Енергетски савез ЕУ је кутија геополитичког уличног мађионичара

ЗБОГ ЧЕГА БРИСЕЛ УПОРНО ПОКУШАВА ДА СМАЊИ ЗАВИСНОСТ ЕУ ОД РУСКОГ ГАСА?

• Најкасније 2020, Европа треба негде да нађе нове годишње испоруке око 70 милијарди кубних метара гаса. Иначе, мораће да их купује од Русије без алтернативе, односно, мораће пристати на повећање удела „Газпрома“ са данашњих 30% за осам година до 44%
• До 2025. руски гас обухватати две трећине на тржишту гаса у Европи. Како ће после тога бити могуће увођење било каквих антируских економских санкција? А без њих, како је уопште могуће покушавати да се утиче на политичке одлуке у Русији? Зато је потпуно логичан план Европске комисије о оснивању Енергетског савеза, који је објављен 24. фебруара 2015.
• Иза тражења „неруских“ извора не стоји толико намера да се из Европе потисне „Газпром“, колико план да се нађе могућност да му се не дозволи да заузме удео тржишта гаса који се ослобађа
• Развијајући индустрију и тежећи да своју просечну потрошњу гаса оствари до нивоа Јужне Кореје, Пекинг ће у блиској будућности достићи обим потрошње гаса од 2 билиона кубних метара годишње. А да се зна: укупна данашња потрошња гаса на читавој планети износи 3,3 билиона кубних метара. Зато је производња гаса у Катару већ одавно и дугорочно, најмање до 2020-2023., уговорена са потрошачима из Југоисточне Азије
• Са Енергетским савезом у ЕУ ће се појавити дивне могућности. На пример, дођете у Мађарску и поставите питање: зашто се нисте прукључили заједничкој европској декларацији о признавању, рецимо, да је Русија - страшна тоталитарна држава која једе невину децу? Или, као варијанту - шта вам се не допада у доказима које је доставио NATO о присуству руске армије на Донбасу? Па шта, ако су слике узете из компјутерске игре?! Тако, значи! Онда ми не признајемо „Газпром“ за испоручиоца који одговара правилима и условима Европске уније. А без нашег одобрења ви нећете потписати никакав уговор са Русијом!

Пише: Александар ЗАПОЉСКИС

        ЗАШТО Европска унија тако марљиво тражи алтернативне изворе за испоруке енергената, посебно гаса?

        Одговор на ово питање евидентан је, барем у западном систему вредности. На крају, економске санкције и сваки трговински ембарго, измишљени су као средства политичке борбе управо у Европи.

        Кога занима, може на ту тему да прочита о Континенталној блокади коју је спроводио Наполеон I 1806.-1814. према Великој Британији.

        Ако постоји могућност да се негде затвори славина за испоруке нечега важног, онда то обавезно треба учинити, затим мало сачекати док економија противника почне да губи дах и тек онда понудити преговоре на важну политичку тему.

        Према закључцима за 2014., укупна текућа потрошња гаса у Европи (подаци се односе на период од јануара до октобра) износи око 495,4 милијарди кубних метара. Из различитих разлога, поред осталог и на рачун развоја „зелених технологија“ и приметно топлије зиме него обично, потрошња је смањена за 7,1% у ЕУ и за 8,6% у Турској.

        Према изворима добијања гаса, та количина се прилично прецизно дели на три дела. Једна трећина се добија у сопственим налазиштима у Северном мору, још једну трећину (управо толико - 29,67% за 2014.) - 147,2 милијарде кубних метара испоручује „Газпром“. Остало припада другим изворима: из Африке, Блиског Истока и САД, док је максимум сопствене експлоатације постигнут.

        На пример, у Великој Британији током већ више од пет година пад годишње количине добијеног гаса одржава се на нивоу 7%, односно, од потребних 91 милијарде кубних метара гаса - Лондон је приморан да купује 49 милијарди. Од тога 29% - у Норвешкој, 7% - у Холандији, 7% - у Белгији, 15% (или 14 милијарди кубних метара) - течни природни гас из Катара. Према оцени стручњака, до 2020. Велика Британија покриваће најмање 70% своје потрошње на рачун увоза.

