Ево судбине магистра који је у Украјини рекао да га инспирише Путин и да ће Путин спасити Украјину

ПРОФЕСОР ФИЛОЗОФИЈЕ У ДЊЕПРОПЕТРОВСКУ СЕБИ ПРЕД СТУДЕНТИМА УБРИЗГАВА ДРОГУ У ЛЕВУ РУКУ

Дњепропетровски национални универзитет

• Године 2011. био је сврстан међу пет најбољих студената Украјине и од тадашњег премијера Азарова добио сат. Потом је отишао на постдипломске студије у Ахен, али се вратио у Дњепропетровск због рата у Донбасу јер га је сматрао ратом свог народа, а и није више могао да слуша немачке гадости о Русији
• О својим искуствима из Ахена каже: ЕУ обнавља Франачко царство. И ми треба да обнављамо своју империју, како год да се звала (црвена, царска) јер имамо свој модел из прошлости. И они имају модел из прошлости, само што се он зове Франачко царство. А центар Франачког царства био је управо град у којем сам ја живео и радио. Ахен је омиљени град Карла Великог. Један његов део се тако и данас зове - град Карла Великог. И управо у том граду се редовно окупља сва западна елита. То су Мартин Шулц, посланици Европског парламента, представници америчке елите. Не једанпут сам се с њима сретао
• О почетку сукоба: Филозофију нам је предавао професор Сергеј Викторович Шевцов. Он на сваком предавању посвећује пажњу темама, као што су вотка, секс, дрога. На пример, прича о неком филозофу, и Шевцов каже, ето, филозоф је отишао у госте код пријатеља и спавао с његовом женом. Крене даље, ни други пријатељ није био код куће, али је супруга остала код куће. Средио је и њу и попио мало, онда се упутио код трећег пријатеља...
• О стању на Дњепропетровском универзитету: Историјски факултет је расадник фашистичке идеологије. Профашистичка обрада се спроводи у првом блоку - тамо су смештени друштвени факултети: политичке науке, социологија, историја итд. Шеф тог идеолошког одељења је Ивањенко, многи га и зову „фирер Ивањенко“, он је и декан историјског факултета
• О томе како је и зашто рекао да ће Путин спасити Украјину: Било је јутро, дан ослобођења Украјине од фашиста. Баш сам се обрадовао том подударању, и помислио сам да је то прави дан. У кухињи сам на брзака спремао доручак и чујем прича Матвеј Ганапољски. Редовно слушам његов радио „Вести“, да бих био упознат са плановима непријатеља. Све у свему, Ганапољски каже: даме и господо, зовите и кажите ко вас инспирише. Ја узмем и позовем.
• Открили су ме лако јер сам много радио у Дњепропетровску на радију. Познаници су одмах почели да ми пишу: „Сања, па то си ти“. Старији професори ме позвали и рекли да морам хитно да напустим Дњепропетровск, а још боље земљу. Рекли су ми: сравниће те са земљом. Све у свему, ево ме у Доњецку...

        ГОСПОДСТВЕНО-охоли украјински пропагандиста Матвеј Ганапољски водио је пре неки дан тв-емисију о томе шта инспирише Украјину.

        У једном моменту се у емисију укључио слушалац који је рекао да њега инспирише Владимир Путин, који ће на крају и спасити Украјину.

        Ганапољски је одмах тог мушкарца искључио из програма и дуго и сочно га псовао, називајући га „ђубретом“ и другим погрдним речима.

        Тај позив је подигао велику прашину.

        Ускоро се испоставило да је дошао из Дњепропетровска.

        Руски писац Захар Прилепин је разговарао с човеком који се заложио за Русију.

         С њим се срео у Доњецку. Он је тамо био топло дочекан и управо добија посао. Радиће са студентима који се одлучују за магистратуру.

        Зове се Александар Сергејевич. Факти преносе њихов разговор:

        • Испричајте мало о себи...

