Европска унија је на путу којим је ишао СССР када је почињао да се распада

ЕВРОПСКА УНИЈА БИЋЕ У ПРОБЛЕМИМА И АКО ВЕЛИКА БРИТАНИЈА ОДЕ И АКО ОСТАНЕ

• Британске присталице очувања „европског јединства“ имају добре шансе да одбране своју позицију. Прво, зато што је против изласка из ЕУ шкотска елита. Друго, на референдуму ће имати право да гласају грађани земаља Комонвелта, који се у време његовог одржавања буду налазили на британској територији. А то је отприлике 3 милиона људи који су заинтересовани да се задржи status quo
• Анкете показују да заговорници изласка из ЕУ рачунају да ће Велика Британија успети да се ослободи свих европских обавеза, уз задржавање свих предности чланства. А то је крајње сумњиво, јер Европска унија ионако једва успева да обезбеди уступке које подразумева посебан статус Лондона који одбацује „свеевропски“ баласт, милостиво омогућавајући Берлину, јер је њему толико потребна уједињена Европа, да плати њено постојање из свог џепа
• Међутим, Берлин нема новца за бацање. По ивици бријача хода Deutsche Bank, токсичне активе су до те мере нарасле да прете да сахране, у случају експлозије, не само немачки, већ и свеевропски финансијски систем. Немачка индустрија губи борбу за америчко тржиште од Кине, па чак и од Русије
• Тренутна ситуација у ЕУ подсећа на ситуацију у Совјетском Савезу пре три деценије. Периферија, која прима помоћ је незадовољна диктатом центра, а финансијске могућности пренапрегнутог центра су све исцрпљеније због периферије која му „седи на врату“

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        У БРИТАНИЈИ је званично стартовала кампања за референдум о чланству земље у Европској унији, заказан за 23. јуни. У ствари, расправа о тој теми - при чему не само у Британији, већ и на континенту - води се одавно.

        Али, од 15. априла, два удружења, које је британска изборна комисија званично именовала за организаторе референдума, имају право да троше новац за агитацију - до 7 милиона фунти сваки.

        Међутим, иако британска влада има довољно аргумената у корист очувања чланства у ЕУ, референдум који се приближава, ипак, наноси Европској унији веома болан а можда и фаталан ударац.

        У јануару 2013. године, британски премијер Дејвид Камерон - у име своје политичке странке - објавио је да ће влада Њеног Величанства заказати референдум о очувању чланства Велике Британије у ЕУ уколико конзервативци победе на парламентарним изборима 2015. године. Истина, претходно је британска влада требало да разговора са ЕУ о промени услова британског чланства у Унији.

        Конзервативци су победили на парламентарним изборима. Камерон је остао премијер. Преговори, који су трајали читаву другу половину 2015. године, завршили су се потпуним успехом за Британију: 20. фебруара 2016. године Европска унија се, након чисто академског отпора, сагласила са свим захтевима владе Њеног Величанства.

        Управо тада је Камерон најавио да ће обећани референдум бити одржан 23. јуна 2016. године.

        Данас су присталице и противници очувања чланства Британије у ЕУ оштро подељени - по пола. Чак и унутар владе не постоји јединство, о чему сведочи позиција премијера, који је изјавио, да се залаже за останак Британије у Европској унији, али министри владе у овом случају могу, не само да гласају по личном нахођењу, већ могу и да агитују за излазак из ЕУ.

        Ипак, присталице очувања „европског јединства“ имају добре шансе да одбране своју позицију.

        Прво, против изласка из ЕУ традиционално наступају шкотске елите, које су већ изјавиле да задржавају право да спроведу нови референдум о независности Шкотске у случају да буде донета одлука о иступању Велике Британије из Европске уније. Упркос томе, већина Шкота ће гласати против.

        Друго, на референдуму ће имати право да гласају грађани земаља Британског Комонвелта, који се у време његовог одржавања буду налазили на територији Велике Британије. А то је отприлике 3 милиона људи који су заинтересовани да се задржи status quo.

        Треће, још милион и по грађана Британије стално је настањено на континенту. И они такође не желе да мењају правила игре.

        На крају, као четврто, анкете показују да заговорници изласка из ЕУ рачунају да ће Велика Британија успети да се ослободи свих европских обавеза, уз задржавање свих предности чланства. А то је крајње сумњиво, јер Европска унија ионако једва успева да обезбеди уступке које подразумева посебан статус Великој Британији.

                Осим тога, споразум је условљен напоменом да ће ступити на снагу само у случају да Велика Британија формално потврди своју намеру да остане чланица ЕУ.

        Током 90-их година један од главних аргумената у прилог ЕУ је било указивање да у њен састав стреме сви суседи. Заиста, за улазак у ЕУ тада су се бориле не само источноевропске и прибалтичке државе, не само западне републике распаднутог СССР-а, већ и географски неевропске кавкаске државе, па чак и неке државе Средње Азије.

        Шта више, крајем 90-их година ЕУ је била приморана да измисли механизме „суседства“ за државе Магреба, доказујући могућност па чак и ефикасност ширења ЕУ на Северну Африку (од 1998. до 2006. године, ЕУ је потписала споразум о асоцијацији са свим земљама Магреба, осим Либије, као и са Египтом, Јорданом и Либаном).

