Ево како озбиљан амерички научник види „мртву трку“ између Сједињених Држава и Кине

МНОГИ СУ УВЕРЕНИ ДА НИЈЕ ПИТАЊЕ ДА ЛИ ЋЕ КИНА ПОСТАТИ СУПЕРСИЛА, ВЕЋ - КАДА (1)

• Кинески БДП расте на рачун огромне штете коју Кинези наносе сопственој природи - и таква штета ће у будућности довести до смањења животног века и повећања трошкова здравствене заштите
• Подаци Светске банке о исплатама интелектуалне својине показују да су Сједињене Државе и даље извор велике већине нових технологија - у 2013. години њихов приход од продаје интелектуалне својине износио је 128 милијарди долара. То је четири пута више од профита следеће државе на листи - Јапана. Кина пак масовно увози технологије, а њен профит од продаје нове технологије у 2013. години био је мањи од милијарду долара
• Суперсила мора да поседује оно што је политиколог Бери Позен назвао „општом контролом“ - то јест, контролу над ваздухом, свемиром и морем. Суперсили је потребна и инфраструктура неопходна за остваривање такве контроле. С обзиром на 14 категорија неопходних у том систему (од нуклеарних подморница и сателита до ваздушног саобраћаја), лако је уочити да су Сједињене Државе у претходној деценији оствариле потпуну превласт у свим овим областима. Кини неће бити лако да се приближи америчкој моћи ни у једној категорији, а да не говоримо већ о свим овим областима
• У неким областима Кина уопште није конкурентна САД. Узмимо подморничку флоту: Кина није спремна за борбу подморницама и не покушава да промени ту ситуацију. Тек сада је почела да производи нуклеарне подморнице, које се по бешумности могу упоредити са америчким моделима из 50-их година. Али, за шездесет година америчка влада је уложила стотине милијарди долара у развој нових подморница, па је класа подморница „Вирџинија“ практично потпуно бешумна
• Сама по себи величина привреде неће направити Кину другом суперсилом планете. А постоји још један проблем - конверзија економског и технолошког потенцијала у системе, неопходне за глобални утицај на свет и стицање вештина, неопходних за примену ових система. То је мукотрпан и дуг процес. До тада ће Кина заузимати позицију негде између велике силе и суперсиле. Тај степен се може назвати „растућа потенцијална суперсила“

Пише: Стивен БРУКС, доцент на Дартмутском колеџу, приватном истраживачком универзитету, једном од најстаријих америчким универзитета

 

        АМЕРИКА је две деценије била једина суперсила у свету. Да ли је дошао крај њеној доминацији? Многи говоре да јој крај није далеко, али да је Кина већ спремна да сустигне или престигне САД у најближој будућности.

        Кинеска економија се по многим показатељима налази на путу да постане најмоћнија економија на свету; чак и ако се њен раст успори, она ће ипак престићи америчку. Кинески кофери су пуни, Пекинг немилице троши новац, тражи нове пријатеље, одвраћа противнике модернизујући своју војску и водећи агресивну политику у свом региону. Многи сматрају да се питање „да ли ће Кина постати суперсила?“ више не поставља већ да је право питање је - „када ће Кина постати суперсила?“.

        Међутим, економски раст више не значи пропорционални раст војне моћи, данас је земљама у развоју теже да расту, а суперсилама - да падну. Кина јесте једина земља, потенцијално способна да се такмичи са Сједињеним Америчким Државама, али се данас суочава са проблемом технолошке заосталости. Такве проблеме претходни кандидати за суперсиле нису имали.

        Иако економска доминација Сједињених Држава слаби, у војном смислу је Америка и даље супериорна у односу на све друге силе; мрежа америчких савеза, које су САД закључиле са земљама широм света, још увек је језгро савременог либералног светског поретка (осим ако Вашингтон не направи глупост и одустане од њега).