        Рођен сам 1978. године. Имам 37 година. Националност - Рус, вероисповест - православље. Нисам се образовао праволинијски, већ парцијално. Прво сам годину дана студирао на одељењу за примењену математику, зато што је моја главна преокупација теоријска механика. Постоји таква наука теоријска механика, а њен најближи рођак је - отпор материјала. Међутим, пошто сам потицао из веома сиромашне породице, морао сам, наравно, да радим. А када студираш математику и механику, потребно је потпуно бити у томе. То је својеврсни петогодишњи манастир - ако желиш да овладаш том професијом. Наравно, немогуће је овладати математиком, и целом тој професијом, ако ујутро устајеш и размишљаш где ћеш да једеш. То је била 1998. година.

        • У то време многи су ујутро размишљали где ће да једу...

        - Да, биле су то веома тешке године, али догодило се чудо, примили су ме на посао на радију. А ја уопште нисам умео да причам, био сам, знате, помало диваљ. И морао да овладам том професијом која је била потпуно нова за мене, а истовремено да учим и математику. То је, наравно, било немогуће, и нисам издржао више од годину дана. Решио сам да напустим факултет за примењену математику и изабрао сам да радим. Нешто касније почеле су нове догодовштине: на Филолошком факултету ванредно сам дипломирао енглески језик и књижевност, након чега сам скупио новац за механичко-математички факултет како бих студирао оно што волим. Дипломирао сам механику на Механичко-математичком факултету.

        Док сам студирао, освојио сам друго место на украјинској Олимпијади за теоријску механику. Олимпијада је одржана на Кијевском политехничком факултету. Године 2011. моје презиме се нашло на списку пет најбољих студената Украјине. Био сам позван у Владу Украјине у Кијеву, добио сам право да поднесем извештај о свом дипломском раду и о свом гледању на живот пред господином Азаровим (премијер у то време) и господином Табачником (министар просвете) и пред свом осталом публиком, која се тамо окупила. Након подношења извештаја, добио сам сат од Табачника и Азарова, ево га, можете да погледате. На том сату пише „Од премијера Украјине“.

        Још сам добио стипендију Владе Украјине у износу око 20 хиљада евра, био сам послат на студије на један елитни европски универзитет. Био је то Рајнско-вестфалски технички универзитет Ахена - то је такозвана идеолошка престоница ЕУ, за разлику од Брисела, који се званично сматра политичком престоницом.

        Тамо сам годину дана био на магистарским студијама - на факултету за општу механику. Пред крај тог једногодишњег курса предложено ми је да одржим пет предавања за студенте биомедицине у интернационалној групи на енглеском језику. Одржао сам, добио хонорар и потписао први уговор. Тај уговор је сада са мном овде, у Доњецку.

        Пре мог повратка у Украјину предложено ми је да останем дуже, макар шест година, да радим тамо као предавач и научни сарадник. Прихватио сам позив, потписао уговор и отишао у Немачку да радим. С материјалног аспекта, живот тамо је просто феноменалан, ни о чему не мораш да размишљаш, и све би ми одговарало, али онда је почео рат. Нисам могао тамо да останем, раскинуо сам уговор и 2014. године вратио сам се овамо.

Ахен

        • Да сте остали тамо, нико Вам не би замерио...

        - Нико ми не би замерио, али, знате чиме су се неки моји руски другови бавили у Немачкој: цео дан су радили, а ноћу су били на интернету и пратили вести. Седиш и бринеш, јер породица ти је тамо. А после се још сваки дан сусрећеш са тим ситим студентима, који такве гадости говоре о Русији. Могу посебно да Вам причам какве ствари говоре и како испирају мозак.

        • Која је то Немачка, источна или западна?

        - Западна, најзападнија. Шта чини ЕУ - они обнављају Франачко царство. И ми треба да обнављамо своју империју, како год да се звала (црвена, царска) јер имамо свој модел из прошлости. И они имају модел из прошлости, само што се он зове Франачко царство. А центар Франачког царства био је управо град у којем сам ја живео и радио. Ахен је омиљени град Карла Великог. Један његов део се тако и данас зове - град Карла Великог. И управо у том граду се редовно окупља сва западна елита. То су Мартин Шулц, посланици Европског парламента, представници америчке елите. Не једанпут сам се с њима сретао. Али, не овако као са Вама, наравно.

