ГОРОДЊЕНКО: Време је да Москва престане да у западним лидерима види партнере

НИЈЕ СЛУЧАЈНО ШТО ЈЕ АМЕРИЧКИ СЕНАТОР МЕКЕЈН БИО ПРВИ КОМЕ ЈЕ ТЕЛЕФОНИРАЛА ТИМОШЕНКО ПО ИЗЛАСКУ НА СЛОБОДУ

Јулија Тимошенко

• Европа се увек уједињавала само на једној основи – ради похода на Исток. Тако је било у време Карла Великог, тако је било у време Наполеона, тако је било у време Хитлера
• Управо су земље – чланице Европске уније увек и непрекидно покушавале да покоре Русију. Ни Кина, ни Индија, ни Турска, ни Иран, ни арапске земље никада нису на сопствену иницијативу нападале на руске територије
• Управо оне намећу Москви идеју „Велике Европе” –најциничније и најбогохулније обмане савременог доба. Јер, циљ тог пројекта – није да себи приближи Русију, него да је отргне и посвађа са Индијом и Кином
• Зато данас треба поштено рећи да Русија може да има партнере било где – у Бразилу, Јужноафричкој Републици, Индији, Кини, Ирану, Турској. Али, само не у ЕУ

         Пише: Јуриј ГОРОДЊЕНКО, политиколог (Кијев)

         ПОСМАТРАЊЕМ онога што се дешава у Украјини осећа се стално присуство једног истог режисера који управља садашњим догађајима.

         Пратећи активности Врховне раде, мора се приметити да су практично сви закони које је она донела ових дана у противречности са правним нормама.

         1. Повратак на устав из 2004. г. У складу са чл. 155 основног закона Украјине Врховна рада била је обавезна да доноси законе током два заседања парламента. Уместо тога гласали су за све законе током једног дана.

         2. Смењивање и постављање министара унутрашњих послова, здравства, одбране, првог човека СБ Украјине, државног јавног тужиоца. Врховна рада изабрала је ових дана руководиоце свих ових ресора. У складу са уставом из 2004. г. председник поставља шефа обавештајних служби и државног тужиоца, а остале парламентарна већина која до сада није формирана. Упркос томе, нови министри већ делују и одлучују.

         3. Смењивање председника. По уставу постоје четири варијанте: импичмент, смрт, добровољна оставка, немогућност вршења дужности због здравствених разлога. Врховна рада донела је одлуку о смењивању шефа државе коју је дефинисала „у вези са самовољним напуштањем дужности”. Међутим, у основном закону не постоји такав члан.

         Такво свесно игнорисање правних норми упућује на размишљање: а не чини ли се то намерно?

         Устав из 2004. г. донет је уз процедуралне повреде што је и био повод за његово укидање 2010. г. Очигледно је да режисери садашњих догађаја могу потпуно намерно да организују такву правну самовољу да би имали разлога да се врате на тврди модел управљања и концентрацију власти у једним рукама, као што је то било у време Јануковича.

         Александар Турчинов, којег је Врховна рада поставила за „вршиоца дужности председника”, изјавио је да се Украјина налази пред банкротством и да у државној каси нема новчаних средстава. При том је до почетка следећег месеца, када треба реализовати социјална плаћања, остало неколико дана.

Александар Турчинов

         На Мајдану може да се изводи било шта, али кад људи престану да добијају плате и пензије, кад престану да раде предузећа Југоистока земље, која зависе од испорука гаса, постаће неизбежни велики протести против „нове власти”.

         Али, не одговара ли то правим плановима реалних режисера данашњих догађања?

         У склопу економских и социјалних нереда лакше је наћи аргументе за укидање устава из 2004. г. и доделити новом шефу државе (мало ко сумња да ће то бити Јулија Тимошенко) диктаторска овлашћења. Можда, чак и већа од оних која је имао Јанукович. Успут, сви проблеми могу да се припишу дојучерашњим сарадницима (Јацењук, Кличко, Тјагнибок).

         Очигледно је да је говор бивше затворенице Качановског затвора на евромајдану био промишљен до детаља. Њен излазак на слободу и појављивање пред масом евромајдана дословце је репродуковао сценарио изласка Нелсона Менделе на политичку сцену после затвора.

         Политички технолози који су припремали ту представу настојали су да код окупљених и западне јавности обликују лик прилично добре „мајке отаџбине”. Очигледно је да режисери евромајдана намеравају да формирају „нову Украјину”, али не на идеји прогреса социјалног благостања грађана, већ на персоналним митовима.

         Занимљиво је да први коме је телефонирала Јулија Тимошенко по изласку на слободу, није био званични представник Стејт департмента или администрације председника САД, већ сенатор Мекејн, познат по својим изразито антируским изјавама.

         После тога не може ни бити сумње у то каква ће у најскорије време бити политика Украјине у односу на Русију. Биће прозападна и антируска.

         У том светлу изјаве Александра Турчинова о „значају повезаности са РФ и спремности за дијалог са руководством Русије” не треба ни код кога да стварају илузију. Исто то говорио је и Јушченко. А разлог за такве изјаве, наравно, није у добрим намерама нове власти, него у неопходном добијању нових одлагања за плаћање гаса. 

         Какво ће бити то ново „пријатељство” јасно су показали - укидање закона о језику Колесниченка-Кивалова (уз кршење парламентарне процедуре), изјаве „Десног сектора” о дерусификацији, позиви једног од лидера опозиције, Тјагнибока, да се забрани руски језик.

         Очигледно је да иза свих тих маневара стоји Запад који делује у складу са својим омиљеним принципом – организовање преврата на туђ рачун. У овом случају – на рачун Русије.

         И у вези с тим намеће се једно једино питање: није ли време да Москва престане да у западним лидерима види партнере?

         Треба се подсетити да се Европа увек уједињавала само на једној основи – ради похода на Исток. Тако је било у време Карла Великог, тако је било у време Наполеона, тако је било у време Хитлера.

         Европа је увек била агресивна, непријатељска сила. Управо су земље – чланице Европске уније увек и непрекидно покушавале да покоре Русију. Ни Кина, ни Индија, ни Турска, ни Иран, ни арапске земље никада нису на сопствену иницијативу нападале на руске територије.

         Персију, Отоманску империју, Народну Републику Кину у време Мао Цетунга и арапске плаћенике увек су на Русију хушкали Париз, Берлин, Лондон, Варшава. Турци, Иранци, Кинези, Арапи, Индуси никада сами по себи нису били непријатељски према Русији.

         Управо се у Европи, а не у Азији, Америци или Русији појавила теорија расне супериорности – национал – дарвинизам Гобина, Чемберлена. Управо је Запад, нарочито Немачка, однеговао крајњи облик мржње – нацизам.

Џон Мекејн

         Само су западне земље (Француска, Велика Британија, Немачка, Шпанија, Италија, Португалија) стварале огромне колонијалне империје испумпавајући ресурсе из покорених земаља. Данас се управо земље Европске уније гоје на рачун читавог света гомилајући огромне дугове и завађају народе.

         Управо оне намећу Москви идеју „Велике Европе” –најциничније и најбогохулније обмане савременог доба. Јер, циљ тог пројекта – није да себи приближи Русију, него да је отргне и посвађа са Индијом и Кином.

         Управо је Европска унија (у првом реду Немачка, Француска, Пољска, Велика Британија) главни режисер кијевских догађаја.

         И данас треба поштено рећи да Русија може да има партнере било где – у Бразилу, Јужноафричкој Републици, Индији, Кини, Ирану, Турској. Али, само не у ЕУ. 

         Превела

       Ксенија Трајковић