Донбас ће масовно узимати руске пасоше, па одржати референдум о прикључењу Русији
АМЕРИКАНЦИ СУ У ГЛОБАЛНОМ СУДАРУ СА РУСИЈОМ ВЕЋ ИЗГУБИЛИ НЕКОЛИКО РУНДИ
- Москва демонстрира Вашингтону да је спремна за следећу ескалацију у Донбасу и да планира да уради са Кијевом нешто ужасно. Али, Русија је такође показала да је спремна и да у формату ни мира ни рата брзо доведе ствари до ситуације када ће Кијев бити приморан да склопи мир
- Вашингтон мора да бира између два зла. Или ће да ризикује и, не обраћајући пажњу на незадовољство својих европских савезника, који му могу измаћи контроли, иницирати агресију Кијева у Донбасу, која ће сахранити минске договоре и лишити ЕУ аргумената у дискусији са Москвом. Или ће чекати и гледати како ће Москва полако у оквиру минских договора, са очигледним задовољством, и темпом који јој буде одговарао, сварити Украјину (почевши од Донбаса, али не ограничавајући њиме)
- Вашингтону би у том случају преостало да чува бескорисни киејвски режим све док Русија не буде спремна да га без напора елиминише
- Само одржавање референдума претвара руску позицију у украјинској кризи, генерално, у ненападачку. А цео сет мера које се спроводе, или се планира њихово спровођење у Донбасу, указује на то да ће, иако је мало заостао на путу, Донбас и даље следит правац Крима, истовремено стварајући неопходне услове за почетак сличних порецса и у неким другим привремено украјинским областима
- Ипак, пошто би такав исход био веома повољан за Русију, јер би јој омогућио да цепа Украјину својим ритмом и да је обликује како буде желела, верујем да ће се САД одлучити за рат
- Вашингтон, такође, може изабрати трећу варијанту и подстаћи избијање рата свих против свих на територији коју контролише кијевски режим
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО
АМЕРИКАНЦИ су изгубили неколико рунди у глобалном сукобу против Русије само зато што су веровали да су укалкулисали све варијанте и натерали Москву да бира између лоше и још горе варијанте, а Путин је редовно налазио трећи (неурачунат од стране Вашингтона) потез.
У својим комбинацијама, руско руководство - знајући да је на столу судбина земље - покушава да урачуна све могуће варијанте развоја ситуације и да делује сигурно, са контраигром на сваки потез противника. Зато Вашингтон често улази у временски цајтнот и бива приморан да импровизује у ходу, да наслепо одговора на претходно припремљену комбинацију противника.
Домаћи алармисти у пароксизму амбиција и неадекватности, често заснивају своје замерке власти само на овоме: не разумем шта они раде, а то значи да греше.
Али, понекад чак и паничари-дефетисти постављају разумна питања. Једно од њих је: „Добро. Москва и Доњецк сматрају да су ухватили Кијев у замку минских споразума и чекају тренутак када ће хунта кренути у офанзиву и тако дискредитовати себе пред Европом и покварити америчке планове да мобилишу Европску унију за подршку својој украјинској политици.
Али, требало би да су у Кијеву и Вашингтону ову варијанту укалкулисали. Дакле: шта ако они не крену у офанзиву већ, остајући на месту, наставе да бомбардују градове Донбаса, као што то практично раде већ годину дана?
Аргументе да ни Кијев, нити Вашингтон немају ни времена ни ресурса (нарочито у условима наиласка другог таласа глобалне системске кризе, који прети да однесе стари поредак са све оронулим хегемоном) које би бесконачно трошили не добијајући позитивне ефекате, алармисти не сматрају довољно убедљиваим, јер - емпиријски их проверити могу само практичне акције, а креирати теоријски модел хипотетичког понашања може се увек.
Тим пре јер историја показује да је +/- година у политици – вредност која се толерише (неки догађаји, попут државног удара у Украјини је требало да се десе касније, а догодили су се раније, а неки, баш супротно, требало је да се десе давно, а и даље се само очекују).
Дакле, у случају да Вашингтон поново одлучи да нареди Кијеву офанзиву, неопходно је имати алтернативни план који ће омогућити Русији да политички надигра противнике и у условима позиционог ратовања.
Мислим да опште контуре тог плана већ можемо назрети. У крајњем случају, одређени след догађаја који се десио у последњих шест месеци дозвољава нам да претпоставимо да то није случајност, да није гола рефлексија, већ промишљена стратегија. Или, ако су први потези и били изнуђени одговори на наметнуту ситуацију, онда је од средине лета 2015. године квантитет прешао у квалитет и појавио се одређени систем. Овако или онако, али данас се ми сусрећемо не са реакцијом руских власти на догађаје, већ са стварањем механизма за упрвљање догађајима.
Шта хоћу да кажем?
Прво, због економске блокаде Донбаса од стране Украјине, економске везе ДНР/ЛНР су већ преусмерене ка Русији (иако преко Јужне Осетије).
