Из украјинства ће се бежати као што се бежало из КПСС

НИЈЕ ГЛАВНА БИТКА ЗА ДОЊЕЦК И ЛУГАНСК, НЕГО ЗА - ЦЕЛУ УКРАЈИНУ

Гончаренко у Москви

• Украјински посланик Алексеј Гончаренко, који је био приведен у Москви, син је руског политичара из Одесе Алексеја КОСТУСЈЕВА, али се прогласио и за Гончарова и за Украјинца. То много шта говори и објашњава
• Идеологија „галицијства“, која је историјски страна основном делу Украјине и била представљана као идеологија „украјинства“, победила је и учвршћивала се током  15-20 година. Смисао те идеологије постало је стварање политичке нације - Украјинаца - независно од њихове етничке припадности и на платформи одбацивања свега руског.
• У тој политичкој нацији етничка националност није важна. Ако прихватиш идеје „Москаље на ножеве“, онда и сам можеш да будеш „москаљ“ и уопште шта год хоћеш. Можеш да будеш Рус, али само „јаничар“
• Великом броју људи „испран је мозак“, они су искрено у то поверовали и сад украјински Руси искрено, наглашавам, искрено узвикују „Смрт Русији!“ и „Москаљаке на гиљаке!“
• Сетите се како су 1992. бежали из КПСС. Исто тако ће бежати и из „галицијства“. Њих не треба разуверавати. Њима само треба помоћи - скинути терет који их притиска, или им се приближити као што је то урађено у Доњецку и Луганску. И тада ћете се зачудити како много проруски расположених људи живи у том Харкову, Запорожју или чак Кијеву
• Ако је током 20 година украјинска прозападна машина могла да акумулира идеолошки негативан значајан део Украјинаца, онда током наредних 20 година такође украјински, али проруски идеолошки систем може да акумулира позитиван. Нама ће чак бити лакше да то урадимо него њима, зато што становишта која су блиска Западу историјски постоје само у малом делу Украјине, док је њен главни део увек био близак управо Русији

Пише: Андреј ЕПИФАНЦЕВ

        О АЛЕКСЕЈУ Гончаренку који је приведен у Москви (након убиства Бориса Њемцова), Владимир Скачко је написао: „Он је син политичара Алексеја Костусева из Одесе. И да не би био Рус, Костусев, он је постао Гончаренко. Издао је оца, треба ли још нешто рећи?“

        Треба говорити, чак је неопходно. Ово је значајан моменат који многи не схватају.

        Ми негодујемо: „Како се десило да за 20 година сви Украјинци почну да мрзе Русију и Русе?“.

        Не ради се о мржњи и не ради се о свим Украјинцима. Разлог је у томе што је данашња Украјина - искључиво антируски пројекат, можда више антируски него што је својевремено била Грузија.

        Када је после распада СССР-а Украјина почела да тражи свој идентитет учинило нам се да га је нашла у формулацији Леонида  Кучме „Украјина - није Русија“. Није нашла!

        Продубљивање формулације довело је до тога да је она постала „АНТИ-Русија“, земља у којој су идеолошки почели да доминирају ставови Галичана (становника Галиције) и оних ветерана СС-дивизије „Галичина“, које су усрдно позивали у земљу, правили од њих хероје и пример за угледање.

        У Украјини су тако постали доминантни управо традиционално антируски погледи малог дела земље - Западне Украјине, иако су на власти увек били људи пореклом из источних и централних делова земље. 

        У неком тренутку елита је одредила позицију земље као антипода Русије, који се развија на одбацивању свега руског, на продаји те позиције Западу и по тој основи на добијању разних економских добара и заштите од Запада.

        Идеологија „галицијства“, која је историјски страна основном делу Украјине и била представљана као идеологија „украјинства“, победила је и учвршћивала се током  15-20 година. Смисао те идеологије постало је стварање политичке нације - Украјинаца - независно од њихове етничке припадности и на платформи одбацивања свега руског.

Мајдан

        У тој политичкој нацији етничка националност није важна. Ако прихватиш идеје „Москаље на ножеве“, онда и сам можеш да будеш „москаљ“ и уопште шта год хоћеш. Отуда су прве жртве Мајдана били Јерменин Нигојан, Кореанац Син - бивши губернатор Запорошке области, а први човек украјинске дипломатије сада је Климкин, пореклом из Курска, а може бити, заправо, било ко, чак и подли Гончеренко.

        Како се то дешавало? Сетите се КПСС. Како је то било у Совјетском Савезу? Била је то читава индустрија са преправљеном историјом у којој је за главну историјску грешку Украјине проглашавана Перејаславска Рада, са снажним информативним „утувљивањем у главу“, којим човека праве будалом сваког тренутка, дана, недеље, месеца и године, са свеобухватним административним системом са којим је могао да се сроди само онај ко демонстрира оданост том курсу. Остали су се склањали и у таквој држави губили све шансе.

        Великом броју људи „испран је мозак“, они су искрено у то поверовали и сад украјински Руси искрено, наглашавам, искрено узвикују „Смрт Русији!“ и „Москаљаке на гиљаке!“. Велики део се затворио у себе и показује лојалност и то не зато што је то пријатно, већ зато што је тако безбедно. Тако сада многи у Украјини носе везене кошуље - не због патриотизма, већ да их владајући систем и млада агресивна олош рачуна за своје и да их се не дотиче.

        Дакле: или индокринација, или превртљивост, или мимикрија.

        Управо ту, у савременој Украјини пролази вододелница. Када украјински медији говоре о томе да Русе нико не прогони и да због руског језика никога не хапсе - то је чиста истина. Зато што дискриминишу и хапсе због другог - због неприхватања антируског курса и због одбијања да се ратује са Русијом. То је веома велика разлика. Можеш да будеш Рус, али само „јаничар“. Или још боље, да се одрекнеш својих корена као што је то урадио руски Костусев, а данас Гончаренко.

        Питање је - шта нам је чинити? Овде и сада.

        Главно је да схватимо, да без обзира на сву ружноћу тренутка, ту има изгледа и то прилично великих.

        Прво, никако сви Украјинци или житељи Украјине не мрзе Русију. Многи не прихватају такво становиште, али плаше се да се изјасне због репресија које ће после тога обавезно уследити. Они ће се изјаснити чим данашња украјинска владајућа машина претрпи крах и идеологија „галицијства“ изгуби свој ослонац.

        Сетите се како су 1992. бежали из КПСС. Исто тако ће бежати и из „галицијства“. Њих не треба разуверавати. Њима само треба помоћи и, или скинути терет који их притиска, или им се приближити као што је то урађено у Доњецку и Луганску. И тада ћете се зачудити како много проруски расположених људи живи у том истом Харкову, Запорожју или чак Кијеву, док информативна слика блати те градове као антируске!

        Друго, снага система може да постане његова слабост. Ако је током 20 година украјинска прозападна машина могла да акумулира идеолошки негативан значајан део Украјинаца, онда током наредних 20 година такође украјински, али проруски идеолошки систем може да акумулира позитиван. Нама ће чак бити лакше да то урадимо него њима, зато што становишта која су блиска Западу историјски постоје само на малом делу Украјине, док је њен главни део увек био близак управо Русији.

        Зато сам увек говорио да у садашњој конфронтацији за нас нису главни Доњецк и Луганск, већ сама Украјина, јер само кад њу изменимо можемо да победимо процес „јаничаризације“ те земље. Наше Украјине.

        Превела Ксенија Трајковић