        Тамо постоји Замак Карла Великог. У том замку представницима западне цивилизације који су дали посебан допринос учвршћивању веза између земаља ЕУ додељује се посебна награда. И када се окупи сва та руља, можеш да их видиш. Стојали су на метар од мене, ишао сам да их видим.

        …И чак сам хтео у Донбас да путујем, иако немам никакво војно искуство. Нажалост, не знам како да расклопим и склопим пушку. Имао сам тамо једног познаника, Кољу Леонова, можда га знате - шампион света у кик боксу, познат је био, убили су га на аеродрому. То је била једна од првих жртава.

        • Наравно, сећам се. Онако наочит, леп момак...

        - Да, хтео сам с њим да путујем, али су га убили. Затим сам видео шта су почели да раде његовим родитељима.

        • А шта је било с родитељима Леонова?

        - Они су одлично схватали због чега је погинуо њихов син, они су православни људи. А сви његови пријатељи, или готово сви су љути бандеровци, при том су сви спортисти. То је опасна публика. И родитељи су, да би преживели, морали да прихвате тачку гледишта која им је предложена. А каква је то тачка гледишта: да је Кољу убио врх ДНР, зато што су то све сами зликовци, то је све замка, јер никакве ДНР и Новоросија не постоје, то је просто одвратна сатанистичка замисао, и у тој замци гину најбољи људи и Русије и Украјине. И родитељи су били принуђени да то прихвате, а шта су могли још да ураде, када су били окружени спортистима-бандеровцима. Могу да замислим шта осећа његова мајка. Она зна зашто је погинуо њен син, она прича с његовим пријатељима и приморана је да прича да су га убили „православни талибани“, ти гадови...

        • „Православни талибани“?

        - Да, једноставно, мало касније, на универзитету су ме оптужили да сам створио „православне талибане“, зато ја тако сад говорим…

        Вративши се у Украјину, уписао сам постдипломске студије, на Дњепропетровском националном универзитету. Тамо смо имали и филозофију. Предавао ју је професор Сергеј Викторович Шевцов. Специфичност његовог стила предавања огледа се у томе што на сваком предавању он посвећује пажњу темама, као што су вотка, секс, дрога. Не иронишем нимало. При том, наглашавам, када кажем на сваком предавању - то није преувеличавање. Баш на сваком. Ми, постдипломци, будући научници, решили смо да томе приступимо с научне стране, и да, пре него што изведемо закључке и дефинишемо свој однос према томе, прикупимо информације и посматрамо.

        Радио је то заиста на сваком предавању. На пример, прича о неком филозофу, и Шевцов каже, ето, филозоф је отишао у госте код пријатеља и спавао с његовом женом. Добро, крене даље, ни други пријатељ није био код куће, али је супруга остала код куће. Средио је и њу и попио мало, онда се упутио код трећег пријатеља - пријатељ је био код куће, и жена је била. Па, и ту је средио, и алкохола је било. Живот је леп.

        Све се то сервира, знате, на ненаметљив начин. На једном предавању је говорио како је важно често мењати партнере. И једна девојка, постдипломка, упитала га је на предавању пред свима нама: „Да ли Ви то нама говорите да треба да имамо односе на сваком ћошку?“. Он се мало збунио, почели су неки изговори, а затим је наставио у истом стилу. А једном је (дозволите да устанем) стао између клупа, где седе постдипломци у великом амфитеатру, и каже да се догађа да научник ради, а никако да се одмори. А одмор је потребан. И шта да ради? Мора овако. И онда је засукао леви рукав и показао како треба радити…

        • Ма, лудак неки…

        - Ми смо такође то мислили, овом није чиста глава. Али, код нас се дрога продаје одмах поред факултета, и то сви знају. На све треба додати и ужасну русофобију, агитацију против православља и остале сличне гадости. Руси никада нису били у свемиру, све су урадили Американци, и генерално, само су западњаци способни за то. Руски језик је другоразредни, руска књижевност није изашла из „Шињела“, већ из неког писанија на украјинском и хебрејском, а Пушкин је другоразредни песник.