Друго, због финансијске блокаде ДНР/ЛНР од стране Украјине, те две републике су увеле такозвани мултивалутни систем (гривна/долар/рубља), што је у ствари ослободило ову територију од кијевске власти и претворило је у зону рубље (преко 80% новчаног промета чини - рубља).
Треће, због административне блокаде од стране Украјине, обе републике су покушале да уведу своја документа. Међутим, испоставило се да ти документи (зато што ДНР/ЛНР нису међународно признате) немају правни снагу чак ни у Русији. Након тога, почиње рад на одлуци о издавању становиништву ДНР/ЛНР руских пасоша.
Четврто, у последњим данима августа, руски медији су дошли до изненађујућег открића и почели су да обрађују тему организовања у ДНР/ЛНР референдума о присаједињењу Русији на јесен ове године.
Ако су прве две тачке могле бити узнуђена реакција на спољне околности, онда је издавање руских пасоша већ - политичка одлука.
Давањем становништву ДНР/ЛНР руског држављанства, власти Русије истовремено преузимају озбиљну одговорност. Ствар је у томе што је Русија дужна да штити своје грађане без обзира на подручје пребивалишта и независно од тога, када су и како су стекли држављанство - по рођењу пре двадесет година или су га добили тек јуче, одуставши од украјинског.
Подразумева се да се милиони становника Донбаса неће преселити у Русију. Половина је већ напустила своје домове, и то је вероватно то. Тим пре што многи планирају да се врате, а неки су се већ вратили. Дакле, морају се штитити грађани у њиховом месту боравка - у ДНР/ЛНР.
С обзиром на чињеницу да ће руски пасош за већину бити једини документ који ће им дати могућност легалног кретања изван територије коју контролишу устаници, можемо претпоставити да ће при масовној пасошизацији пасоше узети већина преосталог становништва на територији ДНР/ЛНР. Поред тога, према подацима Савезне миграционе службе Руске Федерације, из Украјине (углавном из Донбаса) у Русију је емигрирало преко милион људи. Многи од њих ће такође искористити прилику да добију руско држављанство у Донбасу.
У кратком року, ДНР/ЛНР могу бити преплављене руским држављанима масовније него Абхазија, Јужна Осетија или Придњестровље. И овде настаје обрт - док Кијев убија сопствене грађане то, свакако није добро, али је ипак унутрашње питање (у крајњој мери, САД у овом случају, за разлику од Либије, то тако третирају), али када Кијев почне да убија руске грађане – Устав РФ захтева од Кремља да интервенише и да их заштити.
Разлика између добре воље и Устава је огромна.
На крају најважнија тачка. Чак и пре почетка масовне пасошизације, из ДНР/ЛНР је процурила информација (а већина штампе је ту информацију добила на другом месту) да ће се одмах након октобарских избора (отприлике у новембру-децембру, што значи још ове године) одржати референдум о уласку ДНР/ЛНР у састав Руске Федерације.
Шта је суштина последње две тачке? Информација о плановима се појавила и широко раширила пре почетка саме реализације плана. То значи да су у Кремљу желели да „наши пријатељи и партнери“ буду свесни тога и да то узму у обзир у својим плановима. Кремљ им фактички говори: „Не нападајете до краја септембра, иначе ћемо спровести општу пасошизацију, а одмах затим референдум у којем ће грађани Русије захтевати улазак у састав Русије. А онда ћемо већ разговарати са Вама са потпуно другачије политичке позиције“.
Дакле: најважнија ствар коју полако схватају у Кијеву и Вашингтону - поделиће пасоше и одржаће референдум. А онда, као у Абхазији или Криму – позваће се на косовски преседан и вољу народа. И, онда више неће бити гранатирања, јер треба гранатирати територију коју је нуклеарна суперсила прогласила својом. И треба гранатирати њене грађане. А то је тек невоља.
Може неко приговорити да су, према гласинама, САД и Украјина већ одавно спремне да одустану Донбаса. Али, реално, нису.
Сједињеним државам је потребан рат, а не мир. Рат у којем је агресор - Русија. Зато САД неће дозволити Кијеву да одустане од Донбаса и реши ставари мирним путем, већ ће га снажно охрабривати на даље провоцрање Русије. Али, замислимо да су они који верују у могућност украјинског одустајања од Донбаса у праву, иако она неће моћи да одустане.
Прво, референдум није обавезујући за Русију. Москва може дуго „размишљати“ и просто искористити одржавање референдума да би ојачала своју позицију у преговорима, званично понављајући мантру о посвећености територијалном интегритету Украјине, али у исто време алудирајући да су се од марта 2014. године околности озбиљно промениле и погоршале за кијевску страну, тако да се пакет захтева према режиму природно повећао (а Кијев ни онај претходни није био у стању да испуни).