        Уместо да се чека, када ће првенство прећи на другу силу, треба се навикнути на идеју да ће и у наредној деценији Сједињене Државе бити једина светска суперсила.

        Светска доминација ће омогућити САД да избегну традиционалне међународне катастрофе - рат између суперсила.

        Та доминација такође даје Вашингтону широк избор метода у борби против недржавних претњи попут тероризма и међународних проблема какав је глобално загревање.

        Као што је познато, уз велику моћ иде и велика одговорност; лидерска улога Вашингтона од њега захтева зрелост, која је америчкој спољној политици тако често недостајала у прошлости.

        У пројекцијама будуће улоге Кине у свету, пуно пажње се посвећује унутрашњим проблемима те државе: успоравању раста привреде, загађењу животне средине, широко распрострањеној корупцији, нестабилности тржишта, недостатку социјалне сигурности, старењу становништва и несређеној средњој класи.

        Ови проблеми су заиста веома значајни, али права Ахилова пета Кине - је технолошки заостатак за САД.

        За разлику од претходних кандидата за суперсиле, Кина на технолошком плану далеко заостаје за светским лидерима. Земља може контејнерима извозити високотехнолошку робу - али у свету глобализоване производње то не значи много.

        Половина кинеског извоза је оно, што се назива „дорада производа“. Кинези једноставно склапају робу од увозних делова. Већи део кинеског извоза није под контролом кинеских компанија, већ је под контролом корпорација, основаних у развијеним земљама.

        Ако узмемо у обзир податке о технолошком развоју заједно са подацима о томе где настају нове технологије, место Кине у свету постаје јасније. Подаци Светске банке о исплатама интелектуалне својине показују, да су Сједињене Државе и даље извор велике већине нових технологија - у 2013. години њихов приход од продаје интелектуалне својине износио 128 милијарди долара. То је четири пута више од профита следеће државе на листи - Јапана.

        Кина пак масовно увози технологије, а њен профит од продаје нове технологије у 2013. години био је мањи од милијарду долара.

        Још један важан показатељ кинеског технолошког заостајања је број такозваних „патената Велике Тријаде“ - то јест патената регистрованих у САД, Европи и Јапану. У 2012. години, у САД је било регистровано 14.000 патената; у Кини у истом периоду - мање од 2000.

        Подаци о цитираности научних радова (посебно најцитиранијих радова у свету), прикупљених од стране Националне фондације за науку САД, показују - да је више од половине таквих чланака написано у Америци; чланака кинеског порекла је осам пута мање.

        Може се погледати и списак добитника Нобелове награде за физику, хемију, физиологију и медицину: од 1990. године 114 награда у овим областима добили су амерички научници. Кинески научници су добили само две.

        Кинески БДП расте на рачун огромне штете коју Кинези наносе сопственој природи - и таква штета ће у будућности довести до смањења животног века и повећања трошкова здравствене заштите.

        Најновији подаци Уједињених нација показују колико БДП Кине преувеличава њене реалне могућности.

        „Индекс инклузивног богатства“ је најадекватнији приступ за израчунавање економске моћи земље који је икада развијен од стране економиста. Према извештајима УН, индекс узима у обзир три врсте богатства: „произведени капитал“ (путеве, зграде, машине и опрему), „људски капитал“ (вештине, образовање, здравље) и „природни капитал“ (минерале, екосистеме и атмосферу). Генерално, богатство САД се процењује на 144 билиона долара. Кинеско - на 32 билиона.

        Права вредност кинеских економских показатеља у односу на САД - налази се негде између БДП и индекса инклузивног богатства. Треба признати да последњи показатељ не узима у обзир податке о БДП. Али, проблем са БДП-ом је у томе, што он мери проток робе (добара и услуга, произведених у току године); индекс инклузивног богатства пак показује укупну количину ресурса.