        То још увек није најлошија ситуација у ЕУ, тако да ће се трагање за „неруским“ изворима гаса сасвим разумљиво претворити у фикс-идеју. Ако се нешто тако не деси, онда ће до 2025. руски гас обухватати две трећине на тржишту гаса у Европи. Како ће после тога бити могуће увођење било каквих антируских  економских санкција? А без њих, како је уопште могуће покушавати да се утиче на политичке одлуке у Русији? Према томе, план Европске комисије о оснивању Енергетског савеза, који је објављен 24. фебруара 2015. потпуно је логичан.

        Генерално, план има два глобална циља. Прво, наћи, прецизније речено, створити „неруски“ канал за добијање гаса. Друго, добити приступ међународним споразумима о испоруци горива и то пре њиховог потписивања.

        PR кампања која је организована у вези са пројектом снажно инсистира на првом и брижљиво држи у сенци ово друго. А када се нешто не каже до краја, онда ствар обично личи на варање у игри. Дакле, пратите руке.

        Тражење „неруских“ извора већ се само по себи одаје као нека превара, будући да се фактички не ради толико о томе да се из Европе потисне „Газпром“, колико да се нађе могућност да му се не дозволи да заузме удео тржишта гаса који се ослобађа.

        Тај удео формирају три објективна фактора. Прво, пада сопствена производња у Северном мору отприлике за 9-9,5% или за 14,25 милијарди кубних метара годишње. Друго, пораст производње гаса у Катару коначно је заостао за порастом потражње у Југоисточној Азији, пре свега у Кини. Развијајући индустрију и тежећи да своју просечну потрошњу гаса оствари до нивоа Јужне Кореје, Пекинг ће у блиској будућности достићи обим потрошње гаса од 2 билиона кубних метара годишње. Ради информације: укупна данашња потрошња гаса на читавој планети износи 3,3 билиона кубних метара. Зато је производња гаса у Катару већ одавно и дугорочно, најмање до 2020-2023., уговорена са потрошачима из Југоисточне Азије.

        Пољска је последња европска земља која је успела да за себе извуче део тог капацитета. У Катару више нема слободног гаса и неће га ни бити у наредних 8-10 година.

        Треће, велика „револуција шкриљаца“, коју је обећала Америка, дипломатски речено, није се десила, иако је то био један од адута помоћу којег су САД агитовале у ЕУ оснивање транс-атлантске зоне слободне трговине. Нема прецизних цифара о обећаним количинама из отворених извора, али се у коментарима наводи „до 200 милијарди кубних метара америчког течног гаса годишње“ по цени, можда мало скупљој од руског, али очигледно јефтинијег од гаса из Катара.

        Произлази да „сада“, односно, најкасније 2020. Европа треба негде да нађе годишње испоруке од око 70 милијарди кубних метара гаса. Иначе, мораће да их купује од Русије без алтернативе, односно, пристати на повећање удела „Газпрома“ са данашњих 30% за осам година до 44%.

        Према речима потпредседника Европске комисије, Европа је тај гас „нашла“ у Азербејџану, Туркменији, и колико год да је чудно - у Ирану. У томе има извесног резона. Налазиште Шах-Дениз, које се налази у азербејџанском делу басена Каспијског мора има 1,5 билиона кубних метара, а укупне резерве гаса у Азербејџану достижу 2 билиона кубних метара.

        Процењује се да налазиште Галкиниш у Туркменији има од 13,1 до 21,2 билиона кубних метара, што је показатељ за четврто место у свету.  Само у Ирану има више где су испитане резерве процењене на 34 билиона кубних метара.