        На крају смо ја и група постдипломаца, отприлике десетак нас, од којих су већину чиниле девојке, од тога једна трудна, решили да некако изразимо своје негодовање.

        Прво су у проректорату рекли - избацићемо га одавде, не брините, само ћутите, ником ништа не причајте.

        А конкретно: причали смо са три проректора. Кочубеј - то је први проректор, други човек на универзитету. Проректор за наставу - Сергеј Александрович Чернецки. И проректор за рад са страним студентима Михаил Павлович Дјаченко. Ја сам им све то изложио, и одмах су ми рекли: „Сања, закључићемо с том уговор - просто, они су ме веома добро познавали. - Не идеш ти никуд: ни у СБУ, ни у полицију, ма никуд, а њега ћемо уклонити“. Рекао сам им - добро.

Сергеј Викторович Шевцов

        Међутим, после се испоставио да Шевцов има одличне везе у медијима. Одмах су позвали своје новинаре, који су почели да извештавају о догађајима онако како је одговарало супротној страни. Затим су на страну Шевцова одједном стали многи сарадници и студенти универзитета - искључиво са друштвених факултета.

        • А да ли тамо уопште постоје студенти неких умеренијих и рационалнијих ставова?

        - Међу мојим добрим познаницима их нема. Међу мојим познаницима постоје они који, чини се, нису за супротстављање Русији. Али, баш нико није спреман да се придружи неким мање-више активним дејствима. Барем међу мојим познаницима. Једино ко је спреман - то су старији професори, совјетски. Али, нећу њих да увлачим: имају по седамдесет година. Али ми је била веома важна њихова подршка, зато што је веома често важна добра реч коју каже руски човек старијег узраста. Знате, када дође седи старац, али веома паметан, професор, доктор наука и каже: „Сања, ломи их! Молићу се за тебе“. То вам даје снагу. Знаш да ниси сам. Углавном, познајем неколико таквих стараца. То су професори који су ме васпитали на механичко-математичком факултету. Али, наш протест је прошлајфовао.

        Прво су биле организоване све могуће акције подршке господину Шевцову. Затим су на мене и моје колеге постидпломце организовали хајку. Претили су нам на друштвеним мрежама, ни имена нису скривали, видела су им се лица. Руководство универзитета је на њиховој страни, а чега да се боје? Прича ми једна од девојака: „Саша, не знам шта да радим. Неки човек ми је рекао, ако потпишеш изјаву против Шевцова, заклаћу те и попишаћу се по теби“. Она се плаши, а мени је непријатно јер никако не могу да је заштитим.

        На друштвеним мрежама је била основана група подршке Шевцову - петсто људи… Десило ми се, рецимо, следеће. Идем ја ивицом тротоара, и одједном - приближава ми се аутомобил. Ја ходам, а он се креће истом брзином као и ја. Ја се зауставим. Прозори се не отварају. Ја кренем назад, и он крене назад. Ја напред, и он напред. То звучи тако невино, али је заправо веома непријатно када си сам. Веома непријатно. Зато што не знаш кад ће те лупити по глави.

        • Да ли је на универзитету вођена нека званична антируска кампања?

        - Још каква! наравно! У првом блоку одржавају се предавања на тему „Путин је Хитлер“.

        • То је тема предавања? Значи, толико је далеко све отишло?

        - Историјски факултет је расадник фашистичке идеологије на нашем универзитету. Профашистичка обрада се спроводи у првом блоку Дњепропетровског националног универзитета - тамо су смештени друштвени факултети: политичке науке, социологија, историја итд. Шеф тог идеолошког одељења је Ивањенко, многи га и зову „фирер Ивањенко“, он је и декан историјског факултета.

