Централна тачка 2017. биће сусрети Трампа и Путина - чак и ако не буде нове „Свете алијансе“

РУСИ КОНАЧНО МЕЂУСОБНО РАШЧИСТИЛИ: ЛЕЊИН ЈЕ ЗБАЦИО СА ВЛАСТИ ОНЕ КОЈИ СУ СВРГЛИ ЦАРА

• У друштву нема консензуса о догађајима из 1917. године - мало генерализујући, може се рећи да већина наших грађана данас жали због свргавања цара у пролеће и поздравља победу бољшевика у јесен те године. При чему су то често једни те исти људи - и у томе нема нарочитог парадокса
• Сада се у Русији схвата да је између Николаја Другог и Стаљина било више заједничког него између цара и Георгија Керенског (председника Привремене владе)
• Дошло је време да се управљачка номенклатура Русије и њени тајкуни определе с ким су: са народом и са својом земљом или са корпоративним интересима, „статусном потрошњом“ и смешним уверењем да су постали нова наследна елита која ће владати Русијом вековима
• Неће им више полазити за руком да и даље седе на две столице - на председничким изборима у марту 2018. године питање социјалне правде и класне неједнакости ће бити главно
• Ближи се крају пета година жестоког клинча Русије и САД - али чак ни то није главни догађај године која је пред нама. Иако сам по себи долазак Доналда Трампа на власт у САД јесте преломан догађај, још важније би могле да буду глобалне последице „новог курса“ Вашингтона

Пише: Петар АКОПОВ

        ЗА НОВУ годину се може са сигурношћу предвидети да ће бити интересантна - Русију не само у спољним, већ и у унутрашњим пословима очекује много догађаја. Они се не могу буквално предвидети - али се могу означити тенденције у 2017. години.

        За Русију ће то пре свега бити стогодишњи јубилеј... Али, чега заправо? Револуције, смуте, краха Руске империје?

        У друштву нема консензуса о догађајима из 1917. године - мало генерализујући, може се рећи да већина наших грађана данас жали због свргавања цара у пролеће и поздравља победу бољшевика у јесен те године. При чему су то често једни те исти људи - и у томе нема нарочитог парадокса.

        У националној свести се коначно формира исправно разумевање самог тока догађаја током катастрофе из 1917-те: Лењин је збацио оне који су збацили цара. У совјетском периоду се, у суштини, сматрало да су цара свргнули бољшевици - зато што је девет месеци владавине Привремене владе представљано као наставак владавине буржоазије.

        Међутим, после пропасти совјетског уређења и, што је ништа мање важно, пропасти покушаја да се успостави либерална диктатура '90-тих година, народ је добио могућност да кроз призму свог личног искуства погледа догађаје из 1917-те.

        И види у њима оно што је раније било скривено од разумевања већине - да је између Николаја Другог и Стаљина било више заједничког него између цара и Георгија Керенског (председника Привремене владе). Да Пандорину кутију није отворио Лењин, већ су то учинили Миљуков и Гучков (вође Фебруарске револуције), да је долазак бољшевика на власт био реакција на распад државе, до којег су довели либерали-западњаци који су тада били на власти.

        И уз сву русофобску и неруску природу бољшевизма, његова победа је у оним условима била једина могућност да се обнови целовитост земље - да, плаћена је ужасна цена, али алтернатива није била победа белих, већ распад државе и њена колонизација од стране спољних сила.

        Постепено схватање тога од стране већине народа једно је од најважнијих открића и достигнућа постсовјетског периода - и захваљујући том разумевању можемо да спојимо покидане нити руске историје.

        Постоји само једна хиљадугодишња Русија - не од новембра 1917-те, и не од августа 1991-те - и сада та самоспознаја треба да прође тест у јубиларној години.

        И ми ћемо га проћи - не зато што су се људи уморили од потреса и не желе револуцију, већ зато што разумеју сву сложеност нашег историјског пута, спремни су да гледају на све његове успоне и падове као на део своје историје и да уче на историјским грешкама.

        Да ли је могуће национално помирење - не истоветност мишљења о догађајима од пре сто година, већ управо помирење везано за њих - за 2017-ту?

        Наравно, оно ионако већ постоји, важно је не дозволити опет поделе на беле и црвене, на богате и сиромашне, на социјалисте и капиталисте. Али, да би се спречили раскол и нова смута у будућности, нису довољне само историјске лекције и убеђивања - најважније је да постоји кретање у правцу поштеног и праведног уређења у Русији.

        У томе се састоји главни изазов 2017-те - та година би требало да означи дефинитивно опредељење за раскид са социјално-етичким моделом „друштва потрошње и класне неједнакости“. Модел из 1990-тих би требало да буде дефинитивно сахрањен, а морале би да се појаве - ако не баш јасни нацрти и формулације, онда би бар прве контуре новог уређења.

        Да то не буде просто нови ниво борбе против корупције, већ нова фаза национализације „елите“ - управљачка номенклатура и тајкуни треба да се определе с ким су: са народом и са својом земљом или са корпоративним интересима, „статусном потрошњом“ и смешним уверењем да су постали нова наследна елита која ће владати Русијом вековима.

        Неће им полазити за руком да и даље седе на две столице - на председничким изборима у марту 2018. године питање социјалне правде и класне неједнакости ће бити главно.

        Притом, национализација „елите“ уопште не подразумева обавезну државизацију, а тим пре подржављење свега - напротив, приближавање власти обичном народу требало би да подстакне народно самоорганизовање у праве друштвене невладине организације (које, између осталог, врше и друштвене функције државе), и раст правог, стварног малог производног, а не само трговинско-шпекулативног предузетништва.

        То ни најмање није у супротности са потребом свеобухватних државних улагања у велике инфраструктурне и индустријске пројекте - напротив, једно природно допуњује друго. Русија будућности је земља са хиљаду огромних државних концерна и милион стварних „малих предузетника и произвођача“.

        Ова година нам даје могућност за изузетно важне спољнополитичке промене.

        Ближи се крају пета година жестоког клинча Русије и САД - али чак ни то није главни догађај године која је пред нама.

        Иако сам по себи долазак Доналда Трампа на власт у САД јесте преломан догађај, још важније би могле да буду глобалне последице „новог курса“ Вашингтона.

        Трампови покушаји да промени курс америчког брода долазе у тренутку који је ионако критичан за Запад - очигледан ћорсокак атлантске глобализације (укључујући њен финансијски и економски систем), парализа воље у ЕУ, бунт Русије, пуноправан излазак Кине на светску сцену.

        Не зна се у којој мери ће америчком председнику поћи за руком да промени статус САД од „једина суперсила - лидер глобализације“ у „велика сила са својим националним интересима у целом свету“ - али је јасно да ће у сваком случају почети нова фаза реформисања светског поретка.

        Прва је била 2008-2012. године - када је после глобалне финансијске кризе, коју су изазвале САД, незадовољство америчким предводништвом (у свим његовим појавним облицима, од војног до економског) почело да се шири планетом уздуж и попреко. Питање је само било како организовати што безболније свргавање светског хегемона - и, наравно, ко ће му упутити отворени изазов.

        У другој фази, 2013-2016. године, захваљујући бунту Русије, одиграла се демонстрација краја „америчког света“- блокада Русије није успела, што је аутоматски показало немоћ Вашингтона.

        Сада почиње трећа фаза, у оквиру које део америчке елите покушава да усмери америчко возило, које се нашло у ћорсокаку глобализације, у другу страну.

        Притом, нико не може ни да отклони присутне геополитичке несугласице, ни да прекине постојеће ратове и сукобе - што истовремено отежава садашњицу и даје нове велике могућности за напредак.

        Шта ћемо тачно видети у 2017-тој?

        Централни догађај године биће дијалог Трампа и Путина - независно од тога да ли ће имати један, два или пет састанака, чак и независно до тога да ли ће се споразумети о новој „Светој алијанси“ или ће се посвађати уз тешке речи.

