Бивши сарадник Пентагона Мајкл Рубин: Могуће је да ће армија свргнути Ердогана

ТУРСКА АРМИЈА ИМА У СВОЈОЈ ТРАДИЦИЈИ ЧАК ЧЕТИРИ ДРЖАВНА УДАРА

• Вашингтон неће саосећати са Ердоганом онако како је саосећао са председником Египта Мухамедом Морсијем, који је свргнут 2013. Уверен је да ће и демократе и републиканци бити спремни да сарађују са новим режимом у Анкари и наглашава да чланство Турске у NATO-у неће бити сметња за могући војни преврат
• Турска схвата да је Ердоган води ка ивици провалије, као што су и припадници војске свесни тога
• „Ако турска војска науми да свргне Ердогана и његов најближи круг смести иза решетке, да ли ће она моћи да изађе сува из воде? Да, са становишта аналитике, али не и са становишта одобравања поступака те врсте“ - тврди Рубин

Пише: Јуриј БОГДАНОВ

        НАКОН 13 година власти Реџепа Ердогана и систематске маргинализације војске, њени припадници поново почињу да јачају свој утицај у Турској.

        Турски војска и њени генерали постепено се враћају као главни играчи у турској политици. О томе пише утицајни амерички лист The Wall Street Journal.

        Турска војска, која је од 1960. преживела четири државна преврата, била је маргинализована после доласка на власт умереног исламисте, лидера Партије праведности и развоја, Реџепа Ердогана. Међутим, после почетка рата у Сирији, у којем Турска де факто непосредно учествује, као и грађанског конфликта на југоистоку са Радничком партијом Курдистана (РПК), Ердоган је приморан да се помири са јачањем улоге војске.

        Амерички лист наглашава да се турска армија претвара у централну снагу за доношење политичких одлука у сфери националне безбедности, што свакако мора да забрине Ердогана.

        „Управо турска војска је једина снага која је способна, и што је најважније, она жели ,да прикочи’ Ердогана и да формира систем ограничавања и противтеже његове власти“ - рекао је том листу бивши официр турске армије Метин Гурчан, који сада ради као војни аналитичар у једном од истамбулских центара.

        Кампања у Сирији појачала је неслагања између условних турских исламиста на челу са Ердоганом и припадника војске, који су се генерално скептично односили према учествовању Турске у сиријском рату. Истовремено, са крајњим негодовањем односили су се и према Ердогановим плановима о формирању тампон-зоне на северу Сирије и упућивању специјалних јединица у Сирију и Ирак.

        The Wall Street Journal такође пише да је управо чврст став војске онемогућио Ердогана да се свеобухватно и отворено умеша у сиријску кризу.

        Многи у САД и ЕУ имају слично становиште. На пример, амерички експерт за Блиски Исток и Турску, бивши сарадник Пентагона, Мајкл Рубин, предвиђа војни преврат у Турској у чланку објављеном на сајту Америчког института за предузетништво.

        Турска схвата да је Ердоган води ка ивици провалије, као што су и припадници војске свесни тога. „Ако турска војска науми да свргне Ердогана и његов најближи круг смести иза решетке, да ли ће она моћи да изађе сува из воде? Да, са становишта аналитике, али не и са становишта одобравања поступака те врсте“ - тврди Рубин.

        Вашингтон неће саосећати са Ердоганом онако како је саосећао са председником Египта Мухамедом Морсијем, који је свргнут 2013. Рубин сматра да ће и демократе и републиканци бити спремни да сарађују са новим режимом и додаје да чланство Турске у NATO-у неће бити сметња за могући војни преврат.

        Подсетимо да је током последњих месеци председник Турске почео да прогони своје политичке опоненте и да баца у затвор представнике опозиције. Сем тога у Турској се врши систематски притисак на штампу, затварају се издања и новине.

        Са доласком Ердогана на власт војска је одстрањена из власти. „Ради се о томе да је главна карактеристика турских припадника војске приврженост очувању световних традиција Мустафе Кемала Ататурка“ - указује експет Аждар Куртов.

