Ево које две Америке представљају и – као сукобљене армије - предводе Трамп и Клинтонова

СВЕ СЕЖЕ ЧАК ДО 1860. И СУДАРА АМЕРИЧКИХ ТРАДИЦИОНАЛИСТА СА ЛИБЕРАЛНИМ ЈЕНКИЈИМА

• Налазимо пред нечим заиста епохалним. Јер, одмах после Другог светског рата, напад америчке партије „експанзионизма“ (назовимо је тако) кренуо је у два правца. За непријатеља број један проглашен је СССР и Стаљинов комунизам. А за непријатеља број два (не толико јавно) – традиционални амерички конзервативизам
• У моду је тада улазила и психоанализа, чији је главни задатак био да замени традиционалне црквене институције и постане својеврсна квазирелигија средње класе. Заједнички именитељ свих покрета је био антифашизам. Рекло би се, шта ту има сумњиво? Проблем је у томе што су „фашистичким“ били проглашени како постулати совјетског комунизма, тако и традиционалне вредности нације, државе, породице
• Бели мушкарац и хришћанин који је свестан свог културног и националног идентитета био је потенцијални „фашиста“. Зато је 1965. године донет закон о имиграцији који подстиче ту појаву и олакшава интеграцију емиграната у америчко друштво. Идеја аутора закона била је: да се у чувеном котлу за претапање „потенцијално фашистички“ потомци европских имиграната „разблаже“ новим етнокултурним елементима
• Године 1976. Доналд Рамсфелд и његови пријатељи неоконзервативци поново формирају „Комитет за постојећу претњу“ (Committee on the Present Danger), међупартијски клуб политичких јастребова, чији је циљ покретање тоталног информативног рата против СССР
• Ту су се бивши троцкисти-шахтмановци (Кристол, Подгорец, Џина Киркпатрик) и саветници сенатора Хенрија Џексона (Вулфовиц, Перл, Абрамс, Хорнер, Фејт) удружили са Рамсфелдом, Чејнијем и другим „хришћанским“ политичарима с циљем да се започне „рат за трансформацију света“. Одатле потиче „надпартијска идеологија“ неоконзервативаца
• Из тог јајета се временом излегла данашња „несмењива влада САД“ (како амерички истраживачи називају данашњу елиту)
• Та експанзија достижу кулминацију доласком на место председника Буша млађег, када неоконзервативци, у чије руке доспевају главне полуге власти у Белој кући, успевају да уведу земљу у авантуру блискоисточног рата. Али, на крају Бушовог мандата мржња према тој клици била је свеопшта
• Тада су се неоконзервативци вратили са кључних државних функција у своје „утицајне комитете“. Вероватно су ови председнички избори били замишљени као тријумфални повратак неоконзервативно-неолибералне парадигме у „новом паковању“. Из различитих разлога одлучено је да та улога буде поверена Хилари Клинтон

Пише: Владимир МОЖЕГОВ

          У СУШТИНИ, већ се може констатовати да је амерички политички систем, каквог смо га познавали, престао да постоји. Тако да екстравагантност Трампове појаве не треба да нас заварава.

          Дакле, ратне заставе су подигнуте, рат је објављен.

          Одбивши да априори призна резултате избора и окачивши (уз заклетве и ратне добоше Гетизбуршког говора) својих „95 Лутерових теза“, Трамп је спалио мостове.

          Изгледа да је он спреман да спроведе у дело претње које су се чуле још летос, пре страначког конгреса – да изведе на улице „милионе својих присталица“ уколико странка блокира његову кандидатуру.

          Данашњи Трамп је већ једна засебна странка. И више од тога, цела армија, коју чини малтене половина америчког бирачког тела и која је спремна да окрене своја копља према систему. Ма какав облик на крају добио тај политички модел, управо он одређује данашњу америчку стварност.

          Ситуација све више личи на 1860. годину, када је Линколнова победа изазвала негодовање Јужних држава, које су основале покрет за сецесију. И чини се да то није случајност.

          Ако се пажљиво погледа, актуелна политичка криза није нешто јединствено.

          Она више личи на завршетак неке старе приче, на епилог давно замршених линија у сценарију које су сазреле за разрешење.

          Тако да екстравагантност Трампове појаве заиста не треба да нас заварава. Оно што данас симболизује Трамп и јесте она права америчка традиција која се у годинама Грађанског рата (1860–1865. године) по први пут директно сукобила са револуционалним либерализмом Јенкија.

