Каплан: Све више ће се смањивати могућност Америке да утиче на догађаје у свету

ЕВО КАКО УТИЦАЈНИ АНТИТРАМПОВАЦ ВИДИ САД И СВЕТ У НАРЕДНИМ ГОДИНАМА

Роберт Д. Каплан

• Али, у 21. веку ће се још брже власт других великих држава и блокова држава смањивати још више. Зато ће САД постати релативно још моћније него пре, само што ће од тога бити све мање користи
• У премного земаља Европске уније, политичарима недостаје храбрости да спроведу радикалну реформу социјалне државе - реформу без које даљи развој није могућ. Пред вама су друштва у стању стагнације са становништвом обузетим љутим популизмом и бујицама миграната-муслимана који су појуриле из иностранства. Није чудно што се администрација над-државе у Европи налази у дубокој кризи
• Смањиваће се могућност Вашингтона да утиче на догађаје у иностранству. Америка је, можда, и демократска држава, али у целини, (без обзира на ратове у Вијетнаму, у Авганистану и у Ираку) Сједињене Државе су сила која настоји да сачува статус-кво, и која је способна да условно врши свој утицај преко руководстава држава у свету које немају унутрашњих противречности - држава које су у многим случајевима биле диктаторске
• Америка има велику и веома скупу војну машину јер је њена успешна средња класа то покорно прихватила. Међутим, та средња класа дели се на малобројне представнике врхушке средње класе и неупоредиво бројније представнике нижег слоја средње класе који после неколико личних неуспеха могу да пређу у категорију сиромашних

Пише: Роберт КАПЛАН, The National Interest

        ПОСТОЈИ власт како апсолутна, тако и релативна. Апсолутна власт државе може да се повећава, а да се при том њена релативна власт смањује, или, да њена апсолутна власт слаби, а релативна да се повећава.

        Мислим да ће се у XXI веку Сједињеним државама дешавати ово друго. Све више ће се смањивати могућност Америке да утиче на догађаје у свету, власт других великих држава и блокова држава, смањиваће се још више, и као резултат тога САД ће постати релативно још моћније него пре, само што ће од тога бити све мање користи.

        Неоспорно је да САД имају своје проблеме - економске, социјалне и политичке. Темпо развоја њихове економије није довољан и не креће се у правцу који би повећао број рентабилних радних места и обезбедио породицама пристојан живот.

        На социјалном плану - без обзира на изобиље информација које дигитално доба уноси у наш живот, оно са собом носи назадовање и незнање који су карактеристични за епоху „пост-писмености“, када се људи не васпитавају на читању књига већ на телевизијским шоу емисијама.

        Доналд Трамп је оличење дигиталног варварства - то је човек који изгледа као да је у себе упио све бујице злурадих и увредљивих коментара који се појављују на интернету.

        На политичком плану - још више смо и отуђени и искључиви.

        Ипак, ја ћу радије изабрати америчке проблеме него руске, кинеске и европске. Те државе имају све проблеме које сам горе навео. При том се у Русији дешава нагли економски пад, а земљу очекују тешка будућност и могући распад у нешто блажој варијанти од онога који се десио у Југославији.

        Могућности Кине да обезбеди „меко приземљење“ своје све спорије економије веома су сумњиве - управо сада, кад муслимани - Ујгури турског порекла, показују у ком степену је Кина тамница народа, што може да прерасте у етничке потресе у светлу сталног успоравања економије.

        Кад је реч о Европској унији, у исувише много земаља које улазе у њен састав, политичарима недостаје храбрости да спроведу радикалну реформу социјалне државе - реформу без које даљи развој није могућ. Према томе, пред вама се налазе друштва у стању стагнације са становништвом обузетим љутим популизмом и бујицама миграната-муслимана који су појуриле из иностранства.

        Није чудно што се администрација над-државе у Европи налази у дубокој кризи.

        Другим речима, иако су проблеми Америке огромни, они не плаше, структурне су природе - готово у истој мери као и у другим државама.

        Ова ситуација се одражава и на оружане снаге. Не треба заборавити да, ако су копнене снаге намењене за дејства у посебним ситуацијама, онда ратни авиони и ратни бродови демонстрирају војну моћ земље свакодневно - како у миру, тако и у време рата.

        Пошто ваздушне и поморске платформе много коштају, да бисмо их имали, неопходни су економски раст и стабилност. САД које су богате природним ресурсима, посебно угљоводоницима, моћи ће себи да дозволе ваздушне и поморске платформе у много већој мери од других држава.

        Али, иако ће се америчка држава налазити у много бољој ситуацији него Русија и Кина или Европска унија, смањиваће се могућност Вашингтона да утиче на догађаје у иностранству. Америка је, можда, и демократска држава, али у целини, (без обзира на ратове у Вијетнаму, у Авганистану и у Ираку) Сједињене Државе су сила која настоји да сачува статус-кво, и која је способна да условно врши свој утицај преко руководстава држава у свету које немају унутрашњих противречности - држава које су у многим случајевима биле диктаторске.

        Тако су блискоисточне диктатуре давале повољне могућности за коришћење дворске дипломатије (лична комуникација са лидерима) ради управљања догађајима и борбе са кризама.

        Међутим, та епоха пролази. Уместо стабилних демократија, које су замењивале стабилне диктатуре, сада имамо посла са неуређеним демократијама и хаотичним државама преко којих је сада Вашингтону неупоредиво компликованије да врши притисак. Једном речи, Сједињене Државе као демократска држава, сматрају да је теже вршити притисак на свет још веће демократије.

        За Америку је Вестфалски систем односа између савремених држава био повољан, јер је омогућавао Вашингтону да се меша у послове држава и делује заједно са њима. Али, тај систем је сам по себи све слабији.

        Оно што ће стално бринути вашингтонске елите јесте изглед САД са огромним бројем ратних бродова и ловачких авиона и здравијом политичком климом него у Русији, Кини и Европској унији (под условом да избегнемо председниковање Трампа), али, при том имају све мање могућности за утицај у свету. Елите ће константно захтевати да делују - чак и ако подршка тим деловањима од стране јавности буде све мања, јер је суштина проблема у следећем:

        Америка има велику и веома скупу војну машину јер је њена успешна средња класа то покорно прихватила. Међутим, та средња класа дели се на малобројне представнике врхушке средње класе и неупоредиво бројније представнике нижег слоја средње класе који после неколико личних неуспеха могу да пређу у категорију сиромашних.

        Мислим да ће друштво које је недавно раслојено, ипак, подржавати огромне оружане снаге - али је мање вероватно да ће подржавати војне авантуре које ће на крају наши сиромашни слојеви друштва платити ценом велике крви.

        Земља богатих и сиромашних (са све мањим међуслојем средње класе), која и поред тога наставља војне интервенције у иностранству, у суштини је империјална држава. Управо то и треба да нас брине.

        Очигледно је да се Америка током знатног дела своје историје практично налази на положају империје, али ипак не на толиком нивоу - и не такве империје, у каквој бисмо могли да се нађемо ако наша средња класа и даље настави да се смањује. Према томе, у моралном погледу изузетност може да постане сумњивија.

         (Роберт Каплан - старији научни сарадник Центра нове америчке безбедности и аутор књиге „Освајање стеновитих планина: како географија утиче на улогу САД у свету“ која треба да се појави у јануару у издању Random House)

        Превела Ксенија Трајковић