Бивши амбасадор САД у Москви позвао Белу кућу да се више ослања на идеје него на војну силу

ПОСАВЕТОВАО И ДА САД ОДУСТАНУ ОД ДИРЕКТНОГ ФИНАНСИРАЊА ПРОАМЕРИЧКИХ ПОЛИТИЧАРА

Мајкл Макфол

• Претходни амерички амбасадор у Русији Мајкл МЕКФОЛ посаветовао својој Империји - у ауторском тексту написаном за The New York Times - да одустане од указивања „економске и политичке помоћи новим демократијама“
• У томе, како Мекфол види америчку мисију у свету, нема ничег новог. Доктрина Америчке изузетности (American Exceptionalism) развијена је одавно. Пажњу привлачи његов савет да се пређе на мање насилне форме реализовања те мисије
• Ако су Сједињене Државе заиста покушавале да промовишу широм света демократију и људска права, онда су се ти напори показали изразито контрапродуктивним. То, што Мекфол предлаже да се промени тактика - само по себи побуђује опрезни оптимизам
• Не постоји „француска изузетност“ - постоји велики допринос француске културе у заједничкој ризници човечанства. Не постоји „немачки изузетност“ - била је у једном мрачном периоду, али он је већ отишао у прошлост. Постоје велика немачка култура и велика, хумана, просперитетна земља
• Амерички културни и цивилизацијски утицај ће се само повећати када се Американци буду доживљавали као нација међу другим нацијама, а не као претендент на искључиву власт. Народи света ће са захвалношћу прихватати све добро што се може научити од Америке, када се Америка не буде асоцирала са покушајима гурања других земаља у хаос

Пише: Сергеј ХУДИЕВ

        СЈЕДИЊЕНЕ Државе су покушале да широм света промовишу демократију и људска права, али ти напори су се испоставили крајње контрапродуктивним. Сада бивши амерички амбасадор у Русији Мајкл Макфол предлаже да се промени тактика.

        Чланак бившег америчког амбасадора у Москви Мајкла Мекфола, објављен у The New York Times, привукао је пажњу углавном својим последњим пасусом, у којем саветује руководству Сједињених Држава да се више ослања на промоцију идеја преко универзитета и интернета, него преко оружаних снага, предлаже да се избегава директно финансирање проамеричких политичара у другим земљама и да се одустане од указивања „економске и политичке помоћи новим демократијама“.

        Све се ово предлаже у контексту глобалног сукоба између САД, које промовишу демократију широм света, и аутократа, међу којима је главни - као њихов предводник и често саучесник - руски председник Владимир Путин.

        У томе, како Мекфол види америчку мисију у свету, нема ничег новог. Доктрина Америчке изузетности (American Exceptionalism) развијена је одавно. Пажњу привлачи његов савет да се пређе на мање насилне форме реализовања те мисије. То је само по себи добро и ствара основу за дијалог.

        Мекфол поново позиционира САД као империју (он не користи ту реч, али говори управо о томе) са глобалном мисијом, а ми се морамо подсетити да се између империје и њене околине увек јавља трагични неспоразум. Империја себе види као великодушног добротвора човечанству, а околина је доживљава сасвим супротно.

        То можемо видети на примеру најближег претходника САД - Британске империје. За нас израз „бреме белог човека“ звучи као груби расизам - али само зато што ми нисмо Британци, поготово што нисмо Британци из времена империје.

        За градитеље Империје, њене војнике, администраторе и песнике, Империја је, ширећи свој утицај и моћ и увлачећи све нове нације у своју орбиту, испуњавала велику и, несумњиво, племениту и хуману мисију, коју јој је Провиђење поверило.

        Она је наводно доносила закон и ред, мир, цивилизацију и просвећеност тамо, где је раније неоспорно владало дивљаштво и варварство.

        Синови гордог Албиона страдали су и умирали, како би донели блага цивилизације и светлост просвећења онима који су живели у тами.

        То није било ништа друго, него жртвено служење човечанству.

        А ако је Империја некада „морала“ и ратом да уништи поносне народе, то је било само због тога да би обуздала зликовце и успоставила мир. Барем су то тако видели унутар Империје.

        Не-бели људи, или чак бели не-Британци, обично су у том патетичном тумачењу видели ништа друго него бесрамну лаж, која прикрива пљачкашки империјализам.