          Затим, све до Првог светског рата, традиционални амерички конзервативизам имао је облик „изолационизма“. Пре Другог светског рата носио је назив „неинтервенционизам“. После њега, покушао је да се бори против леволибералне надмоћи преко сенатора Макартнија. А 1960-тих је постао главна мета „контракултурне револуције“.

          Његов последњи бастион био је Ричард Никсон, који је пао услед незабележеног напада леволибералне штампе на њега 1974. године. И управо то је, вероватно, појава са којом можемо да поредимо садашњег Трампа и његову данашњу борбу.

          Узгред буди речено, „злочини“ Хилари Клинтон, која одаје државе тајне и која је више пута ухваћена у лажи под заклетвом, много су већи од афере Вотергејт, услед које је Никсон под претњом импичмента морао да поднесе оставку. Али, либерална штампа у Америци ћути као да се ништа није десило.

          Све указује на то да се налазимо пред нечим заиста епохалним. Али, пре него што погледамо каква би будућност могла да нас очекује ваљало би кратко се осврнути на историју сукобa револуционарног либерализма и традиционалног белог конзервативизма у Америци.

          Одмах после Другог светског рата, напад партије „експанзионизма“ (назовимо је тако) кренуо је у два правца. За непријатеља број један проглашен је СССР и Стаљинов комунизам. А за непријатеља број два (не толико јавно) – традиционални амерички конзервативизам.

          Рат против традиционалног „американизма“ водило је истовремено неколико „војних јединица“, које би било тачније назвати интелектуалним сектама.

          Културни и интелектуални живот земље недељиво је контролисала такозвана група „Њујоршких интелектуалаца“. У рукама те уске групе књижевних менаџера, који су потекли из миљеа култног троцкистичко-марскистичког магазина „Партизан-ревју“ (Partisan Review, РR), налазили су се књижевна критика и сав књижевни живот земље.

          У Америци 1950–1960-тих година није било могуће постати писац, а да не прођеш пажљиву селекцију те „фамилије“.

          Основе америчке политичке филозофије и социологије писали су борци „Франкфуртске школе“, својеврсног клона совјетског „института за марксизам-лењинизам“, која је својевремено створена у Вајмарској Немачкој и која је после доласка на власт национал-социјалиста прешла у Сједињене Државе.

          Тамо су се, променивши оријентацију из комунистичке у либералну , прихватили стварања „теорије тоталитаризма“ и „ауторитарне личности“, које су противне „демократији“.

          „Њујоршки интелектуалци“ и представници „Франкфуртске школе“ су се дружили, а Хана Аренд је, на пример, била овлашћени представник обеју секти. Ту су стицали искуство будући неоконзервативци (Подгорец, Елиот Коен, Ирвинг Кристол). Почасно место у „фамилији интелектуалаца“ имао је бивши лидер IV троцкистичке интернационале, кум неоконзервативаца Макс Шахтман.

          У психологији и социологији у то време били су доминантни антрополошка школа Франца Боаса и фројдизам.

          Боасов приступ у психологији је тврдио да генетске, националне и расне разлике између људи уопште нису важне (обесмишљавајући тако појмове „национална култура“ и „национално заједништво“).

          Такође, у моду је улазила и психоанализа, чији је главни задатак био да замени традиционалне црквене институције и постане својеврсна квазирелигија средње класе.

          Заједнички именитељ свих тих покрета је био антифашизам. Рекло би се, шта ту има сумњиво?

          Међутим, проблем је у томе што су „фашистичким“ били проглашени како постулати совјетског комунизма, тако и традиционалне вредности нације, државе, породице.

          С те тачке гледишта, бели мушкарац и хришћанин који је свестан свог културног и националног идентитета био је потенцијални „фашиста“.

          Професор психологије са Универзитета Калифорније Кевин Мекдоналд, који је детаљно изанализирао заузимање културног, политичког и менталног простора Америке од стране тих „либералних секти“ у блиставој монографији „Култура критике“, писао је:

          „Њујоршки интелектуалци“ су успоставили везе са елитом универзитетâ, конкретно, Харварда, Универзитета Колумбија, Универзитета у Чикагу и Универзитета Калифорније – Берклија; док су се психоанализа и Боасова антропологија учврстили у средњошколским установама.

          Морална и интелектуална елита коју су створили ти покрети доминирала је интелектуалним дискурсом у одлучујућем периоду после Другог светског рата, све до контракултурне револуције 1960-тих година“. 

          Управо је та интелектуална средина припремила контракултурну револуцију 1960-тих година.

          На таласу тог расположења, 1965. године донет је закон о имиграцији који подстиче ту појаву и олакшава интеграцију емиграната у америчко друштво.

