Долази антиглобалистички мејнстрим, али не знамо какве „демоне“ може да ослободи

БЕЗДУШНА ГЛОБАЛИСТИЧКА ЕЛИТА МОЖЕ ВЕОМА БРЗО ДОЖИВЕТИ СВОЈ КОНАЧНИ ПОРАЗ...

• Колико јуче, већина аналитичара у Америци, Европи и Русији говорила је да глобализација нема алтернативу, о њеном незадрживом напредовању, као и о скором крају свих „популистичких“ покрета, који су дрзнули да се „каче“ са светском елитом
• Сада се тон аналитичара с обе стране Атлантика значајно променио. Одједном сви говоре „дуготрајном антиглобалистичком тренду“
• А бивши министар спољних послова и вицеканцелар Немачке, Јошка ФИШЕР управо је будућност осликао овако: „Западни свет какав су познавали практично сви који тренутно живе, готово сигурно ће пропасти пред нашим очима“. И још: „У Европи су отворени тајни ковчези национализма. Временом ће се из њих поново ослободити демони, који ће освојити континент и цео свет“
• Не би требало потпуно одбацивати алармантна предвиђања са Запада. Још не знамо поуздано какве последице носи са собом антиглобалистички талас. Надамо да ће Русија почети лакше да дише - да ће попустити преса глобалне елите, која не разуме реч „суверенитет“ и не замишља политику ван двоструких стандарда, нити уређење света ван културне доминанте мањина и веома агресивне политичке коректности
• САД могу ускоро да постану не увозник, већ извозник нафте. Али, ако Америка само напусти тржиште као купац, то носи велике опасности за извознике угљоводоника. Русија у таквој ситуацији има два излаза. Први је да се солидаришемо са оним острвцима западног света која ће се сакрити од „популистичког цунамија“. Једно од таквих острваца би сасвим вероватно могле да постану Немачка и њени најближи суседи, друго - Аустралија, Канада и Нови Зеланд (могуће на челу са Великом Британијом), а треће - део Латинске Америке
• Друга варијанта је градити сопствени протекционистички бастион. Увозити само технологије, максимално користити енергетске ресурсе за развој унутрашње производње, стварати повољне услове за развој предузетништва, подстицати технолошки пробој, а не декоративне иновације

Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

        МИ СЕ надамо да ће Русија почети лакше да дише - попустиће преса глобалне елите, која не разуме реч „суверенитет“.

        Наде нису без основа: већину „популиста“ одликују симпатије према Русији. Али, свака медаља има и другу страну.

        Пред нашим очима се догађа оно што је до јуче деловало немогуће и незамисливо.

        Колико јуче, већина аналитичара у Америци, Европи и Русији говорила је да глобализација нема алтернативу, о њеном незадрживом напредовању, као и о скором крају свих „популистичких“ покрета, који су дрзнули да се „каче“ са светском елитом.

        Сада се тон аналитичара с обе стране Атлантика значајно променио. Одједном сви говоре о „реваншу националиста“, „популистичкој реакцији“ и „дуготрајном антиглобалистичком тренду“.

        Неки политичари и аналитичари су задржали миран тон, чак и умерени оптимизам, али они су дефинитивно у мањини. Главни лајтмотиви који се чују данас су: „све је пропало“ и „свим силама против фашизма“.

        Тако је норвешки професор Јохан Галтунг прорекао опадање САД и губитак њиховог међународног ауторитета. Све ће то, по Галтунговом мишљењу, пратити пораст фашизма у Америци, која ће престати да буде лидер у свету већ 2020. године.

        А бивши министар спољних послова и вицеканцелар Немачке, Јошка Фишер, недавно је на порталу Project Syndicate објавио чланак под називом „Довиђења, Западе!“, у којем је будућност осликао овако:

        „Западни свет какав су познавали практично сви који тренутно живе, готово сигурно ће пропасти пред нашим очима“. И још: „У Европи су отворени тајни ковчези национализма. Временом ће се из њих поново ослободити демони, који ће освојити континент и цео свет“.

        Алузија хер Фишера је прилично очигледна - у Европи ће се вратити 1930-те. Али, ми већ предуго слушамо оптужбе за фашизам на рачун антиглобалиста, да бисмо то застрашивање узимали здраво за готово.