        Посебна улога армије у турској политици повезана је са личношћу оца-оснивача Турске Републике, Мустафе Кемала - активног официра отоманске армије, војсковође у годинама Првог светског рата и победника у рату за независност 1919-1923. г. Најближи Ататурков сарадник у годинама рата, начелник генералштаба и наследник на дужности председника, Исмет Инени, био је активно присутан у турској политици све до 1972.

Мајкл Рубин

        Турска армија је увек себе схватала као гаранта републике и световног карактера државе.

        „Ердоган ломи формирану традицију наметањем исламских принципа - наглашава Куртов. Као последица тога, конфликт се појачава и добија идеолошки карактер. Шта год говорио Ердоган, он циљно и свесно води Турску у исламску форму владавине. Армија је против тога“.

        Наведени случајеви отвореног мешања армије у турску политику углавном су се дешавали по сличном сценарију.

        Године 1960., Џемал Гурсел, који је поднео оставку на дужност команданта копнених снага (због неслагања са деловањем премијера, лидера демократа, Аднана Мендереса који је искористио армију за гушење студентских немира), извршио је преврат и прво изјавио да ће Турска следити завете Ататурка и истовремено - обавезе у оквиру NATO-а.

        Године 1971. у Турској су се активирали како левичарски - раднички и студентски покрети, тако и исламистичке и националистичке организације, а касније и познати „Сиви вукови“. Конфронтација левичара и крајњих десничара довела је до таласа насиља и серије експлозија и напада.

        Происламска Партија националног поретка на чијем је челу био Ердоганов „духовни отац“ - Неџметин Ербакан, борила се за власт отворено негирајући световни карактер републике.

        Умерена Партија праведности на челу са премијером Сулејманом Демирелом (који је касније четири пута био на челу владе), није успела да превазиђе ситуацију, што је опет приморало армију да се умеша.

        Генерални штаб објавио је „меморандум“ - готово ултиматум, после чега је армија уклонила премијера. Након десетак година ситуација је поново дестабилизована. Реалан грађански рат који су отпочели, са једне стране „Сиви вукови“ (који су напали не само политичке опоненте, него и представнике националних мањина), а са друге - маоистички „Револуционарни пут“, активирање фундаменталиста из партије Ербакана и нестабилност власти, поново су подстакли армију да „притисне кочницу“.

        Првог јануара 1980. начелник генералног штаба, Кенан Еврен и команданти родова војске и жандармерије посетили су председника Фахрија Корутурка и уручили му меморандум са упозорењем - ако власт не изађе на крај са ситуацијом „армија ће испунити свој дуг да очува и заштити републику“. Након преврата и преузимања власти под паролом о спасавању земље од фашизма, комунизма, курдског сепаратизма и верског секташтва, армија је деловала веома грубо: 50 људи је погубљено, од 250-650 хиљада - послато је у затвор, 1.600.000 људи нашло се на црним списковима. У сваком случају, успели су да зауставе талас насиља и стабилизују економску ситуацију.

        На крају, „непотпуни преврат“ 1997. прошао је без насиља - тадашњи премијер земље, умерени исламиста, Неџметин Ербакан, политички учитељ Реџепа Ердогана, поднео је оставку под притиском армије.

        Године 2007. Ердоган, који је до тог момента већ пет година био на дужности премијера, вероватно је „рачунао на претицање“. Објављено је да су органи за спровођење закона открили заверу у којој је био низ високо рангираних војних лица, чиновника службе безбедности, бизнисмена, синдикалних лидера и друштвених делатника из опозиције. Саопштено је да је међу завереницима био и генерални секретар лево-кемалистичке Радничке партије Турске, Догу Перинчек, који је осуђен на 117 година затворске казне.

        Према верзији државних органа, учесници завере припадали су тајној организацији „Ергенекон“, која је повезана са армијом.

        Критичари Ердогана сматрају да је тај предмет фалсификован ради „чишћења“ опозиционо настројених представника војне елите и најдоследнијих критичара „ердоганског умереног исламизма“ међу кемалистима.

        Превела Ксенија Трајковић