Друго, власти ДНР/ЛНР нису дефинисале границе своје надлежности. У неким случајевима, оне су говорили о границама својих области. При чему је у Донбасу функционисао и наставља да постоји „парламент Новорoсије“, а лидери су периодично говорили о ослобађању целе Новоросије као о приоритетном задатку. А шта је то Новорусија? Већина такозваних 8 области Југа и Истока Украјине (Одеска, Николајевска, Херсонска, Запорожска, Дњепропетровска, Харковска, Доњецка и Луганска). Неки јој придодају и Кировоградску област. Неки издвајају Харков и области северно од града Суми у независну групу – Слобожаншћину, сматрајући Донбас такође независним регионом. Генерално, границе Новоросије нису дефинисане, а ширити их и сужавати може се произвољно.
Треће, Захарченко је у више наврата обећао да ће устаници доћи до Кијева и Лавова. Уосталом, с правом је обећао, јер док се не уништи фашистичка звер у својој јазбини, рат се неће завршити.
Александар Захарченко
Дакле, питање компетенција влада ДНР/ЛНР и „парламента Новоросије“ није дефинисано и теоретски се може проширити како на „неке реоне Доњецке и Луганске области“, како кажу у Кијеву, тако и на целу Украјину. Генерално зона надлежности у грађанском рату одређена је могућностима војске.
Сходно томе, није чињеница да ће Кијев бити у стању да призна границу на садашњој линији фронта. А варијанта признавања независности Донбаса отвара могућности за његов даљи легитимни улазак у састав Русије. То јест, једноипогодишња борба не би била узалудна. Што значи да може ојачати антихунтске покрете у Харкову, Одеси и другим градовима Новоросије. А да прикупи нову војску и усмери је на сузбијање ХНР (Харковска народна република) и ОНР (Одеска народна република) - Кијев тешко да је у стању. Потенцијални казнени одреди ће се одмах сетити како су пре годину и по дана прошли против ДНР и ЛНР, да би потом Кијев закључио мир под горим условима него што му је нуђено у марту 2014. године, када је Донбас тражио само федерализацију.
Што значи да Кијев не може добровољно одустати од Донбаса, због сопственог опстанка.
У ствари, данас Москва демонстрира Вашингтону да је спремна за следећу ескалацију у Донбасу и да планира да уради са Кијевом нешто ужасно (претње су звучале толико недвосмислено да су се чак Оланд и Меркелова узнемирили и позвали Порошенка у Берлин, како би га убедили да не ризикује). Али, Русија је такође показала да је спремна и да у формату ни мира ни рата брзо доведе ствари до ситуације када ће Кијев бити приморан да склопи мир, при чему је обим уступака, који ће се захтевати од њега, још увек нејасан.
Сада ће Вашингтон морати да бира између два зла. Или ће да ризикује и, не обраћајући пажњу на незадовољство својих европских савезника, који му могу измаћи контроли, иницирати агресију Кијева у Донбасу, која ће сахранити Минске договоре и лишити ЕУ аргумената у дискусији са Москвом. Или ће чекати и гледати како ће Москва полако у оквиру минских договора, са очигледним задовољством, и темпом који јој буде одговарао, сварити Украјину (почевши од Донбаса, али не ограничавајући њиме). А Вашингтону преостаје да чува бескорисни киејвски режим све док Русија не буде спремна да га без напора елиминише.
У сваком случају, чак и сама информација о намери република да спроведу у новембру референдум о приступању Русији шири Москви простор за политички и дипломатски маневар.
Само одржавање референдума претвара руску позицију у украјинској кризи, генерално, у ненападачку. А цео сет мера које се спроводе, или се планира њихово спровођење у Донбасу, указује на то да ће, иако је мало заостао на путу, Донбас и даље следит правац Крима, истовремено стварајући неопходне услове за почетак сличних порецса и у неким другим привремено украјинским областима.
Ипак, пошто би такав исход био веома повољан за Русију, јер би јој омогућио да цепа Украјину својим ритмом и да је обликује како буде желела, ја верујем да ће се САД одлучити за рат. Између осталог, то ће им омогућити да преузму активну позицију и покушају да преотму иницијативу из руку Русије.
Једино није сигурно да ће рат почети управо у Донбасу.
Вашингтон, такође, може изабрати трећу варијанту и подстаћи избијање рата свих против свих на територији коју контролише кијевски режим.
Таква ће варијата, наравно, довести до пада хунте, фрагментације Украјине и приближавања Русије и ЕУ, на основу потребе да се реше заједнички проблеми - смривање украјинске нацистичке махновшћине, али на другој страни то ће омогућити Вашингтону да ослободи средства, која су му сада везана у Украјини, за коришћење на другим местима, као и надање да ће Москва дуго везати своја средства за Украјину, а делимично и Брисел, који ће бити приморан да троши новац на обновљање украјинске привреде, контролу територије и на покушај долажења до евро-руског консензуса о даљој будућности остатака Украјине.
Превео: Срђан Ђорђевић
