Борци против „руске пропаганде” не либе се ни оправдавања Хитлерових савезника

ЕВО И ОБЈАШЊЕЊА ЗБОГ ЧЕГА ЕУ ЋУТИ ПОВОДОМ ПОВАМИРАВАЊА УСТАШСТВА У ХРВАТСКОЈ

Едвард Лукас

• Антируски Запад изнедрио документ „Побеђујући у информативном рату”, а припремили су га Центар за анализу европске политике (CEPA) и Legatum Institute. Његови аутори су – стручњак за Источну Европу и потпредседник CEPA Едвард Лукас и познати новинар и писац Питер Померанцев
• По њиховом мишљењу, суштинска разлика између совјетске и руске пропаганде је у томе што руска не покушава да добије рат за умове и душе Европљана: „Данашња Русија не нуди своје вредности, али напада демократију и европске вредности и земље поред својих граница, убеђујући све који желе да слушају: идеје о уједињеној Европи су глупост; избеглице уништавају европску цивилизацију; локалне владе нису ништа друго до америчке марионете и старају се само о томе да служе „Вашингтонском Це-Ка” и да успут напуне своје џепове; на постсовјетском простору уопште нема нормалних држава; свуда је све лоше и распада се”
• Четврта тачка документа сезове „Радна група за рад са историјским ранама”. У тој тачки се каже да „руска пропагандна машина неуморно хвали улогу СССР у Другом светском рату, називајући све противнике „фашистима” и не обраћајући пажњу на то да су многи од оних који су ратовали на страни Немачке веровали у то да ратују за слободу свог народа”
• После такве четврте тачке, потпуно природно делује и пета, где Русију по ко зна који пут пореде са Исламском државом и предлажу да се против „оних који су 100% потпали под руску пропаганду користе технологије које је британски Институт за стратешки дијалог осмислио за борбу против агресивних исламиста. Детаљи се не наводе
• У деветој тачки се предвиђа стварање „Руске информативне агенције ван Русије”. Индикативно је да се ветерани пропагандног фронта, као што су „Радио Слобода”, BBC или „Deutsche Welle” чак и не помињу

Пише: Антон КРИЛОВ

          ФАМОЗНИ списак од 12 предлога „за борбу против руске пропаганде”, који су саставили европски аналитичари, крајње је тешко анализирати рационално. Јер, највише подсећа на сатиричну комедију у којој су страшно оружје Москве – гламур и маце.

          Тај извештај носи наслов „Побеђујући у информативном рату”, а припремили су га Центар за анализу европске политике (CEPA) и Legatum Institute.

          Аутори документа су – стручњак за Источну Европу и потпредседник CEPA Едвард Лукас и познати новинар и писац Питер Померанцев. По њиховом мишљењу, суштинска разлика између совјетске и руске пропаганде је у томе што руска не покушава да добије рат за умове и душе Европљана и да им наметне сопствене вредности. Не само совјетска, већ и америчка пропагандна машина деловале су потпуно другачије.

          „Данашња Русија не нуди своје вредности, али напада демократију и европске вредности и земље поред својих граница, убеђујући све који желе да слушају: идеје о уједињеној Европи су глупост; избеглице уништавају европску цивилизацију; локалне владе нису ништа друго до америчке марионете и старају се само о томе да служе „Вашингтонском Це-Ка” и да успут напуне своје џепове; на постсовјетском простору уопште нема нормалних држава; свуда је све лоше и распада се”  - тврде аутори истраживања.

          То је као класична дилема „шпијуна и обавештајца”: када Русија критички оцењује ситуацију у Европи – то је пропаганда, а када европски медији стављају Русију у исти кош са Исламском државом или Северном Корејом – то је, по њеиховом мишљењу, информација и аналитика.

          Дванаест предлога за борбу против руске пропаганде, предложених у поменутом истраживању, помало подсећају на време хладног рата, а у одређеној мери представљају и признање немоћи Европљана пред алтернативном тачком гледишта – као што је некада био немоћан Совјетски Савез.

          Рецимо, први предлог – „борба против отворене пропаганде посредством државних регулаторних тела, која треба силом да намеће квалитетно новинарство”. Могу да замислим државног гаулајтера са електробичем у свакој редакцији, који ће кажњавати оне који, по његовом мишљењу, праве недовољно квалитетан информативни производ.

          Други предлог – успоставити озбиљније везе између државних установа и медија, како би државни функционери „могли да деле са медијима неке оператвине или просто осетљиве информације које помажу да се раскринка руска пропаганда. Ово спада у категорију утопијских планова – у свакој земљи света информације из државних функционера морају да се извлаче, добровољно их откривају крајње ретко. И како се зову информације које долазе од државних органа? Тачно, пропаганда.

          Треће – основати организацију за борбу против пропаганде по угледу на Transparency International и Global Witness. Један од задатака који би решавала таква организација било би стварање система за верификацију „добрих медија”. Притом се не предлаже да се „лоши медији” обележавају жутом звездом, али први корак је најтежи.

