Ево како у Америци шкрипе зубима они који би највише волели да Трамп уопште не постоји

НАЗИВАЈУ ГА И КЛОВНОМ, И ЧУДОВИШТЕМ, И СИЛЕЏИЈОМ КОЈЕГ НИСУ СТВОРИЛИ КОНЗЕРВАТИВЦИ

Доналд Трамп

• Мајкл ЛИНД, The National Interest: Касно је чудити се и проклињати. Овај човек (Трамп) се није појавио изненада и ниоткуда, није креиран из неких скривених и назадних шупљина „америчке душе“. Он је неприметно присутан већ 30 година. Није неки непознати клан први промовисао Трампа - били су то познати часописи Esquire и Spy. Није му баптистичка црква давала термине већ канал NBC. Његова хвалисања и лажи нису објављени на страницама жуте штаме Breitbart, већ у Random House...
• Либерали су били уверени да ће републикански „ђаво“ доћи из Алабаме или Тексаса, машући Библијом и галамити о содомији и греховима. Нису очекивали да ће то бити бизнисмен, који живи на углу Пете авеније и 57. улице. Магнат из Њујорка - звезда јутарњих емисија и забава медијима, популаран међу онима, које либерали и даље безбрижно зову „реднекс“ („сељачине“)
• Када је пре неколико година Трамп почео да надувава причу о Обамином рођењу, нико није рекао: „Хеј, хајде да нас не повезују више са овим типом“. Уместо тога, Вашингтон Пост му је предложио да буде гост на вечери дописника из Беле куће
• Представници културе која је створила Трампа - нису они, који викендом иду у лов, и нису то они који желе да се поново роде у Христу. То су културне личности „селебрити ради селебритија“
• Project Syndicate: Охрабривање насиља - један је од његових инструмената за добијање власти. Ако Трамп постане председник, мало је разлога да се сумња да неће користити насиље за задржавање власти. Републикански естаблишмент је успаничен и пита се: вреди ли покушати блокирање Трампа на конгресу странке, јер зна да се Трампове присталице, да ако то ураде, могу побунити

Пише: Јелена ХАНЕНКОВА

        САДА када је Доналд Трамп постао широко популаран и дубоко одбојан многим Американцима, у његовој земљи са појавила маса уводника и коментара који објашњавају како се то могло догодити и ко је крив за то.

        „Пре свега су наравно криве Републиканска патија, коју је појео конјунктурни страх, па Fox News који је распалио интерес шовиниста и белих гласача из радничке класе, користећи њихову класну завист и расне увреде“, - написао је Џим Луис у часопису The Intercept.

        Почетком марта је Џон Голдберг у National Review објавио чланак под насловом „Трамп поново открива конзервативизам“. Голдберг закључује своју оптужницу против Трампа овако: демократе, можда, још увек нису приметиле, али Трамп остварује велику победу левице, јер је он први велики републикански кандидат који је успешно одустао од либертаријанства. Ако Трамп победи, либерално-оријентисани конзервативизам заувек ће бити замењен тзв. етатизмом здравог разума.

        Занимљив приступ проблему има Мајкл Линд из The National Interest који за све криви десницу. Неоконзервативци, као наследници Либерализма новог дила, нису имали никакав приговор против социјалног осигурања, здравственог програма Medicare или ширења грађанских права у спровођењу закона. Многи од њих су - Американци друге генерације, који имају више разумевања према имигрантима, и не сматрају себе домороцима.

        Већина неоконзервативаца такође нема ништа против синдиката; многи од њих су имали блиске везе са, на пример, Америчком федерацијом наставника, а многи неоконзервативни интелектуалци су забринути због програма социјалне заштите. Многи неоконзервативни мислиоци су били како против палеоконзервативаца, тако и против расно чистих националиста, и нових левих мултикултуралиста, што је за централну либералну идеју - прави кипећи казан.

        Током 90-их конзервативизам је био у највећем паду.

        Покренувши политичке кампање Барија Голдвотера и Роналда Регана, покрет младих конзервативаца - на пример „Млади Американци за слободу“ (YAF) изгубили су значај.

        Стари десни палеоконзервативизам преживео је захваљујући неколицини професора и новинара, али не захваљујући бирачима.