          Идеја аутора закона састојала се у томе да се у чувеном котлу за претапање „потенцијално фашистички“ потомци европских имиграната „разблаже“ новим етнокултурним елементима.

          Револуција 1960-тих отворила је врата америчког политичког естаблишмента представницима оба крила експанзионистичке „партије“ – неолибералима и неоконзервативцима.

          Нападнут од стране неолибералне штампе и под претњом импичмента, Ричард Никсон 1974. године подноси оставку. Исте године амерички Конгрес доноси Амандман Џексон – Веник (чији је аутор Ричард Перл), који постаје симбол „новог политичког курса“ земље – рата против Совјетског Савеза помоћу санкцијa и бојкотâ.

          Истовремено, на таласу кампање сенатора Мекговерна, у Демократску странку се слива „хипи генерација“. Управо тад на политичкој сцени Америке по први пут се појављује насмејана физиономија Била Клинтона.

          А будући неоконзервативци (у то време још увек птићи из гнезда јастреба демократе Хенрија „Скупија“ Џексона) почињу полако да прелећу код републиканаца.

          Године 1976. Рамсфелд и његови пријатељи неоконзервативци поново формирају „Комитет за постојећу претњу“ (Committee on the Present Danger), међупартијски клуб политичких јастребова, чији је циљ покретање тоталног информативног рата против СССР.

          Тамо су се бивши троцкисти-шахтмановци (Кристол, Подгорец, Џина Киркпатрик) и саветници сенатора Хенрија Џексона (Вулфовиц, Перл, Абрамс, Хорнер, Фејт) удружили са Рамсфелдом, Чејнијем и другим „хришћанским“ политичарима с циљем да се започне „рат за трансформацију света“.

          Одатле потиче „надпартијска идеологија“ неоконзервативаца. И из тог јајета ће се временом излећи данашња „несмењива влада САД“ (како амерички истраживачи називају данашњу елиту).

          Америчка политика почиње да добија познато нам лице током Реганове ере. У економији је то неолиберализам (политика у интересу великог финансијског капитала), у идеологији – хришћански фундаментализам, у спољној политици – фокус на „светом рату против сила зла“.

          У спољној политици, традиција Никсона-Кисинџера (која је доживљавала СССР и Кину као нормалне земље, с којима треба преговарати) потпуно је одбачена. Замењује је рат против „империје зла“, који има „духовну димензију“.

          Распад СССР је означио почетак завршне фазе „револуције неоконзервативаца“. У то време њихов протеже Френсис Фукујама проглашава „Крај историје“.         

          Свих наредних година утицај неоконзервативаца (у политици) и неолиберала (у економији) се само повећава.

          Кроз разноразне комитете, фондове, „фабрике мисли“ итд. ученици Милтона Фридмана и Леа Штрауса (са катедри за економију и политичку филозофију Универзитета у Чикагу) све дубље проничу у механизме вашингтонске машине власти.

          Та експанзија достижу кулминацију доласком на место председника Буша млађег, када неоконзервативци, у чије руке доспевају главне полуге власти у Белој кући, успевају да уведу земљу у авантуру блискоисточног рата.

          На крају Бушовог мандата мржња према тој клици била је свеопшта. Ето зашто се у наредних осам година у Белој кући населила компромисна фигура демократе Барака Обаме која је одговарала свима.

          А неоконзервативци су се вратили са кључних државних функција у своје „утицајне комитете“. Вероватно су ови избори и били замишљени као тријумфални повратак неоконзервативно-неолибералне парадигме у „новом паковању“.

          Из различитих разлога одлучено је да та улога буде поверена Хилари Клинтон. Међутим, изгледа да у најважнијем тренутку паковање није издржало и поцепало се...

          Шта се десило? Зашто се тријумфални повратак те клике на власт овај пут претворио у огроман скандал?

          Вероватно зато што је такво сâмо наше време, када много тога тајног одједном почиње да буде јавно.

          Вероватно зато што је Трампова „ћутљива већина“ одједном пред собом видела онога кога је одавно чекала – човека спремног да брани њихове интересе.

          Такође, вероватно и због тога што је средњој класи дојадила „каста изабраних“ која је окупирала њихову земљу. И зато што је трезвеним америчким патриотама у војно-безбедносним органима дефинитивно постало јасно какву би опасност по Америку и цео цвет представљао повратак на власт људи који су одговорни за садашњи хаос у свету.

          Јер, на крају крајева, сви имају децу и нико не жели нови светски рат. 

           Да ли ће бити довршена ова нова побуна конзервативаца против елита? Да ли ће Трамп успети, као што обећава, да „исуши вашингтонску мочвару“, или ће постати нова жртва система?