        Припадници Десног сектора се стално шеткају по факултету. Осим тога, у згради ректората на четвртом спрату постоји спомен-плоча у част хероја из Великог отаџбинског рата. И кад су се догодили ови догађаји у Украјини, на другом, супротном зиду постављена је плоча у част палих припадника украјинске експедиције који су били сарадници и студенти Дњепропетровског националног универзитета.

        • И тада се, у том фантастичном контексту, догодио позив Ганапољском.

        - То је био јутро, ако се не варам, 28. октобар, баш на дан ослобођења Украјине од фашиста. Баш сам се обрадовао том подударању, и помислио сам да је то прави дан. У кухињи сам на брзака спремао доручак и чујем прича Ганапољски. Да, ја редовно слушам радио „Вести“, тек да бих био упознат са плановима непријатеља. Тим пре што су „Вести“ такав радио који има бар дупло дно, јер је тамо, на пример, говорио Олес Бузина. И, углавном, Ганапољски каже, даме и господо, зовите и кажите ко вас инспирише. Ја узмем и позовем. И кажем оно што сам рекао.

        • Емоционални порив?

        - Не, уопште није био емоционалан.       

        • Как су Вас открили?

        - Једноставно, много сам радио у Дњепропетровску на радију, много реклама сам читао, и чим се клип са Ганапољским појавио на интернету, познаници су одмах почели да ми пишу: „Сања, па то си ти“. Осим тога, одмах сам следећи дан дао интервју Лајфњузу у директном преносу, и Николају Осипову - то је дописник радија Вести ФМ. И тамо, у тим интервјуима, поменуо сам један скандалозан случај који се догодио у првом блоку Дњепропетровског националног универзитета испред кабинета ректора.

        Неколико месеци после Мајдана једна старија сарадница је ишла ходником - у сусрет су јој ишла петорица студената 3-4 године (20-21 година). Замислите, млади, здрави, снажни. Узвикнули су „Слава Украјини!“. На тај узвик мора да се одговори „Херојима слава!“ - а бака није одговорила. Да ли зато што није хтела, да ли зато што није чула због својих поштованих година. Чак и да је чула, старија је од њих једно педесет година. Углавном, они су је претукли. Тукли су је по глави!

        Када сам говорио о том случају, рекао сам да сам сарадник универзитета. Хтео сам да заоштрим ситуацију на универзитету, зато што знам да тамо има много млитавих који нису против Русије, али их је потребно некако раздрмати, зато што се људи боје да кажу хуљи да је хуља, или да кажу да не желе да слушају гадости против Русије. И имао сам осећај да треба заоштрити ситуацију: тим заоштравањем сам хтео да подржим такве као што сам ја.

        Нормално, када су интервјуи објављени, ректор се препао: „Шта је ово, ово је нечувено!“. Позвали су ме у ректорат, тамо је било „суђење“, и ректор је рекао пред свима: „И за Шевцова ћеш да платиш“. Ректорат је почео „рат“ од пуштања клипа с Ганапољским. Ја кажем, уместо тог клипа треба окупити све сараднике и студенте и приказивати им шта се догађа с младим људима кад користе дрогу која се продаје одмах поред универзитета.
 
        Следећег дана после ректората моји познаници професори, старци, пошли су на универзитет да извиде ситуацију: што се каже, какве приче круже. И звали су ме и рекли да морам хитно да напустим Дњепропетровск, а још боље земљу. Рекли су: зато што си погодио ректора у најболније место - дрогу, и за то ће те сравнити са земљом.
 
        Звао сам истражни комитет, а затим је Константин Долгов, портпарол Министарства спољних послова Доњецке Републике, био толико љубазан да је одговорио на моју поруку на друштвеној мрежи ВКонтакте. Захваљујући Константину сам стигао у Доњецк, он ме је „водио“ и није ме остављао самог ни на један дан.