        Либерални конзервативизам финансирали су богати људи који су желели пореске олакшице и попуштање законских стега. Што се тиче религиозности, већ 1980. године је постало јасно да је позивање „на свето“ дотицало само ограничени део америчке популације, узимајући у обзир социјалну либерализацију западног друштва.

   

     Током 1990-их и 2000-их сви су очекивали да ће неоконзервативизам у својој оригиналној палеолибералној верзији постати једна од две доминантне идеологије у америчкој политици.

        Друга би била нека верзија панлиберализма, која би наглашавала расну и полну политику идентичност, која би била непријатељски расположена према америчким оружаним снагама и која би се ослањала на пост-индустријски Зелени романтизам.

        „Другим речима, очекивао сам да ће два крила Демократске партије из 70-их година постати наредни двопартијски систем. И да ће све што се налази десно од неоконзервативизма једноставно изумрети“, - наглашава Мајкл Линд.

        Касно је чудити се и проклињати. Овај човек (Трамп) се није појавио изненада и ниоткуда, и није креиран из неких скривених и назадних шупљина „америчке душе“. Он је овде неприметно присутан већ 30 година (или више); он је именован и обучен, постао је познат и богат у истој овој култури и привреди, која га сада вређа, и нариче због његовог успеха.

        На крају крајева, није неки непознати клан први промовисао Трампа - били су то познати часописи Esquire и Spy. Није му баптистичка црква давала термине већ канал NBC. Његова хвалисања и лажи нису објављени на страницама жуте штампе Breitbart, већ су објављене у Random House... Он дугује своју славу, новац, ароганцију и способност да привуче пажњу својим либералним културним менторима - онима који су га направили познатим по својој глупости.

        „Наравно, он је и раније био гадан насилник. Богати кловн играо се медијима ради рекламе - сувише одуран и вулгаран тип, да би постао респектабилан политичар, али сувише срећан да би се игнорисао. Он никада није био либерал, али је провео цео свој живот у њиховом окружењу.

        Либерали су били уверени да ће републикански „ђаво“ доћи из Алабаме или Тексаса, машући Библијом и галамити о содомији и греховима. Нису очекивали да ће то бити бизнисмен, који живи на углу Пете авеније и 57. улице. Рик Санторум је био претња, а не обичан магнат из Њујорка - звезда јутарњих емисија и забава медијима, популаран међу онима, које либерали и даље безбрижно зову „реднекс“ („сељачине“ - сељаци).

        Када је пре неколико година Трамп почео да надувава причу о доказима о Обамином рођењу, нико није рекао: „Хеј, хајде да нас не повезују више са овим типом“. Уместо тога, Вашингтон Пост му је предложио да буде гост на вечери дописника из Беле куће.

        Представници културе која је створила Трампа - нису они, који викендом иду у лов, и нису то они који желе да се поново роде у Христу. То су културне личности „селебрити ради селебритија“ - шали се-не-шали-се-а-можда-се-заиста-шали, култура материјализма и похлепе, глупе снисходљивости, култура маније сопственог моралног интегритета и способности да се контролише све. Сујета, која тежи да покрије све, која одбацује свезнање, која се у суштини своди на знање о скупим сатовима и луксузним аутомобилима.

        „Не кажем да треба да оправдати републикански естаблишмент или затуцане насилнике који су направили овог човека непосредном претњом, какав је он данас. Много је оних које можемо окривити, и зато, пре него што пређемо на уобичајене нападе, подсетимо се свих оних који су помогли да се створи овакво чудовиште. Јер, то нису били само конзервативци“- пише Џим Луис у The Intercept.

        Без обзира да ли ће се његова прича завршити кандидатуром (да ли ће обезбедити председничку номинацију Републиканске партије, или ће чак бити изабран за председника Сједињених Америчких Држава), Американци и остатак света ће се дуго још питати како се могао појавити феномен Доналда Трампа.

        Америчке политичке странке не одлучују ко ће бити кандидат за америчког председника.

        У стварности, политичке партије Америке - су само састанци функционера који организују процес избора председничког кандидата, а затим се боре за победу своје странке на изборима у новембру. Кандидати за председника су - у ствари фриленсери (слободни стрелци). Они самостално донесе одлуку да ли ће се кандидовати или не, при чему је њихова одлука заснована на њиховим представама (и подацима из анкета) о томе колико добро ће им то поћи за руком, и да ли ће успети да пронађу неопходно финансирање.

