Хоће ли се Лукашенко усудити да крене антируским путем Украјине?

ПОРЕД НАЦИОНАЛИСТА, И ДЕО БЕЛОРУСКЕ ВЛАСТИ ТРАЖИ ИДЕОЛОШКУ ОСНОВУ ЗА УДАЉАВАЊЕ ОД РУСИЈЕ

Петар Порошенко и Александар Лукашенко

• Већ неколико година белоруске власти, како се чини, тихо подстичу ширење такозваног „литвинског идентитета“, директно оријентисаног за супротстављање Руском свету
• Зналац Белорусије Павел ВОЛКОВ: Преломна за активирање „древних Литвина“ била је 2014-та година. Иако се током 90-их доследно борио против „бандеризације Белорусије“ - Александар Лукашенко је у једном тренутку почео фактички сам да је предводи, шеф Радио-телевизије Белорусије Генадиј Давидко (одговоран за пропагандни рад) отворено назива себе Литвином
• Белоруски истраживач ПЕТРОВСКИ: Литвинство је првенствено русофобска идеологија која супротставља Велико литванско војводство општеруској историји. Међутим, у све су се умешали одређени кругови, финансирани од стране Запада. Њихове акције имају за циљ завађање белоруског и руског народа
• Виши научни сарадник Института за филозофију при Академији наука Белорусије Алексеј ДЗЕРМАНТ: Идеологију литвинства користили су колаборационисти за време Другог светског рата. Међутим, ти ставови су толико радикални за Белорусе да немају никакве шансе да добију било какву широку распрострањеност. То су ставови маргиналне групе

        ЗА СУКОБ Москве и Минска је економски, али се у Минску за припрема идеолошка база.

        Већ неколико година белоруске власти, како се чини, тихо подстичу ширење такозваног „литвинског идентитета“, директно оријентисаног за супротстављање Руском свету.

        Колико се у Белорусији у томе успева?

        Министар иностраних послова Литваније - Линас Линкјавичијус - говорећи за ТВ канал Delfi.tv, покренуо је питање руско-белоруских односа, који су ескалирали у последње време. По његовом мишљењу, поборници суверенитета Белорусије и независности од Русије пролазе кроз тешку фазу, а Александар Лукашенко има све мање времена да одбрани суверенитет.

        Он је подсетио да Минск није признао присаједињење Крима са Русијом, оценивши тај корак као „елемент самосталности“ и посаветовао Белорусима да се приближе „европском начину размишљања, токовима сарадње и дијалогу са ЕУ“.

        Публициста Павел Волков недавно је оценио да је Лукашенко почео да формира идеолошки концепт „Беларусија није Русија“ још 2014. године, у страху од „кримских догађаја“:

        „Тешко је оспорити да је 2014-а била преломни моменат активирања „древних Литвина“, али не и почетни“. Иако се током 90-их доследно борио против „бандеризације Белорусије“, Лукашенко је у једном тренутку почео фактички сам да је предводи. У мају те исте године, званична омладинска организација - Белоруско републиканско удружење младих - забранила употребу Георгијевских ленти током прославе 9. маја. У јуну су у Витебску открили споменик литванском кнезу Олгерду, који је дуго и успешно ратовао са Москвом. На истом месту је обећан споменик и литванском кнезу Миндовгу. У јулу, на Дану независности, Лукашенко је по први пут одржао говор на белоруском језику“.

        Концепција „Белорусија није Русија“ углавном се заснива на идеологији тзв. литвинства. Како је навео прошле године сајт АгитПРО, ово некада маргинално размишљање постепено се пробија на врх белоруских власти. На пример, шеф Радио-телевизије Белорусије Генадиј Давидко (одговоран за пропагандни рад) отворено назива себе Литвином.

        Литвини у Белорусији себе сматрају потомцима Великог литванског војводства (ВЛВ), а само ВЛВ - европском државом која је била принуђена да се уједини са „дивљом и варварском Русијом“.

        Распад ВЛВ, према овој концепцији, лишио је Белорусе европске будућности, зато треба обновити идеологију и самосвест ВЛВ и окренути Белорусију ка Западу.

        Истраживач Центра за социјално-филозофска и антрополошка истраживања Института за филозофију НАН Белорусије, Петар Петровски, верује да се историјски спорови могу користити као покриће за пословне и економске противречности између Москве и Минска.

