Холивуд производи зло које је постало и лепо, оплемењено, свемогуће и бесмртно

ИЗБРИСАНА ЈЕ ГРАНИЦА ИЗМЕЂУ ДОБРА И ЗЛА - ЗА ЊИХ НЕМА НИ ДОБРА НИ ЗЛА

„Сутон“

• Зло је последњих година постајало све јаче и није га било лако победити или прогнати. Оно се претварало у нешто толико моћно да је пред његовим ликом човек - ништа.  Против њега нису помагала божанства, од њега није спасавала наука. Оно је као Ктулу. Свемоћно и свемогуће
• У нашем врлом новом свету зло је постало не само лепо, него чак и некако добро. Са вампиром Едвардом у „Сутону“ може се родити дете, са вампирима из „Праве крви“ може се ићи у ноћне клубове да би се уз шале глумаца непосредно посматрало комадање допадљивих лаковерних девојака. А у првој сезони „Америчке хорор приче“ живот духова у кући зла које је победило - много је пријатнији од живота живих.
• Па и разумети ко је страшнији - духови или живи - прилично је тешко. Али, много је страшније то што се зло не може победити. Никако и ничим
• Зло је оплемењено, учињено свемогућим и бесмртним, а човек претворен у толико ништавно биће да почиње да се осећа истински срећним и слободним тек кад учини невероватан злочин и постане некакав пород оностраног света

Пише: Иван ЛИЗАН

        ФИЛМСКО зло које је долазило из холивудских хорора може се условно поделити на две врсте:

        1.  Зло које је дошло у вашу кућу из окружења у облику манијака, монструма и друге нечисти.

        2.  Зло које се пробудило у вама или код ваших најближих, односно, неки вама близак човек који је постао настран и налик на вампира.

        Заправо, око тога се и конструишу сижеи савремених хорор филмова.Све то не би ништа значило кад то зло не би сваке године постајало све више љупко и привлачно.

        У средњевековној Европи сељаке су плашили вукодлацима, вампирима и кућним духовима, који су били невероватно одвратни, а било је могуће победити их, например, помоћу глоговог коца или одагнати верским вундер-вафе (од немачког Wunderwaff , „чудо -оружје“).

        Са развојем индустријализације човечанства и нашим претварањем у цивилизацију електроенергије,са повећањем обима знања о свету који нас окружује и формирањем какве-такве, али научне слике света, страх од некаквог вампира који труне и распада се постао је знак недовољног васпитања. Како нека госпођица, лордова ћерка или неког уваженог буржуја који је власник новина и бродова, може да се плаши од истог од чега страхује обична девојка која музе краве и има ожиљке на рукама од крављих богиња?

        Акумулирањем робно-материјалних вредности расту потребе људи, а послу покоравања доступног присутног мноштва, прикључују се и писци. Тако су и смислили грофа Дракулу.

        Следећи потражњу публике и изопачену фантазију аутора, зло се трансформисало, губило својства невероватне наказности, трулежи и смрада и постајало привлачније. Наравно, томе је на све начине доприносио филм.

        Зло је истовремено постајало све јаче и није га било лако победити или прогнати. Оно се претварало у нешто толико моћно да је пред његовим ликом човек - ништа.  Против њега нису помагала божанства, од њега није спасавала наука. Оно је као Ктулу. Свемоћно и свемогуће.

„Права крв“

        Даље котрљање човечанства у разузданост постмодерне преобразило је зло до непрепознатљивости.У доба постмодерне потпуно је избрисана граница између добра и зла. Узрок је у томе што у логици постмодернизма истина није конкретна већ апстрактна, сходно томе, граница између ружног и лепог не постоји, исто као што нема ни добра ни зла. Баш због тога учинити гадост на прагу храма је - перформанс, а људи се не деле на добре и зле, већ на корисне - којима сва огрешења могу да се опросте - и на све остале.

        Заправо, огромна већина стваралачке елите су - прави постмодернисти, зато и производе одговарајућу филмску продукцију.

        У нашем врлом новом свету зло је постало не само лепо, него чак и некако добро. Са вампиром Едвардом у „Сутону“ може се родити дете, са вампирима из „Праве крви“ може се ићи у ноћне клубове да би се уз шале глумаца непосредно посматрало комадање допадљивих лаковерних девојака. А у првој сезони „Америчке хорор приче“ живот духова у кући зла које је победило - много је пријатнији од живота живих.

        Па и разумети ко је страшнији - духови или живи - прилично је тешко. Али, много је страшније то што се зло не може победити.

        Никако и ничим.

        Зло је оплемењено, учињено свемогућим и бесмртним, а човек претворен у толико ништавно биће да почиње да се осећа истински срећним и слободним тек кад учини невероватан злочин и постане некакав пород оностраног света.

        Оплемењивање зла иде упоредо са кризом научног знања: где су нама познати високотехнолошки ловци на привиђења, где је истребљивач нечистих сила Ван Хелсинг?

        Они су отишли са екрана, заменили су их манијаци који се прикривају маском породичних људи, непотребни медијуми и шамани.

        Логичан резултат такве замене је - дехуманизација маса, губљење било каквих моралних оријентира, претварање односа између људи у робу.

        Иначе, нису имагинарни вампири право зло. Једино зло у овом свету је - сам човек код којег је у последње време Позиција Танатоса постала много јача од позиције Ероса.

        Мислим да из ове моралне кризе нећемо моћи да изађемо, а да не окусимо патњу и одрицања. Имагинарно и кинематографско зло, исто као инеупокојени хероји бојовника, мењају нашу свест коју у нормално стање може да врати само сурова реалност у којој имамо само један живот, а са смрћу се претварамо у комаде ником потребног меса.

        А једино што од нас остаје јесте - сећање и списак дела.

        Превела Ксенија Трајковић