        Неки у изборну трку улазе само због свог ега или похлепе.

        Халабука која прати председничку кандидатуру може да обезбеди чак и неуспешном кандидату уговор за књигу, учествовање у ТВ емисији или добро плаћену каријеру говорника (а могуће, све три ствари заједно). Трамп у трку улази ослањајући се на своју славу - познати бизнисмен са великим богатством, чије име красе различите зграде, био је и звезда телевизијског ријалити програма који се дуго времена приказивао у ударном термину, а све то је магнет за америчку поп-културу.

        Трамп је знао да је амерички партијски систем толико мутан да он може истаћи своју кандидатуру за председника и да партијска структура која би могла да га заустави - не постоји. (У крајњој мери, он се томе нада, ако изненада не буде морао да иде на партијски конгрес у Кливленд овог лета, и то без подршке довољног броја делегата за номинацију).

        Трамп савршено осећа дух времена. Он подилази незадовољној радничкој класи - онима, који су заостали у процесу транзиције из индустријске ка информационој економији.

        Та група је највише погођена трговинским споразумима као што је Северноамерички споразум о слободној трговини (NAFTA - North American Free Trade Agreement), који је подстакао компаније да преселе своје фабрике у Мексико, а власницима предузећа која су остала у земљи, омогућио замрзавање раста плата.

        Он критикује NAFTA и обећава да ће, ако постане председник, он закључивати такве трговинских споразуме, који ће бити повољнији за раднике. На почетку се његова кампања заснивала на анти-имигрантском расположењу: почео је са тиме што је мексичке имигранте називао „насилницима“ и „убицама“.

        Трампова кампања заснива се на угледу невероватно успешног бизнисмена, мада није сасвим јасно колико је он заиста успешан: четири банкротства, неки пројекти са његовим брендом су пропали.

        Он се јежи од питања о његовом салду (10 милијарди долара, како он сам изјављује), али одбија да објави пореску пријаву. Трамп наставља да говори о апсурдном зиду који је обећао да ће изградити дуж границе са Мексиком (и то о трошку Мексика), али сада ставља главни нагласак на питања трговине.

        За Трампа и Бернија Сандерса, трговина је постала веома важно питање - оба кандидата користе протестна расположења средње класе.

        То је брутални амерички филм: одлучан човек Трамп ће елиминисати препреке које спречавају његове присталице да крену напред. Чистом снагом воље ће им живот учинити бољим. Када су у новембру његове присталице на митингу у Бирмингему (Алабама) претукле протествујућег Афроамериканца, Трамп их је подстицао да га туку још јаче, вичући: „Терајте га одавде“.

        Њему се свидело како је то звучало и са каквим је одушевљењем публика реаговала. Зато је Трамп на следећим промоцијама неколико пута поновио ту фразу. Уместо да игнорише демонстранте, како то раде многи политичари, Трамп, напротив, скреће пажњу на њих, како би показао како се понаша „јаки човек“.

        Охрабривање насиља - један је од његових инструмената за добијање власти. Ако Трамп постане председник, мало је разлога да се сумња да неће користити насиље за задржавање власти. Избијање насиља на месту предвиђеном за предизборни скуп у Чикагу средином марта можда није случајно: на то је указивало само место. Трампа су похвалили зато што је отказао догађај. Након тога, он се појавио у трима главним вестима, стално понављајући кадрове туче.

        Успаничени републикански естаблишмент, који сада покушава да спречи Трамп да добије подршку, неопходну за номинацију, очигледно је разбацан и неефикасан. Републиканци се такође питају: вреди ли покушати блокирање Трампа на конгресу странке, знајући да се Трампове присталице, да ако то ураде, могу побунити.

        „Пре неколико недеља, неки републиканци су већ почели да се навикавају на идеју да је „ Трамп председник“- то није тако лоше, али су одмах престали то да раде, када је Трамп наставио да отворено позива на насиље. Други део републиканаца је дошао до закључка да га његов национализам и изолационизам, као и његово незнање о јавним пословима, чине опасним. Али сада сви имају други разлог за страх: појавило се нешто, што више нико не може зауставити“- пише лист Project Syndicate.

        Превео: Срђан Ђорђевић