Huffington Post: Трамп и Путин имају толико заједничког да је међу њима могућа чудна алијанса

НЕКИ ВЕЋ ПОСТАВЉАЈУ ПИТАЊЕ: НЕ БИ ЛИ СЕ ПУТИН И ТРАМП

РАЗИШЛИ КАО ХРУШЧОВ И КЕНЕДИ

Доналд Трамп и Владимир Путин

• Према сведочењу Сергеја Хрушчова, његов отац, Никита, је „сијао од задовољства“ када је сазнао да је за председника САД изабран Џон Кенеди, чему је и сам допринео. Сергеј чак тврди: „Он је у шали говорио о победи Кенедија као о својеврсном поклону за празник годишњице Октобарске револуције, а и сам се у извесној мери осећао као учесник америчких избора“
• А само пола године касније, догодила се Берлинска криза, која се умало није завршила оружаним сукобом између СССР и САД. Након тога је Кенеди почео да оцењује супротстављање Истока и Запада као глобалну борбу „између сила слободе и тираније у миру“. Убрзо потом се човечанство нашло на прагу нуклеарног рата у току Карипске кризе
• Huffington Post наглашава да између кандидата-милијардера и председника Русије заиста има много заједничког: обојици се силно не допада Обама - и обојица желе да виде озбиљне промене у спољној политици САД. И један и други виде себе као спасиоце својих држава од несрећа које су се на њих обрушиле. Обојица мрзе Исламску државу. Обојица се представљају као „мачои“, спремни су да у случају потребе поступају одлучно
• Неизвесност је у томе што амерички политичари мењају гард након што постану председници САД јер по уласку у Белу кућу почињу да се оријентишу према геополитичкој реалности и - расположењу америчких владајућих кругова

        АМЕРИКА ће сазнати име свог новог председника 2016. године, а није искључено да то буде Доналд Трамп, код кога су се успоставиле далеке, али несумњиво добре релације према Владимиру Путину.

        Али, не треба губити из вида: историја познаје више примера како се наклоност кандидата за председнике САД према Москви, касније претварала у мржњу.

        Ово што се дешава у последње две године између Москве и Вашингтона, у стању је да растужи чак и непоправљивог оптимисту.

        Санкције, узајамна оптуживања, недвосмислено звецкање оружјем. И одједном се у том тмурном облаку, који је прекрио небо изнад руско-америчких односа, појављује мали зрак светлости, који је у стању да при одређеном склопу околности растера те за обе стране непријатне „облаке“.

        Тај „зрак светлости“ - није нико други већ потенцијални кандидат за председника САД из редова Републиканске партије Доналд Трамп.

        Ако он стварно добије републиканску номинацију за Белу кућу, његов највероватнији супарник у борби за њу биће демократски кандидат Хилари Клинтон.

        У случају њене победе, шансе за нормализацију руско-америчких односа нису великe.

        Бивши државни секретар је веома разочарана резултатима политике „ресетовања“, на чијем извору је и сама стајала.

        Како се не присетити да је на симболичном дугмету - које је Клинтон морала да притисне, заједно са министром иностраних послове РФ Сергејем Лавровом - уместо речи „ресетовање“ било грешком написано „преоптерећено“. Грешка је постала пророчка - и тако је и било у руско-америчким односима.

        Клинтон сматра да Сједињене Државе морају да играју активнију улогу у ширењу демократије по целом свету и да не смеју само пасивно да посматрају како се те вредности нарушавају у разним деловима планете. То значи да покушаји „демократизације“ Русије, који већ раздражују Кремљ, истовремено смањују сферу њеног утицаја чак и на територији бившег СССР, а она ће се наставити.

        Али, са Трампом ће ствари вероватно другачије стајати.

        Он је више пута изражавао симпатију према руском председнику, говорећи за њега да је „јак“ и „моћан“ лидер, и да се „разликује“ од „овога који сада управља Америком“ (Барака Обаме).

        Широко распрострањене на Западу оптужбе на рачун Путина, због његове наводне умешаности у убиства опозиционих новинара, Трамп је одбацивао као - недоказане. Бизнисмен-милијардер је такође обећао да ће се, у случају свог избора на положај председника САД, „договорити“ са Путином јер се они „добро“ односе један према другом.

        Са своје стране, председник Русије такође није пропуштао прилике да упути Трампу неки комплимент - на пример да је он „талентовани и неоспорни лидер“ у америчкој предизборној трци.

        По процени Huffington Post, између кандидата-милијардера и председника Русије заиста има много заједничког.