        На први поглед, сасвим довољно за пуњење Јужног гасног коридора којим ће ићи Транс-анадолијски цевовод (TANAP). Према плану аутора, он ће се састојати од неколико деоница. Прво ће гас кренути јужно-кавкаским цевоводом од Каспијског мора до грузијско-турске границе, затим цевовод иде преко читаве Турске до границе са Грчком. Рекло би се - ево, то је срећа. Ипак, ако се пажљиво погледају детаљи слика се донекле мења.

        Како и треба, кренимо од налазишта. Формално је све у реду, на наведеном месту стварно има више од 50 тилиона кубних метара гаса. Али…

        Туркменија већ продаје гас Русији, Кини и Ирану. Од 76,9 милијарди кубних метара годишњег обима производње на извоз одлази 43,9 милијарди. Од тога око 20 милијарди - у Кину. Наравно, Туркменија енергично проширује производњу, тим пре што тај посао обилно финансирају кинеске банке. Али, испоставља се да је сав будући обим производње већ распоређен.

        Туркменија је 2012. потписала уговор са Кином о повећању извоза до 65 милијарди кубних метара годишње. То ће „појести“ читаво будуће повећање производње у наредних 10-12 година. Европа покушава да наговори Ашхабад да пребаци део „руских“ количина директно у Европу преко TANAP-а. Наводно,  Европа ће платити скупље него сада Москва.

        Прво, сарадња са Русијом, ипак, сем директне зараде од продаје гаса даје Туркемнији много других озбиљних повластица које се европским новцем чак ни близу не компензују. Друго, Европљани не нуде само да плаћају скупље. Учешће у пројекту TANAP координира се са додељивањем европским производним компанијама, посебно ВР, удела у производњи гаса у самој Туркменији. Односно, део додатне добити свакако ће мимоићи буџет и одмах доспети у европске џепове, што апсолутно не импресионира Туркменију.

        У Азербејџану је ствар још веселија. У потпуности се прихватају европски услови. За државну компанију Азербејџана (ГНКАР) пројекат предвиђа  удео од 58%, за турскуBotas - 30%, за британскуВР - 12%. Међутим, максимални обим извоза не прелази 10 милијарди кубних метара, а у будуће може да се повећа само до 12-13 милијарди, што је апсолутно недовољно и за пројекат TANAP,  утолико пре, за потребе Европе. У почетку је саопштено да капацитет TANAP-а износи 20 милијарди кубних метара годишње и то одмах после пуштања у рад, а касније до 40 милијарди кубних метара после изградње другог паралелног огранка до 2020.

        Сада се о другом огранку уопште не говори, а капацитет првог смањен је на 16 милијарди кубних метара и то не само за Азербејџан, него читавог, за све учеснике укључујући и Иран. При том, цевовода још нема, мада је изградња азербејџанске деонице почела. Први гас у том цевоводу не очекује се пре 2018., а реализација пројектованог капацитета планирана је за 2019.-2020. г.

        Брисел много говори о увозу гаса из Ирана, али никако не помиње осетљиви моменат актуелних анти-иранских санкција које поред осталог блокирају трговину нафтом и гасом. Засад сва интерна производња земље - 160 милијарди кубних метара - без остатка иде на задовољавање све веће унутрашње потражње.

        Теоретски, Европа алудира на то да америчка позиција по питању санкција постепено слаби и да Европска унија може да утиче у потребном правцу. Тада ће Иран до 2020. моћи да повећа своју производњу до 215 милијарди кубних метара гаса, чак и до 260 до 2030., што ће омогућити додатних 30-35 милијарди кубних метара гаса за извоз. Али, ако се не разматра реалност обећања „доприносити могућности стварања изгледа за ревизију погледа на ставове…“ (како то обично говоре дипломате када треба нешто да кажу, али ништа конкретно не могу да кажу), ипак остаје нејасан други моменат.

        Зашто би Иран продавао вишак свог гаса у Европи? Какву год цену понуди Брисел, у Пекингу ће знатно скупље још дуго куповати гас.