        Међутим, не би требало потпуно одбацивати алармантна предвиђања наших западних колега.

        Ми не знамо поуздано какве последице носи са собом антиглобалистички талас.

        Ми се надамо да ће Русија почети лакше да дише - попустиће преса глобалне елите, која не разуме реч „суверенитет“ и не замишља политику ван двоструких стандарда, нити уређење света ван културне доминанте мањина и веома агресивне политичке коректности.

        Те наде нису без основа. Већину „популиста“ одликују симпатије према Русији и одсуство санкцијско-милитаристичких порива.

        Али, свака медаља има и другу страну. Ниједна политичка тенденција не може да носи само зло или само добро.

        Глобализација, која гуши националне интересе и национални идентитет, ипак је подарила човечанству интернет какав познајемо, отворила је Азији пут ка индустријском развоју и омогућава руским IT компанијама да успешно продају своје производе на светском тржишту.

        Глобалистичка елита, с њеном готово троцкистичком опседнутошћу ширењем либерализма по целој земаљској кугли, усадила је људима из најразличитијих земаља посебно осећање универзалности светских процеса. А без тог осећања, сасвим могуће, не би се формирала интернационала антиглобалиста која све више и више утиче на изборне и политичке процесе у различитим земљама Запада.

        Бездушна глобалистичка елита би могла веома брзо да доживи коначни пораз. То би била логична и праведна казна за пренебрегавање традиционалних вредности, националне индустрије и потреба обичних људи - оних које је попут руских књижевника из XIX века лидер британских антиглобалиста Најџел Фараж назвао „малим људима“.

        Али, да ли ће свет постати стабилнији и безбеднији после победе националних странака и политичара на Западу?

        Оно што пишу Јошка Фишер, Јохан Галтунг и њима слични садржи једну истину. Не што се тиче фашизма, већ опасности и изазова које са собом носи нови антиглобалистички мејнстрим. Ми за сада не знамо какве „демоне“ он може да ослободи.

        Занимљиво, али 25 година пре госн Фишера на то је упозоравао руски геополитичар Вадим Леонидович Цимбурски (1957-2009.).

        Прошле недеље је представљена његова монографија „Морфологија руске геополитике и динамика међународних система од XVII до XX века“. На презентацији је филозоф и политиколог Борис Межујев, који је предводио рад на дешифровању рукописа геополитичара и њихову припрему за издавање, скренуо пажњу на текст који је Вадим Леонидович написао далеке 1991. године и на запањујућу сличност ауторове и Фишерове реторике.

        Цимбурски је писао: „Масовна суверенизација, екстатично присећање и измишљање ,историјских тежњи и права’ изазваће у Европи и преко Атлантика ерупцију ,одбрамбених’ национално-ултрадесничарских и изолационистичких покрета, што ће на крају довести до дробљења политичког ткива, свеопште племенизације и распада постимперијалне заједнице на острвца воља која ратују једна с другом“.

        Геополитичар је такође упозоравао на таласе миграција који ће запљуснути ЕУ и уздрмати је изнутра, што ће и оживети „демона независности“ (упоредите са Фишеровим „демонима национализма“).

        Како је добро приметио Межујев, данас се његово предсказање чита као Нострадамусове центурије.

        Цимбурски је сматрао да ће све те појаве неизбежно постати део политичког живота Европе и Америке уколико глобални Запад не прими у себе СССР и уопште цео социјалистички систем као целину.

        То уопште није била неутемељена идеја. До краја 1991. године преко океана је била веома популарна теорија конвергенције двају политичких система, а концепција „новог светског поретка“ Џорџа Буша старијег уопште није укључивала ништа од онога о чему воле да говоре домаћи теоретичари завере.

        Радило се управо о глобализацији која би обухватила, између осталих, Совјетски Савез и цео Источни блок, а као успешан пример наводила се економска симбиоза САД и Кине.

        И тек у јануару 1992. године угледала је светлост дана неоконзервативна доктрина Вулфовица, која проглашава победу Сједињених Држава у хладном рату и курс беспоговорне доминације Америке у свету.