        Обојици се силно не допада Обама - и обојица желе да виде озбиљне промене у спољној политици САД. И један и други виде себе као спасиоце својих држава од несрећа које су се на њих обрушиле за власти Обаме и Јељцина. Обојица су оштри прагматичари, мрзе Исламску државу, заједно са исламским фундаменталистима и спремни су да пођу на крајње мере да нестану. Најзад, и Трамп и Путин се представљају као „мачои“, спремни су да у случају потребе поступе одлучно и да иду према постављеном циљу.

        Узајамни комплименти Трампа и Путина стварају осећај већ виђеног.

Хрушчов и Кенеди

        Нешто слично се већ дешавало у историји СССР-а и Русије. Сетимо се 1960. године, када су на место председника САД претендовала два кандидата - републиканац Ричард Никсон и демократа Џон Кенеди. Симпатије шефа СССР, Никите Хрушчова, отворено су биле на страни Кенедија.

        Никсон му се није допадао још од времена чувених „кухињских дебата“, које су се догодиле на америчкој изложби у Сокољницима (у Москви) у јулу 1959. године.

        Тада је Хрушчов рекао Никсону: „Ваша ће деца живети у комунизму“, на шта му је овај одговорио: „Не, господине премијеру, то ће ваша деца живети у слободи“ (син Хрушчова, Сергеј, живи у САД и грађанин је те земље). Сем тога, Никсон је био потпредседник у администрацији Двајта Ајзенхауера, са којим се Хрушчов посвађао после инцидента са U2, који је био оборен 1. маја 1960. године над територијом СССР-а.

        Постоје основе за претпоставку да је још пре председничких избора Кенеди знао: да га Хрушчов симпатише у већој мери, него кандидата-републиканца Никсона.

        Ево, како се тога присећа у мемоарима већ поменути Хрушчовљев син „Никита Хрушчов: кризе и ракете“:

        „У случају његовог избора, отац је рачунао да са њим пронађе заједнички језик, у првом реду у односу на немачко питање. Уопште узев, отац је још летос почео да „навија“ за Кенедија. Да му помогне, он, наравно, није могао. Отац је прекрасно схватао: ако у САД дознају да је он на страни Кенедија, то ће кандидата за председника, коштати губитка већег броја гласова“.

        Схватао је то, по свему судећи, и сам Кенеди. Иначе, како да се објасни факат да су многобројни покушаји Хрушчова да се сретне са њим још пре избора, како сведочи бивши први заменик министра унутрашњих послова СССР Георгије Корниенко, завршили без резултата.

        Ипак, према речима Сергеја Хрушчова, да се одрекне од утицања на избор новог шефа Беле куће његов отац „такође није желео, пе је одлучио да делује постепено, иза кулиса“.

        Та „закулисна“ подршка изразила се делимично и у следећем. Кратко време пре избора Хрушчов је примио Хенрија Кебота Лоџа-млађег, који је у својству потпредседника стављао на гласање своју кандидатуру заједно са Ричардом Никсоном.

        Никсон је веома желео да пре гласања уз помоћ Хрушчова ослободи из совјетских затвора америчке пилоте-шпијуне: Пауерса из обореног U2 и два преживела пилота уништеног 1. јула 1960. године над Северним морем RB-47 (варијанта шестомоторног реактивног бомбардера Б-47 са посадом од три човека).

        Један од циљева посете Лоџа-млађег у Москву је било решење баш тог питања.

        У случају позитивне реакције Кремља, Никсон би могао да запише у своју предизборну активу важно дипломатско достигнуће и тим самим да повећа шансе за победу над Кенедијем.

        Схватајући то, Хрушчов је одбио да о судбини пилота разговара са Лоџем, што, уосталом, није значило да шеф Кремља у то време није био већ одлучио шта са њима да се ради. Пауерса је намеравао да размени за совјетског обавештајца пуковника Рудолфа Абела (садашње име - Вилијем Фишер), који је у САД осуђен 1957. године (до размене дошло 1962.). Што се пак тиче пилота са RB-47, који су се налазили под стражом без суда, као нарушиоци граница, то је генерални секретар КПСС намеравао да то питање решава са новом администрацијом.

        „Наравно, он није знао ко ће победити. У случају пораза Кенедија, пилоте би вратили Никсону. Али после избора, а не пре. Док су отац и Лоџ пријатно ћаскали, сећали су се прошлогодишњег путовања (Хрушчова у САД) и разишли се.

        Хоћу да истакнем да је одуговлачењу са предајом заробљених америчких пилота, отац придавао велики, готово одлучујући значај. Не знам да ли је тај корак имао неки утицај на исход избора, али он му се у разговорима често враћао. Није пропустио да спомене ту епизоду и за време разговора у четири ока са председником Кенедијем у Бечу. Према очевим речима, саговорник му се захвалио за својеврсну подршку у предизборној борби“, - тврди Сергеј Хрушчов.