        Други важан догађај године биће односи унутар тројке Путин-Трамп-Си Ђинпинг, тј. у којој мери ће се испоставити да је наиван покушај Трампа да игра на руску карту у игри са Кином. Чак и уколико он то не покуша (што је мало вероватно - чак ни Кисинџер не разуме да је руско-кинеско зближавање неповратно), свеједно ће тема америчко-кинеских односа бити у центру пажње.

        Трећи важан догађај ће бити избори у трима европским земљама - Француској, Немачкој и Холандији. И ту је сасвим могуће да дође до ефекта ланчане реакције - је су све те земље део уједињене Европе. Свуда се очекује јачање евроскептика, при чему би у марту у Холандији они могли по први пут да дођу на власт у ЕУ.

        У априлу ће у Француској у првом кругу победити Марин Ле Пен - чак и у случају њеног пораза у другом кругу, евроскептично расположење ће натерати новог председника републике да промени однос према европским интеграцијама.

        А у септембру у изборима за немачки Бундестаг у њега ће прва ући „Алтернатива за Немачку“ - и премда у владајућој коалицији неће бити евроскептика, промена канцелара је сасвим могућа.

        Тако ће већ на јесен 2017-те Европа бити сасвим другачија - и све то у светлу почетка поступка изласка Велике Британије из ЕУ и нове атлантске политике Трампа.

        Може се са сигурношћу прогнозирати почетак укидања санкција Русији - почеће постепено успостављање економских и финансијских односа.

        У Украјини је, обрнуто, веома велика вероватноћа наглог заоштравања борбе за власт - њу ће изазвати како погоршање социјално-економске ситуације, тако и промене у односима с Вашингтоном и Паризом. Притом се чини да је обнављање ратних дејстава у Донбасу мало вероватно - уколико, наравно, не дође до потпуног колапса кијевске власти.

        Рат у Сирији има све шансе да се заврши примирјем на већем делу њене територије - притом би борбена дејства против Исламске државе могла да поприме озбиљнији карактер, како на сиријској, тако и на ирачкој земљи.

        Забринутост поводом заоштравања америчко-иранских односа постоји - али ће Трампу ће бити тешко и, што је најважније, бесмислено да сам притиска Иран. Тим пре у условима предстојећег прикључења Техерана руско-кинеском ШОС-у. Међутим, опасне игре око иранског нуклеарног програма ће, свакако, бити.

        Исто као и око севернокорејског - иако на Пјонгјанг апсолутно нико не може да утиче, Трамп (као, уосталом, и претежан део америчке елите) сматра да Кина може и, што је најважније, да је дужна да натера Ким Џонг Уна да се одрекне нуклеарног оружја.

        За Трампа је ситуација са Северном Корејом, као и са Тајваном, добар повод за игру са Кином где су улог трговински односи двеју земаља- али му предстоји да се веома брзо убеди да је притискање тих жуљева изузетно опасно.

        Главну препреку нормалном дијалогу Путина и Трампа може да представља управо покушај председника САД да се зближи с Русијом на рачун промене става Москве према низу земаља - при чему Москву уопште не занима да „издаје“ Иран и Северну Кореју, да не говорим у успоравању у зближавању с Кином.

        Међутим, Трамп је способан да брзо реагује на промењене околности - и када буде схватио да његова представа о Путину уопште није у складу са стварношћу, могао би у потпуности да измени свој „списак жеља“.

        Тим пре што ће иницијатива у 2017-тој бити у Путиновим рукама - нарочито на блискоисточном и европском фронту, али и у оквиру глобалне игре у целини.

        У јесен 2017. године на конгресу Комунистичке партије Кине ће бити потврђено да ће Си Ђинпинг остати шеф кинеске државе дуже од 2022. године, што ће довести до интензивирања ионако све активније спољне политике Кине.

        Тако да ћемо до краја године моћи да видимо како се формира нова „велика тројка“ - и како Кина, САД и Русија почињу да разматрају контуре нове архитектуре светског поретка.

        Година ће бити толико интересантна, да чак ни такав епохалан догађај неће бити зачуђујући.