Питер Померанцев

          Ако се неком чини да је предлог о „жутој звезди” претеран и да подсећа на Годвинов закона, тај мало жури са закључцима. Зато што се четврта тачка зове „Радна група за рад са историјским ранама”. У тој тачки се каже да „руска пропагандна машина неуморно хвали улогу СССР у Другом светском рату, називајући све противнике „фашистима” и не обраћајући пажњу на то да су многи од оних који су ратовали на страни Немачке веровали у то да ратују за слободу свог народа”. Међутим, „снажна радна група, састављена од психолога, историчара, социолога и стручњака у области медија, могла би да поради на презентовању контрааргумената многих европских народа публици која је осетљива на руску пропаганду на тему Другог светског рата”.

          То јест, аутори директно предлажу „прање” Хитлерових савезника и борбу против наводних „историјских рана” њихових наследника. Овде треба истаћи да је огромна већина земаља које су сарађивале са Хитлером успешно залечила те ране, осудивши тај период историје и политичаре који су довели своје земље у то срамно друштво.

          Нису их осудиле само четири постсовјетске земље – балтичке републике и Украјина, где се одаје почаст ветеранима СС и другим колаборационистима. Управо њихових „историјских рана” се и предлаже лечење заједничким напорима европских психолога и социолога.

          После такве четврте тачке, потпуно природно делује и пета, где Русију по ко зна који пут пореде са Исламском државом и предлажу да се против „оних који су 100% потпали под руску пропаганду користе технологије које је британски Институт за стратешки дијалог осмислио за борбу против агресивних исламиста. Детаљи се не наводе.

          Следећа идеја је предлог медијима да „поново осмисле” сами себе и постану оријентисанији на свакодневне потребе гледалаца, слушалаца или читалаца. Тако се, по мишљењу ауторâ, може „заслужити поверење, чији ће кредит обухватати не само свакодневне потребе, већ и остале области”. После профашистичких странпутица у претходне три тачке, ова делује свеже, чак и здраво.

          Аутори су потпуно у праву да Европљани не верују превише сопственим медијима, који их застрашују причама о „агресивној Русији”, док се у стварности њихове земље суочавају са потпуно другачијим претњама.

          Неке од тих претњи убијају, као што су исламистички терористи. Неке су просто непријатне, као свест да лидер твоје земље није самостална политичка фигура. Зато „преосмислити” медије, учинити их поштеним и да заиста изражавају интересе грађана, делује као заиста добро средство за борбу против било које пропаганде. Међутим, проблем је у томе што у таквим медијима неће моћи да се пропагирају ни атлантске вредности.

          Седми предлог је је израда блогерске повеље, што ће, по мишљењу ауторâ, омогућити „удруживање снага” и поштовање некаквих „етичких и професионалних норми”. То јест, очигледна је жеља да се издају дозволе својима, а жуте звезде „фелеричнима”.

          Након одбрамбених мера, аутори су прешли на офанзивне.

          Осма тачка је „Фабрика садржајâ на руском језику”, ту су формулације нарочито добре: „Руска пропаганда побеђује захваљујући гламурозној слици – привлачећи читаоца условним „мацама”, она успут „продаје” и своју слику света. По мишљењу ауторâ истраживања, западни свет треба да чини то исто – да организује снажну заједничку европску фабрику садржајâ на руском језику, и то садржајâ „толико квалитетних, да могу да конкуришу са руском продукцијом”.

          Понос ме преплављује због руских маца, ако је за борбу против њих потребно правити заједничку европску фабрику.

          У деветој и десетој тачки се развија осма – то је стварање „Руске информативне агенције ван Русије” и „Естонски канал ETV+ као модел” за „преосмишљени медиј”. Индикативно је да се ветерани пропагандног фронта, као што су „Радио Слобода”, BBC или „Deutsche Welle” чак и не помињу.

          Једанаеста тачка је „популаризација медијске писмености”. У својству упутства за „медијски писмене” - наводи се раније објављена „пушкица” за откривање „плаћеног руског интернет трола”. Као једно од главних обележја трола тамо се наводи „предугачак коментар, дужи од четири реда”.

          Још један одличан савет како препознати трола – „други корисници кажу да је то троловање”, а најбољи начин борбе је „написати коментар и у њему указати да је тај коментатор очигледно руски плаћени трол – како би други, мање искусни корисници, схватили то”. То јест, други корисници су вам рекли, а ви сте рекли мање искуснима – и то је то, трол је посрамљен и тужно напушта сајт. У томе се састоји сва „медијска писменост”.

          И на крају, последња тачка – „Бојкот медија који се баве пропагандом”. Западном бизнису се предлаже да не пласира рекламе у медијима које је неко прогласио пропагандним. Почевши од банера, а тиме су и завршили.

          Лукас и Померанцев под бројем један предлажу „системску анализу”: „Ко гледа RT? И зашто?

          По закону жанра, цео тај списак захтева аналитички коментар. Међутим, у пракси нема потребе коментарисати предлоге људи који, иронишући над борбом против оправдавања фашизма као над нечијим бубицама, мртви озбиљни предлажу „прање” Хитлерових савезника и откривање тролова по дужини коментара, као човека по дужини носа.

          Довољно је већ то што западни стручњаци сматрају „руску пропаганду” ефикасном, опасном и истовремено гламурозном.

          Совјетска пропаганда је о томе могла само да сања.