„Декларација о заједничком језику“ српски изједначује и са „босанским“ и „црногорским“

УДРУЖИЛИ СЕ БЕОГРАДСКИ „КРОКОДИЛ“, УДРУГА „КУРС“ ИЗ СПЛИТА, ЦГО

И САРАЈЕВСКИ ПЕН ЦЕНТАР БИХ

  • Владимир АРСЕНИЈЕВИЋ: Декларација је намењена пре свега младима, како би се у будућности десиле позитивне промене у друштвима четири државе
  • Ивана СИМИЋ-БОДРОЖИЋ: Намера ове иницијативе није рушење устава или репресивно увођење нечега, нити покушај увођења језичке анархије, већ сензибилирање јавности да постоје други модели поимања језика
  • Енвер КАЗАЗ: Декларација помаже БиХ да схвати да језик не сме бити идеолошко средство, већ да је језик онтолошки и комуникацијски, културни простор и простор хуманизма и вредности које воде ка новим хоризонтима знања. Кад би се то схватило, наш простор не би био дискриминаторски и сегрегацијски

        ДЕКЛАРАЦИЈУ о заједничком језику која је резултат двогодишњег рада београдског Удружења Крокодил, Удруге „Курс“ из Сплита, подгоричког Центра за грађанско образовање (ЦГО) и ПЕН центра БиХ из Сарајева, он-лајн је потписало око две хиљаде особа од како је синоћ објављена на интернету, речено је данас на званичном представљању тог документа у Сарајеву.

        „То доказује да је то питање које нас гребе, јер је количина реакција на Декларацију огромна“, рекао је на конференцији за новинаре писац из Србије Владимир Арсенијевић из удружења Крокодил.

        Он је истакао да се у Србији, Хрватској, БиХ и Црној Гори говори једним језиком који сви разумеју, а да је то опет језик који је „формализован као четири независна језика“.

        Арсенијевић је оценио да је расправа о овом питању била свеобухватна и да је на крају то питање сведено на констатацију „цар је го“, односно на чињеницу да „сви знају о чему се ради, али да сви из различитих разлога, иза којих стоје политички мотивисани разлози, пристају на реалност која не одговара елементарној логици“.

        Према његовим речима, ова Декларација је намењена пре свега младима, како би се у будућности десиле позитивне промене у друштвима четири државе.

        Ивана Симић-Бодрожић, линвгисткиња и књижевница из Хрватске, казала је да иза ове иницијативе не стоји ниједна политичка институција нити било чија финансијска подршка, већ „убеђење и кредибилитет“ људи који су иницирали доношење Декларације о заједничком језику.

        Она је истакла да „ако се међусобно разумемо, онда то значи да се ради о једној лингивистичкој основици и да нико никоме не жели ускратити или забранити језик“.

        „Постоје четири стандардне варијанте језика и свако има право да га зове како жели“, нагласила је Бодрожић.

        Према њеним речима, намера Декларације није да се „народи чисте од нечега", додавши да се језици врло често не подударају са нацијом.

        „У Аустрији говоре немачки језик, што не чини Аустријанце мање Аустријанцима. Сви знамо шта се догодило након рата, а мени се на неки начин чини да се језик којим смо говорили распао. Били смо присиљени пазити да будемо чисти“, оценила је Бодрожић.

        Она је нагласила да намера ове иницијативе није „рушење устава или репресивно увођење нечега“ нити покушај увођења „језичке анархије“, већ „сензибилирање јавности да постоје други модели поимања језика“.

        Борка Павичевић, директорка београдског Центра за културну деконтаминацију, истакла је да је „једно држава, а друго је језик“.

        „Идентичност државе и језика дала је могућност да се национализми умножавају“, оценила је она.

        Према њеним речима, идентификација нације и језика је произвела „националистички кич“, који је могућ „када изгубите моћ свог језика“.

        „У Београду немате кафића који се зове српски, свуда је интернешнал, свуда је бизнис. Од границе до границе имате постколонијални језик којим се данас говори“, истакла је Павичевић.

        Балша Брковић, публицист и новинар из Црне Горе, оценио је да су реакције на Декларацију показале да су „националисти иритирани“, што је, како је навео, „забавно и сјајно“.

        Према његовим речима, Декларација активира свест о заједничком језику, али је такође и начин да „сачувамо најбоље у свом духовном наслеђу“.

        „Пристајањем на фиктивне језике, пристаје се на губљење духовног наслеђа.

        „Декларација је први корак ка буђењу свести, Декларација нови еманципаторски дух“, казао је Балша.

        Енвер Казаз, професор на Филозофском факултету у Сарајеву, рекао је да су све четири постојеће варијанте језика у четири државе равноправне и ниједна не може значити потирање друге.

        „Данас су деца у БиХ у образовном систему изложена националистичкој, идеолошкој мржњи“, казао је он.

        Казаз је рекао да то доказује и изјава министарске за културу Средње-босанског кантона, која је синоћ детету српске националности из Јајца поручила да иде у Бањалуку, односно да га „реторички етнички очисти“, јер то дете не може учити на свом стандардном језику у јајачкој школи.

        „Деца у БиХ су у образовном процесу изложена језичком расизму, до којег доводе они политички моћници и националистички лингвисти, који искључиво виде школу као високо или средње или основно ментално обрезивање или лоботомију у циљу формирања ригидног редуктивног менталног националног идентитета, из којег избија мржња“, оценио је Казаз.

        Према његовим речима, Декларација помаже БиХ да схвати да језик не сме бити идеолошко средство, већ да је језик онтолошки и комуникацијски, културни простор и простор хуманизма и вредности које воде ка новим хоризонтима знања.

        „Кад би се то схватило, наш простор не би био дискриминаторски и сегрегацијски“, закључио је Казаз.

        Декларацију о заједничком језику је претходно подржало 200 личности културног и јавног живота Србије, Хрватске, БиХ и Црне Горе.

        Бета

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари