Исламска држава и сиријска „умерена опозиција“ добиле кинеске зенитне ракете

НОВО, ЗАБРИЊАВАЈУЋЕ РАСПЛАМСАВАЊЕ ГЛАВНОГ РАТА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

• Борбе у Алепу постају све непријатније. ИД и коалиције „умерених“ држе део квартова и практично свакодневно покушавају да освоје северни део града - огромну градску општину Шејх Максуд. Неки је зову и квартом, а арапски „квартови“ уопште нису исто што и европски
• Нешто слично се догађа и са квартовима Макани ад-Дувајри и Хај ел-Халидија, али су они доста мањи. При томе, сву кривицу за изазивање сукоба у општинама са густом насељеношћу сноси опозиција, која упорно настоји на поново успостави снабдевање из Турске, због чега и посвећује такву „пажњу“ северним квартовима, који се налазе унутар саобраћајног прстена око Алепа
• Лоши су знаци: импровизована борбена возила код Палмире, појављивање кинеских зенитних ракетних система код ССА и ИД (могуће, захваљујући посредовању приватних лица или Катара), као и фамозних америчких противтенковских система ТОW код Алепа. Није важно што кинеске ракете полете сваки други пут и што су TOW застарели. Све су то карике истог ланца. Увек постоји шанса да буде још горе

Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

        ОДАВНО није новост да на више фронтова у Сирији примирје више не важи, чак ни формално.

        Није новост ни то да се главни догађаји одвијају у Алепу. Али, јесте новост то да су код Исламске државе примећени кинески зенитни ракетни системи.

        Новост је и то да џихадисти у импровизованим борбеним возилима опипавају ситуацију око Палмире, не би ли је одсекли од Дамаска.

        Има и других лоших новости.

        Наравно, интензитет борбених дејстава у Сирији приметно је опо поређењу са шпицевима током рата. Међутим, излазак на главну сцену значајног броја оружаних групација оријентисаних на Турску и САД довео је до нове експлозије насиља, која је прерасла у низ стратешких борби.

        У више рејона џихадисти су очекивано склопили тактички савез са такозваном умереном опозицијом, што им је омогућило да поново привуку пажњу на себе. То се најизразитије манифестовало око Алепа, али је уочљиво и на другим деловима фронта.

        Нарочито треба истаћи битку градић у околини Алепа - Хан Туман - што је, очигледно, једна од последњих манифестација „друмског рата“, током којег су сукобљене стране тежиле да освоје или бар формално ставе под своју контролу саобраћајнице противника.

        У пустињским и планинским условима та модификација „доктрине индиректних дејстава“ функционисала је сасвим добро- саобраћајнице су дугачке, других путева нема, сви путеви су прави као стрела. При томе је већина аеродрома и војних ваздухопловних база била блокирана или сувише опасна. Зато су се сви сконцентрисали на контролу главних путева, што је давало много повода и за информативни рат.

        Стога се свако заузимање и најбезначајнијег пешчаног узвишења претварало у догађај од васионског значаја, и то буквално.

        И Исламска држава и такозвана умерена опозиција представљали су чак и теоретску могућност гранатирања стратешких саобраћајница као знак скорог „пада Асадовог режима“. Међутим, пропагандна машина Слободне сиријске армије и структура повезаних са њом склона је депресији: ако нешто лоше крене по њу.

        Појединим медијима као да је „маца појела језик“ у последњих пола године и оглашавали су се само у случају таквих „тактичких успеха“ својих. Тако је и сада битку код градића Хан Туман пропаганда претворила у нешто епохално.

        Истовремено, борбе у самом Алепу постају све непријатније. ИД и коалиције „умерених“ држе део квартова и практично свакодневно покушавају да освоје северни део града - огромну градску општину Шејх Максуд. Неки је зову и квартом, а арапски „квартови“ уопште нису исто што и европски.

        Нешто слично се догађа и са квартовима Макани ад-Дувајри и Хај ел-Халидија, али су они доста мањи. При томе, сву кривицу за изазивање сукоба у општинама са густом насељеношћу сноси опозиција, која упорно настоји на поново успостави снабдевање из Турске, због чега и посвећује такву „пажњу“ северним квартовима, који се налазе унутар саобраћајног прстена око Алепа, изван којег се налази његова индустријска зона, коју је ИД претворила у пепео.

        Треба знати да су сада све операције сиријске опозиције и џихадиста сведене на дејства група чији број није већи од 100 (у најбољем случају).

        Током целог сиријског рата великих борби, у којима би учествовале хиљаде људи, као, на пример, у Донбасу, било је веома мало, а сада су се снаге толико осуле, да сукоби више личе на партизанско ратовање. Међутим, опозиција на свим деловима фронта где је укинуто примирје покушава да одржи напетост. Сукоби су бележени чак и у провинцијама Латакија и Идлиб, што је у принципу бесмислено и бескорисно.

        „Умерена позиција“ и ИД користе примирје за опипавање пулса сиријској армији и прикупљање оскудних ресурса. Политички процес је брана војном развоју ситуације, што се у хуманитарном смислу сматра позитивном појавом („мир је бољи од рата“, „нико не гине“, „не страдају деца“), али иста та хуманитарна питања Американци користе као повод кад год је потребно зауставити развој догађаја у правцу који не одговара опозицији.

        Сада су то „људски губици у Алепу“, који су ионако били неизбежни, а сада се користе за притисак на Дамаск.

        На пример, у арапским и западним медијима практично истовремено су биле објављене стотине вести о ваздушним ударима на град Марет ан-Нуман у провинцији Идлиб, за које су окривљене владине снаге. А Марет ан-Нуман је само периферија садашњих догађаја, сиријска авијација се користи само у околини Алепа и у провинцији Латакија, за више од тога просто нема снаге.

        Режим делимичног примирја је мач са две оштрице.

        Ако се политички процес саботира, како показује искуство, догађаји пре или касније добијају експлозивни карактер.

        Национално помирење, обнова и повратак нормалног живота у потпуно уништеној земљи су веома привлачна слика. Али, импровизована борбена возила код Палмире, појављивање кинеских зенитних ракетних система код ССА и ИД (могуће, захваљујући посредовању приватних лица или Катара), као и фамозних америчких противтенковских система ТОW код Алепа - лоши су знаци.

        Није важно што кинеске ракете полете сваки други пут и што су TOW застарели. Све су то карике истог ланца. И увек постоји шанса да буде још горе.