        Слика света је била јасна и једноставна - Совјетски Савез је био неефикасан и распао се, јер су сви хтели из њега да изађу, а ЕУ је ефикасна зато јер у њу сви желе да уђу.

        Британски референдуму уништава ову легенду. Питање изласка из Уније озбиљно се разматра у једној од водећих земаља ЕУ, и резултати воље народа се никако не могу предвидети. А своје незадовољство диктатом европске бирократије у више наврата су изражавали Мађарска, Грчка, Италија и (не тако гласно, али редовно) и друге земље југа и истока Европе.

        Док су се бунили млађи партнери, Брисел се није много узбуђивао: јер, куда би они могли да оду? Али, ако заједница престане да задовољава потребе главних корисника, онда путем референдума може поћи и немачки бизнис, незадовољан како општом спољном политиком ЕУ, тако и политиком сопствене владе, чији санкциони рат са Русијом доноси немачким индустријалцима и трговцима значајне губитке.

        А без Немачке, Европска унија - није Европска унија.

        Румунији, Бугарској и Пољској, па чак и Португалу и Шпанији требају немачки кредити за куповину немачке робе, немачко платежно способно тржиште за продају њихових производа из ретких сектора привреде који су још активни, немачки туристи, итд. Чак и укупан буџет ЕУ, из кога редовно извлаче финансијску помоћ мали и слаби, пуни углавном Немачка. А после уступака Великој Британији, удео Немачке у финансирању свеевропског јединства биће још већи.

        Генерално, прво, пример је заразан. Нарочито пример тако угледног партнера као што је Велика Британија. Уколико Лондон добије право да не носи терет свеевропске финансијске и безбедносне политике, ако је њему дозвољено да самостално регулише миграционе токове на острву, као и да ограничи социјална давања мигрантима из других земаља ЕУ, онда ће и други желети да учине исто. Посебно имајући у виду да Британија задржава све предности чланства.

        Међутим, ако сви добију иста права као што их има Велика Британија - онда ће ЕУ постати фикција.

        Европском комисијом неће имати ко да управља, а буџет ЕУ неће имати ко да напуни. Пристајући на уступке једном члану, ради очувања формалног јединства, ЕУ мотивише и остале да исте уступке траже за себе.

        Друго, терет очувања ЕУ, раније расподељен између најјачих економија, постаје претежак за саму Немачку.

        Италија и Шпанија су дуго биле примаоци европске финансијске помоћи, којом, уз велике тешкоће, успевају да не дођу у грчко стање. Француска, у најбољем случају, може о свом трошку да одржи утисак сопственог релативног просперитета, али нема снаге да помогне иком другом.

        Сада и Лондон одбацује терет одржавања „свеевропског“ баласта, милостиво омогућавајући Берлину, јер је њему толико потребна уједињена Европа, да плати њено постојање из свог џепа.

        Глобална системска криза, жестоко подривајући темеље свих савремених економија, не спава, Берлин нема новца за бацање. По ивици бријача хода Deutsche Bank, мехури токсичне активе који су до те мере нарасли, да прете да сахране, у случају експлозије, не само немачки, већ и свеевропски финансијски систем.

        Чак ни светске финансије неће добро проћи - криза 2008. године ће изгледати као лагани поветарац.

        Немачка индустрија губи борбу за америчко тржиште од Кине, па чак и од Русије. А под знаком питања је чак и њена доминација на тржиштима ЕУ. Очување конкурентности на рачун замрзавања прихода у условима растућег притиска на породичне буџете прети падањем куповне моћи сопственог становништва.

        У принципу, ситуација није погодна за преузимање додатних трошкова.

        На неки начин, тренутна ситуација у ЕУ подсећа на ситуацију у Совјетском Савезу пре три деценије. Периферија, која прима помоћ је незадовољна диктатом центра, а финансијске могућности пренапрегнутог центра су све исцрпљеније због периферије која му „седи на врату“.

        Разумевање узајамности постепено уступа место узајамним потраживањима, незадовољству и жељи да се ревидирају правила игре. Али, оно што је с муком успело због свеевропског просперитета (подсећам на пропали Устав Европске Уније који су обориле Француска и Холандија, и који је принудно замењен Лисабонским уговором), не може успешно бити поновљено у условима кризе система.

        Када се Совјетски Савез распадао, захтеви за отцепљење стизали су од прибалтичке елите. Беловешка Пушћа и све остало дошло је тек касније. Почетак се десио, када су националне елите савезних република, увидевши да се са Естонцима, Летонцима и Литванцима тргује, да се њихова лојалност покушава купити додатним уступцима, помислиле су: „А зашто не бисмо могли и ми - ако могу они“?

        Сада је британски референдум иста таква мина под темељима Европске уније, каква је била прибалтичка фронда у односу према СССР. Ствар није у резултатима референдума. Ствар је у томе што је ЕУ одустала од принципијелне позиције која се темељила на томе да су сва права и бенефиције могуће само под условом извршења одређених обавеза, па још - пристајући на уцене Камерона - кренула у уступке.

        Да је Европска унија одустала од преговора и допустила Британији могућност да бира између заједничких напора у решавању заједничких проблема и сепарације - ни један могући избор Лондона не би био опасан за ЕУ ​​као што је давање Лондону посебних права ради очувања привидног јединства.

        Превео: Срђан Ђорђевић