        Осим тога, без обзира на начин поређења економија САД и Кине, јасно је да је Америци много лакше да претвара своје ресурсе у војну силу. У прошлости, земље у развоју технолошки су мало заостајале за напредним земљама. На крају XIX и почетком XX века, на пример, Сједињене Државе скоро да нису заостајале за Великом Британијом; у међуратним годинама Немачка малтене није заостајала за Савезницима; током Хладног рата Совјетски Савез је технолошки био изједначен са Сједињеним Државама.

        Земље-претенденти, јачајући своју економију, могле су упутити озбиљан војни изазов суперсилама свог времена. Међутим, технолошка заосталост данашње Кине значи да она - чак и ако њена економија настави да расте - неће моћи лако да ухвати корак са САД у војној сфери и да постане равноправан конкурент Америци; вероватније је Кина ће само постати велики играч у свом региону.

        Ни економска, ни технолошка разлика између Кине и САД не би имала озбиљан утицај ако би за добијање статуса суперсиле била потребна само локална моћ. Али, САД суперсилом чине управо глобалне акције - и то је достигнуће које ће бити тешко поновити.

        Суперсила мора да поседује оно што је политиколог Бери Позен назвао „општом контролом“ - то јест, контролу над ваздухом, свемиром и морем; суперсили је потребна и инфраструктура, неопходна за остваривање такве контроле.

        С обзиром на 14 категорија неопходних у том систему (од нуклеарних подморница и сателита до ваздушног саобраћаја), лако је приметити да су Сједињене Државе у претходној деценији оствариле потпуну превласт у свим овим областима. Кини неће бити лако да се приближи америчкој моћи ни у једној категорији, а да не говоримо већ о свим овим областима.

        Почнимо са чињеницом да су Сједињене Државе створиле огромну базу - научну и индустријску. Кина се убрзано развија, издвајајући све више средстава за истраживања; све више Кинеза добија научне степене. Али, у научном и технолошком пробоју постоје границе: на путу Кине стоји много препрека (нпр. недостатак ефикасног метода заштите интелектуалне својине и неефикасан систем буџетске расподеле).

        Узимајући у обзир општу ригидност кинеског политичког система, носити се са овим проблемима неће бити нимало лако. Осим тога, Кина јури покретну мету.

        У 2012. години САД су потрошиле на развој нових војних технологија 79 милијарди долара; то је 13 пута више од кинеских инвестиција у истоветним областима. Упркос свом кинеском расту, није сигурно да ће Пекинг успети да превазиђе технолошки јаз.

        Сједињене Државе су потрошиле деценије за стварање напредних оружаних система - а данас се ови системи додатно усложњавају. Током 60-тих година за изградњу носача авиона требало је пет година; 90-их, са повећањем броја компоненти и сложености рачунарских система - већ десет година.

        Данас је за развој и производњу модерног ловца потребно од 15 до 20 година; војни сателити захтевају још више времена за производњу. Чак и ако нека земља и успе да створи научну и индустријску базу потребну за развој оружја, које даје Сједињеним Државама исту ту „општу контролу“, за производњу тих система и даље је потребна значајна количина времена. Грандиозност задатка који стоји пред њима признају и сами кинески стратези.

        Осим тога, „општа контрола“ захтева способност подршке широког спектра одбрамбених пројеката. Упркос свим јавним оптужбама војно-индустријског комплекса за „проневере, малверзације и корупцију“, истраживачке лабораторије, приватне компаније и бирократски апарат САД деценијама гомила искуство које Кинезима недостаје.

        Ово искуство стварају организације, а не појединци. Оно се може пренети само кроз обуку, кибернетика и остали облици шпијунаже мало овде помажу.

        Одбрамбена индустрија Кине још увек није стасала. По закључку Ричарда Битцингера и његових колега, „са изузетком неколико области (на пример, у области балистичких ракета), војно-индустријски комплекс Кине није способан да развије и производи напредно конвенционално оружје“.

        На пример, Кина још увек није у стању да започне масовну производњу модерних авионских мотора, упркос свим средствима издвојеним у ту сврху. Засад се Кинези ослањају на другоразредне моторе руске производње.

