Иран се враћа на нафтно тржиште Европе - ко ће преживети 20-30 долара за барел, а ко потонути?

ВАШИНГТОН УПИЊЕ СВЕ СНАГЕ И КОРИСТИ СВА СРЕДСТВА

ДА НЕКАКО РАЗДВОЈИ МОСКВУ И ТЕХЕРАН

• Главна битка тек предстоји. А она се неће решавати ни у Лондону, Техерану, Анкари или Дохи, већ у Вашингтону. Ако Федералне резерве САД повећају стопе рефинансирања у наредним месецима, како то предлажу неки чланови Управног одбора америчког регулатора, онда би цена нафте могла пасти на 20 долара за барел
• Азија ће у том случају пропасти. Саудијској Арабији и њеним клијентима из Персијског залива ће бити веома тешко да остану на површини. А Русија ће преживети - издржаће чак и ниво од 10 долара за барел

        Пише: Саркис ЦАТУРЈАН

        ТЕШКО је писати о енергетици док је на Блиском истоку рат, али мора се. Тим пре што геоекономију не можемо одвојити од високе политике, у којој доминира језик користи и интереса.

        Руководећи се римском девизом „завади па владај“, Запад покушава свим силама да раздвоји Москву и Техеран, играјући на идеју конкуренције између две земље у Европи.

        Ево шта тим поводом пише агенцији Bloomberg Business: „Конкуренција за највеће извозно тржиште руске нафте (Европу) се повећава. Упркос чињеници да је пажња усмерена на Саудијску Арабију, главну претњу руским интересима представља Иран“.

        Тај лист подсећа да Москва контролише 70% тржишта нафте Старог континента, док су рафинерије у источној Европи (Пољска, Шведска), на које претендује Ријад, оријентисане управо на тип нафте  Urals, који је по саставу близак иранској нафти, закључује старији аналитичар  Stratfor-а за Блиски Исток и Јужну Азију Мајкл Најеби-Оскуи (Nayebi-Oskoui).

        Став Техерана је јасан: министар за нафту Биџан Зангане намерава да поврати присуство у Европи од 600 хиљада барела дневно или 17% тржишта, изгубљеног након увођења санкција 2012. године. Али, зашто се у овом контексту спомињу Русију?

        Међународна енергетска агенција (МЕА), у свом извештају побија тезу Bloomberg-а о руско-иранској конфронтацији, указујући на повећану активност Ирака у последњих неколико година у Европи.

        МЕА разврстава приоритете на следећи начин (обратите пажњу на редослед земаља): „Европа је постала бојно поље за главне произвођаче нафте - Русију, Саудијску Арабију, Ирак и Иран. У међувремену, и азијско тржиште постаје све „заузетије“.

        Према подацима агенције, у јулу и августу је Багдад надмашио Ријад, повећавши испоруке нафте земљама ЕУ до 1 милион барела дневно (при укупном дневном увозу ЕУ од 9 милиона барела). Због тога ће, како је говорио оснивач Standart Oil-а Џон Рокфелер, Саудијци морати добро да се „озноје“.

        Ако је раније Иран покушавао мирним путем да реши питање квота у OPEC-у, он је сада спреман да једнострано повећа производњу нафте до 500 хиљада барела дневно - оног момента када са републике буду скинуте међународне санкције. При том Техеран разматра негативан утицај овог маневра на цене нафте.

        „Пад цена неће бити проблем за нас. Ово би требало да забрине оне који су заменили Иран на нафтном тржишту“, - упозорио је министар нафте Ирана.

        Шта још овде можемо додати?

        Глобални нафтогасни рат ескалирао је до крајњих граница. Саудијска Арабија је објавила Русији ценовни рат у Европи, нудећи Старом континенту попуст од 4.75 долара за барел.

        Тешко да Москву може уплашити овакав маневар, посебно што се буџетски дефицит Саудијаца у 2015. приближио цифри од 100 милијарди долара. И то није коначна цифра, како су раније упозорили из Међународног монетарног фонда. У оваквој ситуацији, Ријаду би на руку ишло само слабљење Москве на сиријском ратишту, којем би могла допринети дестабилизација јерменско-турске границе.