        На крају, произлази да се у реалности сви разговори о тражењу извора гаса за Европу као алтернативе „Газпрому“, своде само на добијање свега 10-12 милијарди кубних метара од оних 217 милијарди, које ће до 2020. чинити данашњих 147 милијарди кубних метара удела руских испорука, плус 70 милијарди очекиваног дефицита због пада сопствене производње у Северном мору.

        О изгледима производње гаса из шкриљаца у Европи чак и не треба започињати разговор. Њих уопште нема. Од гаса који пролази цевима TANAP земљама Европске уније припашће… - то сада нико тачно не зна.

        У званичним саопштењима, расподела се наводи на основу пуног оптерећења TANAP-а од 16 милијарди кубних метара, према којима 6 милијарди остаје у Турској, 10 - одлази даље у Европу. Како ће стварно бити, ако реални обим из Азербејџана не пређе 12 милијарди, а Турска инсистира на „својих“ 6 милијарди кубних метара годишње  - остаје отворено питање. Може да се деси да Бриселу остану само мрвице…

        Иначе, други организациони моменат, који је поменут на самом почетку, политичког је карактера и односи се на добијање права Европске комисије да учествује у процедури закључивања међународних уговора о куповини гаса од стране земаља чланица ЕУ. Званично, то правило треба да даје гасним споразумима више транспарентности и тржишне предвидљивости. Зато што поред веома замршених механизама за формирање цена гаса у зависности од цена нафте, цена транспорта и уговорених количина, на коначну вредност утиче мноштво политичких фактора.

        На пример, Немачка добија додатни попуст зато што дозвољава „Газпрому“ да потписује уговоре о испоруци непосредно са крајњим корисницима, као, на пример са WinterShall или E.One.

        Украјина је својевремено имала попуст за размештање руских војно-поморских база на Криму. Аргументи за попусте генерално су огромна и занимљива тема, мада се не може рећи да Русија не би користила те инструменте у своју корист.

        Како у облику чекића за обезбеђивање својих интереса у конкретној земљи, тако и за слабљење политичке монолитности јединствене Европе.

        Разуме се, тако нешто не може се допасти Бриселу (а у одређеној мери ни Вашингтону). Међутим, иза лепе амбалаже повећања транспарентности и трговања под праведнијим и „јединственијим“ условима за све земље чланице ЕУ, налази се очигледан покушај стицања легалног права на притисак на независну политику европских земаља. Као прво, само европске дотације то је - мало, друго и за њих, то постаје очигледно, недостаје новац. А ако се прогурају идеје које су приказане у плану европског Енергетског савеза, онда ће се појавити дивна могућност. 

        На пример, дођете у Мађарску и поставите питање: зашто се нисте прукључили заједничкој европској декларацији о признавању, рецимо, да је Русија - страшна тоталитарна држава која једе невину децу? Или, као варијанту - шта вам се не допада у доказима које је доставио NATO о присуству руске армије на Донбасу? А шта, ако су слике узете из компјутерске игре?! Тако, значи! Онда ми не признајемо „Газпром“ за испоручиоца који одговара правилима и условима Европске уније. А без нашег одобрења ви нећете потписати никакав уговор са Русијом. И, шта? Зими ће се грађани  смрзавати, а производња стати? Па, шта? Ето, можете да купите гас у Катару. Он нема гас за продају. Онда идите у Алжир. Тамо има. Да, трипут скупљи, па шта?

        Тако и јесте, сав пројекат европског Енергетског савеза није ништа друго него кутија уличног мађионичара. На први поглед све је поштено, а из празне кутије кунић се узима помоћу магије. Али ако се питању приђе са „шрафцигером“, онда одједном постаје јасно да нема никакве магије. Доброћудну публику отворено праве  будалом. Сем тога одвлаче пажњу лепим изненађењима и  привлачним фигурама сексипилних помоћница. А, у ствари… ако све то није превара, шта је онда?