        Тешко је и замислити како би свет изгледао данас да су се догађаји одвијали по Цимбурском. Можда би на Марсу већ цветале јабуке које су посадили астронаути, космонаути и тајконаути. А можда бисмо управо сада, уместо стабилности и геополитичких успеха, били сведоци Sovexit из уједињеног Запада и почетка распада СССР - јер, Шкоти и Северни Ирци прете да ће после Брегзита иступити из Велике Британије...

        Међутим, догодило се оно што се догодило.

        Глобални светски поредак нам се руши пред очима. Појављују се нове могућности и нови изазови, који од земаља које претендују на лидерске позиције захтевају нове стратегије, суштински различите од оних у оквиру којих је било дозвољено размишљати пре 2016. године.

        Узмимо само протекционизам, који су подигли на пиједестал и Доналд Трамп и његове колеге из антиглобалистичког еснафа у Европи. Још донедавно он је био само кршење глобалних правила игре. И однос према њему је био одговарајући. Данас је то малтене водећи светски тренд.

        У свом недавном обраћању Федералном парламенту председник Путин је о томе рекао веома одређено: „Ми видимо да је данас у свету у порасту протекционизам, нажалост, подижу се и трговинске баријере... Али, шта то значи за нас? То значи да је потребно још активније, одлучније се борити за приступ спољним тржиштима. Јака међународна конкуренција ће очврснути и оздравити нашу привреду, обезбедиће руским компанијама нови ниво ефикасности, квалитета роба и услуга, продуктивности рада“.

        То је веома исправна порука. Ефикасност, конкуренцију, као и повољно пословно окружење (о којем је председник такође говорио током обраћања) веома често у нашој привреди замењују кумство, монополизам и државни притисак на предузећа.

        Међутим, као и у време глобализације, тако и у протекционизму само повећање конкурентности неће бити довољно.

        На глобалном тржишту си могао да дубиш на глави и свеједно не би успео да сачуваш своју тржишну нишу у условима доминације транснационалних корпорација. Оне имају најбоље услове приступа финансијским и логистичким ресурсима и неупоредиво јаче лобистичке позиције, што их чини готово монополистима. Такозвани споразуми о слободној трговини укључивали су одредбе које су формализовале такво стање ствари.

        Протекционизам исто може да заустави сваки, ма колико конкурентан, производ. Да не говорим о томе да ће реиндустријализација Запада подстаћи аутоматизацију и роботизацију производње, па чак и услужне сфере. А на таква тржишта ће бити чак и теже пробити се него данас.

        Ма, о чему причамо! САД могу ускоро да постану не увозник, већ извозник нафте. Али, ако Америка само напусти тржиште као купац, то носи велике опасности за извознике угљоводоника.

        Русија у таквој ситуацији има два излаза.

        Први је да се солидаришемо са оним острвцима западног света која ће се сакрити од „популистичког цунамија“. Једно од таквих острваца би сасвим вероватно могле да постану Немачка и њени најближи суседи, друго - Аустралија, Канада и Нови Зеланд (могуће на челу са Великом Британијом), а треће - део Латинске Америке.

        Али, да ли ћемо се у том случају избавити од привреде засноване на нафти, увозу и гастарбајтерима? Да није та стратегија реактивна, она која штити од изазова протекционистичког тренда, али уопште не користи нове прозоре могућности?

        Друга варијанта је градити сопствени протекционистички бастион. Увозити само технологије, максимално користити енергетске ресурсе за развој унутрашње производње, стварати повољне услове за развој предузетништва, подстицати технолошки пробој, а не декоративне иновације.

        Погледајте Трампов програм. Поред протекционистичких тарифа и бриге за очување радних места, он садржи цео пакет мера за смањење пореског и државног притиска на бизнис, као и широко коришћење минералних ресурса за потребе унутрашњег развоја. То је такође протекционизам, само што он не штити од спољних претњи, већ од сопствених бирократа.

        Можда нам пође за руком да направимо такву стратегију која би хармонично објединила оба приступа.

        Важно је имати на уму следеће. Сваки modus operandi није само начин да се успе у турбулентној будућности, већ и трговачка позиција. Сутра ће и „острвске империје глобализма“, и „тврђаве тријумфалног популизма“ изаћи на својеврсно тржиште стратегија. И почеће трговина, размена и склапање споразума о намерама.

        А на то тржиште сасвим сигурно треба изаћи са веома конкурентним производом.