        Разуме се,  у ову линију интереса треба укључити и Катар, који је последњих пет година безуспешно покушава да кроз египатски Синај изгради тзв. Арапски гасовод. Учешће руских војних снага у антитерористичкој операцији у Сирији лишава Катар наде на транзит кроз Сирију, који спречава њен председник Башар ал-Асад.

        Није случајно бивши главни уредник листа Sabah Ергун Бабахан изјавио да се „турски председник Реџеп Тајип Ердоган и емир Катара Тамим бин Хамад ал-Тани састају готово сваког месеца“.

        Анкару и Доху уједињује не само мржња према легалном Дамаску, већ и заједнички гасни интереси, који су тешко погођени збацивањем „Муслиманског братства“ са власти у Каиру (јула 2013. године) салафитске секте, чија се мрежа распростире широм Блиског Истока.

        Лондон је узнемирен јер на сваки начин покушава да омета Каиро, који је послао салафите на оптуженичку клупу, не заборављајући улогу катарског ТВ-канал Al Jazeera у преврату 2011. године. Због тога британски премијер Дејвид Камерон константо убеђује међународну заједницу да је катастрофа са руским к авионом на небу изнад Синаја, терористички акт, ослањајући се на податаке израелске обавешатајне службе.

        А како то да Горди Албион све први сазнаје? Интересантно, зар не? Тим пре што се интрига не тиче само тог случаја.

        Дан пре агресије турских ваздухоплоних снага на руски Су-24 - 23. новембра - кабинет министара Велике Британије је објавио „Преглед стратешке одбране и безбедности“, у којем се наводи да Русија наводно планира да нападне земаље NATO-а.

        Питање је: како је Лондон дошао до тог закључка ако је само руководство Северноатлантске алијансе два месеца раније поздравило акцију Москве против Исламске државе?

        Није искључено да су Британци унапред били упозанти са предстојећим провокацијама Анкаре. Стога су у својој стратегији ставили Русију на листу „претњи највишег нивоа“.

        Преносим речи агенције Би-Би-Си, која обраћа пажњу на детаље: „Реч ,Русија’ се у извештају помиње 29 пута. Напомиње се да то што Москва користи „тактику хибридног ратовања, манипулације и негирање чињеница показује жељу Русије да подрије међународне стандарде сарадње како би осигурала своје интересе“.

        Не треба бити видовит да би се схватило: Велика Британија и њени сателити на Блиском истоку покушавају да унесу раскол у руско-ирански савез, учвршћен сиријским политичким контекстом. У овој варијанти Анкара, грубо играјући на курдску карту на својим југоисточним границама, има улогу „опсадног овна“. Ево зашто: иранско-турски гасовод, будућа једина копнена артерија Ирана у Европу, пролази кроз територију компактно насељену иранским и турским Курдима. На тај начин, Ердоган лишава Техеран изласка на Стари континент.

        На црну листу Анкаре дошао је и Баку, који већ неколико година теши своје самољубље пројектом Трансандолијског гасовода (TANAP). Није искључено, да Турска свесно одсеца Иран и Азербејџан од Европе у нади да ће оживети управо катарски пројекат.

        А како је све лепо почело.

        „Анкара може куповати ирански гас и сама га спроводити у ЕУ или се пак ограничити на транзит преко своје територије, узимајући од Техерана одговарајућу накнаду“, - рекао је раније министар за нафту Ирана, разматрајући могућу алтернативу извоза течног природног гаса (ТПГ) морским путем. По речима Зангана, време је да Иран размисли о „ алтернативама за повећање извоза“, „не чекајући одлуку Турске о транзиту гаса из Исламске Републике у Европу“, преноси Fulton News.

        Предлог Анкаре, која је позвала Техеран да се придружи TANAP -у, није прихватило руководство Исламске Републике.

        Главна битка тек предстоји. А она се неће решавати ни у Лондону, Техерану, Анкари или Дохи, већ у Вашингтону.

        Ако Федералне резерве САД повећају стопе рефинансирања у наредним месецима, како то предлажу неки чланови Управног одбора америчког регулатора, онда би цена нафте могла пасти на 20 долара за барел.

        Азија ће у том случају пропасти. Саудијској Арабији и њеним клијентима из Персијског залива ће бити веома тешко да остану на површини. А Русија ће преживети - издржаће чак и ниво од 10 долара за барел.

        Превео: Срђан Ђорђевић