        Према синовљевом сведочењу, шеф СССР је „сијао од задовољства“ када је сазнао за избор Џона Фицџералда. „Он је у шали говорио о победи Кенедија као о својеврсном поклону за празник годишњице Октобарске револуције, а и сам се у извесној мери осећао као учесник избора“.

        Одмах после церемоније ступања Џона Кенедија на дужност, 26. јануара 1961. године, совјетска влада је вратила заробљене америчке пилоте - RB-47.

        Ипак ни за кога није тајна до чега је дошло у совјетско-америчким односима после избора Кенедија.

        У вези са „немачким питањем“ једноставно им није пошло за руком да се договоре - кроз пола године, после ступања Кенедија на дужност, догодила се Берлинска криза, која се умало није завршила оружаним сукобом између СССР и САД. Након тога је Кенеди оцењивао супротстављање Истока и Запада као глобалну борбу „између сила слободе и тираније у миру“, а већ у октобру, човечанство се нашло на прагу нуклеарног рата у току Карипске кризе.

Реган и Горбачов

        Још један пример вредан пажње је Роналд Реган, који је повео САД у бескомпромисни поход против „империје зла“.

        Да ли је био тврдокорни антисовјета и пре него што је постао председник? Сасвим је могуће да није.

        О томе сведоче сећања Владимира Губарева - бившег главног редактора одељења науке у „Правди“. Он је 1975. године пратио у возу чланове совјетске и америчке посаде, који су летели према програму „Аполон-Сојуз“.

        Према Губареву, управо је Роналд Реган, који је у то време био гувернер Калифорније, приредио у њихову част грандиозни пријем: „Он је позвао двеста најпознатијих глумица Холивуда, и оне су се додворавале момцима. Леонов је плесао са Лизом Минели“.

        Могуће је да је то било просто гостопримство, организовано у духу холивудског шоу-а, али није искључено да је на тај начин Реган стварно хтео да изрази своју искрену симпатију и подршку покушајима совјетско-америчког зближавања у годинама мало ослабелог, али још увек Хладног рата, који се настављао. У сваком случају, после избора Регана на положај председника 1980. године, крсташ је у њему превладао миротворца.

        Према мишљењу америчког Business Insider-а, шансе Доналда Трампа на победу могу да буду чак веће него што сугеришу испитивања јавног мњења.

        Американци су сами себе сатерали у ментално-психолошки ћошак политичке коректности и неке врсте самоцензуре, толико да у том ћошку често нема места за слободу говора. Многи се једноставно устручавају да отворено признају да ће гласати за „грубијана“, „екстремисту“ и „шовинисту“ Трампа.

        Вреди се подсетити и избора гувернера Калифорније 1982. године. Према анкети и егзитполу, испоставило се да тамнокожи кандидат Том Бредли гарантовано побеђује белог кандидата Џорџа Докмеџјана. Ипак је победник неочекивано постао овај други. Зашто?

        Бели гласачи, којих је у Калифорнији већина, једноставно су лагали анкетаре, плашећи се оптужби због расизма, а онда су у гласачким кабинама давали глас „своме“. Потпуно је могуће да се слична ситуација понови и са Трампом.

        Зашто неки амерички политичари мењају гард након што постану председници САД?

        Освојивши Белу кућу, они почињу да се оријентишу према геополитичкој реалност, а такође према расположењу америчких владајућих кругова.

        Авај, садашње деловање Русије се оцењује на Западу и у САД као покушај враћања у совјетска времена, када је она, тобоже, упућивала изазов целом „слободном свету“.

        Слично схватање политике Москве среће се и код америчке политичке елите (са којом шеф Беле куће никада неће бити у конфликту). И код ње постоји органска потреба да се обуздава „руски експанзионизам“, што ће неизоставно уносити елементе конфронтације у односе између две земље.

        На том плану Трамп може да се разликује од својих претходника само по томе што ће се ослањати у првом реду на економска средства притиска, јер за њега, како је приметио амерички Politico, „главни инструмент спољне политике економија“.

        Ово значи да Русија у време Трампа може да добије не само носаче авиона већ и атомске подморнице САД у близини својих граница, већ и нови моћан „плотун“ у виду економских санкција.

        Све у свему, Huffington Post наглашава да код Путина и Трампа - мада су из разних светова - има доста заједничког. Толико да се међу њима може формирати чудна алијанса која се ретко може срести у међународној политици.

        Само ће време показати да ли ће Трамп победити на изборима и да ли ће имати прилику да успостави необично топле руско-америчке односе...

        Превела Душанка Ђелекар