        Ово је заједнички проблем империја, који почиње, у крајњој мери, од старог Рима. Они жртвују своје синове, утврђујући мир и закон, док незахвални домороци гунђају: „Они све претварају у пустињу и то називају миром“.

        Ако је редов Том Аткинс поставио питање - зашто морам да марширам под упеклим сунцем кроз још једну негостољубиву земљу, природно, нико му није могао рећи: „зато што смо незасити империјалисти, сине“. Њему су, наравно, говорили да је то део велике и хумане мисије, коју је Провиђење поверило команди - а команда, као што је нормално, нешто је пребацила и на њега.

        А ако је неко незасити агресор - то је онда онај ко нам смета у испуњењу наше мисије чињења добра човечанству.

        У стварности Империја је била комплексна појава, и сводити је на чисто пљачкаштво било би исто тако једнострано, као и веровати у пропаганду о њеном искључиво благородном карактеру.

        Људи који су служили Империји дубоко су веровали у њену мисију; али од свих осталих то се није могло очекивати. Остали нису имали мотивацију за такво веровање. Штавише, они су били склони да сумњају да је сама по себи војно-политичка експанзија примарна, а да разговори о великој мисији служе само као камуфлажа.

        У прилог овој хипотези иде чињеница да народи без претензија на глобалну експанзију обично немају идеологију Велике Мисије.

        Исти неспоразум јавља се у интеракцији Америке са не-западним светом; поданици њене Империје верују да доприносе човечанству, уништавајући тиране, доносећи народима слободу, достојанство и просперитет.

        Ово веровање је дубоко укорењено у срцима њених следбеника и служи као извор смисла и оправдања у њиховим животима. Изван Империје, међутим, све то оставља утисак бесрамног лицемерја.

        За скептички расположене, резултати мешања Империје у Ираку и Либији су само патња и страдање масе људи и жестоко погоршање животног стандарда преживелих, реке избеглица, јачање најмрачнијих насилника и потпуни прекид трансформације региона у земље секуларне демократије, што је до тада било могуће.

        Резултати „Револуције достојанства“ у Украјини, снажно подржаване од стране Запада, такође нису охрабрујући. Потпуно одобравање и прећутни пристанак САД на ратне злочине и грубо кршење људских права, која су (према извештајима међународних организација) починили људи, са којима су они у блиском пријатељству и савезу, чине изјаве о високим принципима којих се наводно они држе, крајње неверодостојним.

        Ако су Сједињене Државе заиста покушавале да промовишу широм света демократију и људска права, онда су се ти напори показали изразито контрапродуктивним. То, што Мекфол предлаже да се промени тактика - само по себи побуђује опрезни оптимизам.

        Не можемо очекивати од поданика Империје да одбаце веру у искључивост њихове државе и њене велике мисије. Као што они не могу очекивати да ћемо ми, будући људима споља, у њу веровати. Али ми се можемо надати да ће облик изражавања те вере имати мање разоран карактер.

        Иако не можемо доћи до заједничке визије америчке мисије у свету, за нас је веома важно које методе ће та мисија користити. Због тога су, позиви Мекфола на коришћење мање конфронтационих метода ношења поносног терета само добродошли.

        Штавише, овде се отвара могућност другачијег гледања на саму мисију Америке - не као на руководство, већ као на допринос.

        Не постоји „француска изузетност“ - постоји велики допринос француске културе у заједничкој ризници човечанства.

        Не постоји „немачки изузетност“ - била је у једном мрачном периоду, али он је већ отишао у прошлост. Постоје велика немачка култура и велика, хумана, просперитетна земља.

        У време Совјетског Савеза и ми смо имали месијанску идеологију, која је подразумевала да сви народи морају, на овај или онај начин, преузети наш модел друштвене организације, али смо од ње одустали.

        Амерички културни и цивилизацијски утицај ће се само повећати када се Американци буду доживљавали као нација међу другим нацијама, а не као претендент на искључиву власт.

        Народи света ће са захвалношћу прихватати све добро што се може научити од Америке, када се Америка не буде асоцирала са покушајима гурања других земаља у хаос.

        Ако у самим Сједињеним Државама буде расла оваква идеја, то можемо само поздравити.

        Превео: Срђан Ђорђевић