        „У Белорусији је 70 одсто имовине у државној својини. У Русији, постоји доста великих приватних власника. У том смислу, неки од власника, упркос вољи Кремља, претендују на имовину у Белорусији. А Белорусија се супротставља тим плановима, што може штетити амбицијама Газпрома и Росњефти. Ове противречности доводе до тога да не можемо разумети једни друге. А идеологија је монета за поткусуривање“- наглашава Петровски.

        Модерна белоруска елита заснива своју идеологију на континуитету са БССР, тако да је идеја литвинства имплантирана увек уз помоћ Запада.

        „Литвинство је првенствено русофобска идеологија која супротставља Велико литванско војводство општеруској историји. Међутим, појавили су се одређени кругови, финансирани од стране Запада. Њихове акције имају за циљ да раздвоје историју Литванске Русије од општеруске историје и да искористе овај механизам у актуелним политичким околностима, како би завадиле белоруски и руски народ“- уверен је Петровски.

        По његовом мишљењу, већина Белоруса схвата да је ВЛВ - Литванска Русија - део сверуске територије која се одвојено развила после монголско-татарске инвазије.

        „Литвинствујућих - има 10-15%, према западним анкетама. А према анкетама Евроазијског монитора, присталица евроазијске интеграције је више од 70 одсто Белоруса, - наводи Петровски.

        Виши научни сарадник Института за филозофију при Академији наука Белорусије Алексеј Дзермант указује: „Ја сам видео ВЛВ као један од неуспелих модела развоја руске државности. Та политичка формација није успела да окупи око себе остале руске земље па су почеле кризе и сукоби. Далеко успешнија се показала Московија“.

        Идеологију литвинства, подсећа Дзермант, користили су колаборационисти за време Другог светског рата:

        „Међутим, ти ставови су толико радикални за Белорусе да немају никакве шансе да добију било какву широку распрострањеност. То су ставови маргиналне групе. Само, њихови поборници покушавају на сваки начин да причи о ВЛВ дају антируско тумачење“.

        Историчар је уверен да на државном нивоу неће бити озбиљне експлоатације таквих историјских догађаја као што је, на пример, Битка код Орше 1514. године, у којој су се, као што је познато, бориле војске Москвске кнежевине и ВЛВ.

        „Националистички оријентисани грађани Белорусије организују некакве прославе, али се на њима окупљају тек десетине људи. Ти концепти се, међутим, промовишу путем друштвених мрежа“, - сумира Дзермант и додаје:

        „Историја је препуна ратова. Али изводити из свега закључке да су Белорусија и Русија током времена константно биле у сукобу и још то пројектовати на садашњост - чиста је политичка манипулација, креирана да би се посејало семе мржње“.

        Руски политиколог Алексеј Мартинов назвао је реалним сценарио у коме ће Лукашенко покушати да својој свађи са Москвом обезбеди идеолошку основу и да почне да гради паралелни идентитет на основу сећања на Велико литванско војводство.

        „За сада нисмо чули такве тезе из његових уста. Али, такав дискурс је у Белорусији приметан, увелико се штампа одговарајућа литература. Схватајући функционисање белоруског режима, може се претпоставити, да се то ради уз прећутну сагласност власти“, - истиче Мартинов.

        Он напомиње да су новинари који су у децембру ухапшени у Минску, писали аналитичке материјале између осталог и о овом питању.

        „У нашем информационом простору непопуларно је директно говорити о тим тенденцијама јер смо веома опрезни у вези са нашим интеграционим односима. Али, то не значи да тих тенденција нема. У стручним круговима то одавно изазива озбиљну забринутост“, - наводи Маринов.

        Он је сигуран да је апсолутна већина белоруског друштва против таквих тенденција, што се може снажно осветити Лукашенку на наредним изборима „ако се буде придржавао легитимних изборних процедура“. А ако се не буде придржавао, последице ће бити жестоке.

        „Овакве назнаке и оваква методологија уцене јако подсећају на руско-украјинске односе пре десет година“, оцењује Мартинов - јер је управо тако почело и у Украјини. Са намигивањима, са некаквим митовима о „великим Укрима“, а завршило се превратом“.

        „Лукашенко је гледао комшиницу Украјину и видео шта се с њом догађало. Јануковичева судбина није завидна. Ништа нећу рећи о трагедији у коју тоне украјински народа због грешке својих лидера. Како то не схвата Лукашенко - то је мистерија. Јанукович је играо игру између Русије и Запада, мислио је да је „лукави Украјинац“. Оно што се десило у Украјини могло би да буде озбиљно упозорење за Лукашенка, али очигледно није тако“- упозорава Мартинов.

        Превео: Срђан Ђорђевић