о сопственом осећању увређености због недостатка разних погодности - не обраћа нарочиту пажњу на њихова уздисања.

         Пир у време куге и даље траје, чак се и појачава.

         Разне елитне групације по навици покушавају да искористе политичку кризу за јачање својих позиција у власти, за прерасподелу посланичких места и министарских портфеља, за утицај и имовину у своју корист. Сви са свима тргују, сви све обмањују и издају. Уопште, у кабинетима власти у украјинској престоници живот кључа, састављају се амбициозни планови за будућност, врбују савезници и концентришу ресурси.

         И све би можда и било лепо. Украјинска елита није само једну кризу и само један преврат преживела релативно мирно. Међутим, у последњих две године драстично се променила ситуација у економији Украјине.

         Поход на „европске вредности” није само омогућио излазак на улице и легализацију (у саставу МУП и армије) неонацистичких банди. Украјинска елита, која је и сама одгајила и отхранила неонацисте, то би мирно преживела. Неизбежна последица тог похода постало је потпуно уништење украјинске економије и то толико ефикасно да су председник, премијер и министар финансија приликом припрема буџета за 2016. отворено објашњавали парламенту да се буџетски приходи могу формирати само при редовном кредитирању од ММФ, САД и ЕУ.

         У 2016. години Украјина је изгубила унутрашње ресурсе за одржавање темеља државности и доспела у зависност од спољног финансирања. Будући да је спољно финансирање такође било заустављено већ у трећем кварталу 2015., централна власт остала је без финансијско-економског ресурса. 

         Држава у којој нема економије не располаже ни општим економским простором, у чијем опслуживању и јесте главна улога политичке надградње.

         Ако централна власт поседује довољну спољну финансијску подршку, онда она може да обезбеђује лојалност регионалних елита захваљујући расподели средстава добијених од спољних  улагања, то јест, да их – поткупљује.

         Ако централна власт не располаже ни економском базом, ни слободним финансијским средствима, онда за регионалне елите она представља само терет. Треба је издржавати, она претендује на право располагања државном имовином која се налази у регионима, одређује правила игре, а при том не заборавља на своју корист.

         Али, без финансијско-економске базе и ослањањем само на ресурс силе - престаје и схватање власти као заступника општедржавних интереса.

         Ресурс силе украјинске власти, који се заглибио у Донбасу и који она слабо контролише, не изазива нарочито поштовање у регионима. Због тога се у Ровенској и Житомирској области интензивно ради на копању ћилибара, а локално становништво Херсонске области самостално рашчишћава своје односе са јатацима кримско-татарског меџилиса и неонацистичким бандама одбеглим са Крима, без наде на адекватну реакцију Кијева.

         До сада се у свим случајевима, сем Крима и Донбаса, радило о изласку из правног оквира одређених група становништва које се самоиницијативно баве бесправним пословима, чак организују одреде самоодбране да би се заштитиле од супарничких банди и од покушаја структура силе да се званично умешају. 

         Међутим, 7. априла се ситуација за Кијев драматично променила.

         Закарпатски обласни савет наступио је са захтевом да се том региону дâ аутономија. Свој захтев депутати су мотивисали тиме што је народ катастрофално осиромашио, а економија разорена, притом су упозорили да је преношење финансијских и економских овлашћења на регионе „последња шанса Кијева да спаси ситуацију”.

         Овде су значајна четири момента:

         Прво, први пут после Крима - легална власт коју Кијев признаје, иступа са таквим захтевом. Чак ни у Донбасу у пролеће 2014. депутати локалних савета нису испољили ни такву одлучност, ни такво јединство.

         Друго, Закарпатски регионални савет јасно указује разлог своје аутономне активности – неуспех финансијско-економске политике централне власти, а истовремено алудирају да, ако се Кијев сада не сложи да добровољно преда пуномоћја, после тога може бити касно.

         Шта значи „после тога може бити касно” – видели смо у Донбасу који је у почетку тражио само аутономију.

         Треће, правну основу захтева Закарпатског регионалног савета чине не само обећања самих кијевских власти које већ више од годину дана наклапају о неопходној „децентрализацији”, него и резултати обласног референдума 1991., који се изјаснио за аутономију тог региона. Тадашња власт игнорисала је референдум, али његову одлуку нико није укинуо.

         Четврто, Закарпатје је – вишенационални регион који је насељен не само Русинима. Насупрот тврдњама Кијева, они себе не сматрају за Украјинце, већ за четврти огранак руског народа упоредо са Великорусима, Малорусима и Белорусима. Ту живе још и Мађари, Пољаци и Словаци који имају подршку својих држава са којима се Закарпатје граничи. Стога је и отежано спровођење не само нечега налик на „антитерористичку операцију”, него и мање или више масовних репресија против присталица аутономије.

         Сем тога, блокирањем неколико прелаза Закарпатје се лако одсеца од осталог дела Украјине, тамо има довољно оружја, а локална власт се ослања на подршку становништва. 

         Кијев може само да прети Закарпатју, али није у стању да реализује своје претње. Он може да се договара и договараће се са локалним елитама, које су иначе прилично самосталне, о реалном давању још веће самосталности само да не би захтевале званично легализовање аутономије.

         Односно, покушавајући да избегне преседан аутономизације „унитарне” Украјине - Кијев својим рукама ствара квази-независни регион који је повезан са центром само добровољним признавањем вазалности због техничке немогућности да легализује међународно признање његове независности у садашњој фази.

         При том ће друге регионалне елите, које пажљиво прате оно што се дешава, све правилно разумети. Немају сви такве идеалне услове као Закарпатје, али сви имају своје полуге за притисак на Кијев. И они ће вршити притисак цедећи за себе правно не легализована, али самовољно одобрена овлашћења.

         Према томе, процес дељења земље на феудалне поседе, који се раније одвијао у латентном полу-бандитском формату, прешао је на други ниво. Сада је Кијев приморан да се договара са регионалним елитама. Он је престао да буде апсолутни господар и постао само први међу једнакима, уз то, слаби први који зависи од јаких једнаких.

         Током XII и почетком ХIII века, велики кнежеви кијевски формално су настављали да се сматрају најважнијима међу Русима. У ствари, кијевски престо толико је био ослабио и изгубио свој престиж да су јаки регионални поседници тамо постављали своје млађе рођаке или Кијев потпуно стављали под управу војног заповедника. 

         Разлика у процесима који су се тада дешавали и ових садашњих, састоји се у томе што се тада фрагментација државе дешавала у светлу економског пораста, а сада – у време економског колапса. А та мала нијанса данашњем кијевском режиму не оставља никакве шансе.

         Превела

        Ксенија Трајовић