        У неким областима Кина уопште није конкурентна САД.

        Узмимо подморничку флоту: Кина није спремна за борбу подморницама и не покушава да промени ту ситуацију. Кина је тек сада почела да производи нуклеарне подморнице, које се по бешумности могу упоредити са америчким моделима из 50-их година. Али, за шездесет година америчка влада је уложила стотине милијарди долара у развој нових подморница; садашња класа подморница „Вирџинија“ практично је потпуно бешумна.

        На крају, ефикасна употреба оружја захтева високо специјализовани сет вештина и постојање потребне инфраструктуре. Оружје не само да је постало комплексније само по себи, за његову примену потребна је добра координација.

        За распоређивање ударне групе носача авиона потребан је комплексан и координиран рад; бродови и авиони морају усаглашено деловати у реалном времену. Чак и наизглед једноставни системи захтевају комплексан програм.

        На пример, дронови успешно дејствују само са обученим особљем, а неопходни су још и технички и организациони капацитети, који омогућавају брзо прикупљање, обрађивање и коришћење прикупљених информација.

        Изградња инфраструктуре, потребне за постизање „опште контроле“, захтева време. Овај задатак захтева флексибилност и преношење команди - централизована и потчињена строгој хијерархији кинеска војска тешко да је способна за то.

        Током 30-их година Јапан је за једну деценију изронио из дубина депресије и претворио се у незаустављиву ратну машину; Немачка је од разоружане земље која је изгубила Први светски рат постала парни ваљак, способан да самеље Европу; Совјетски Савез, пошто се опоравио од рата и револуције, почео је да представља озбиљну силу. У следећих десет година САД су достигле статус суперсиле; дошавши до нуклеарног оружја, Совјетски Савез их је пратио у стопу.

        Данас, мало људи озбиљно страхује од новог светског рата (толико, да нема говора ни о новом хладном рату); али многи посматрачи, сећајући се прошлости, константно подсећају колико брзо земља може постати опасна за конкуренте, ако почне да претвара своју економску моћ у војну.

        Само, оно што се дешава данас значајно се разликује од претходних трка суперсила. Може се дискутовати да ли ће Кина у скорије време успешно предузети први корак на путу претварања у суперсилу: да ли ће Кинези успети да акумулирају довољно економских ресурса за то.

        Али, сама по себи величина привреде неће направити Кину другом суперсилом планете; она неће елиминисати ни другу препреку Кине на путу до славе - неопходност достизања потребног технолошког нивоа. А постоји још један проблем - конверзија економског и технолошког потенцијала у системе, неопходне за глобални утицај на свет и стицање вештина, неопходних за примену ових система. То је мукотрпан и дуг процес.

        До тада ће Кина заузимати позицију негде између велике силе и суперсиле. Тај степен се може назвати „растућа потенцијална суперсила“: захваљујући економском расту Кина је већ напустила клуб обичних великих сила, али још увек је далеко од добијања економских и технолошких ресурса, неопходних да постане суперсила.

        Кина ће тешко остварити жељени статус и зато што нема разлог да за то поднесе потребне жртве.

        Војна снага Америке је - директна последица егзистенцијалне опасности која је овој земљи претила током Хладног рата. Сједињене Државе никада не би пристале на неопходне жртве да амерички политичари нису морали да обуздавају Совјетски Савез, суперсилу, потенцијално способну да овлада Евроазијом. Ово је, уосталом, и разлог због којег Русија и четврт века након распада СССР-а има другу најбољу војску на свету.

        Пред Кином данас нема таквих претњи. Савремена Америка је далеко мање опасна суперсила од СССР; упркос свом незадовољству Кине спољном политиком Сједињених Америчких Држава, тешко да је атмосфера страха, у којој живе кинески лидери, упоредива са оном која је владала у Вашингтону у време Хладног рата.

         (следи наставак)