Безмало 150 америчких експерата позива Клинтон и Трампа да наставе „извоз демократије“

ПРИЗНАЈУ ДА „РАЗВОЈ ДЕМОКРАТИЈЕ“ У СВЕТУ „СЛУЖИ ИНТЕРЕСИМА САД“

• Foreign Policy објавио писмо-апел председничким кандидатима са насловом-паролом „САД треба да ставе демократију у центар своје спољне политике“
• Потписници бивши амбасадор САД у Москви Мајкл Мекфол и други пензионисани сарадници Стејт департмана, али и актуелни експерти Института Карнеги, Харварда, Стенфорда, „Фридом Хауса“, Института Хувер, Института Хадсон и осталих „трустова мозгова“
• Постоји у писму и пасус који би потписали многи грађани других земаља: „Подржавање слободе у целом свету не значи наметање америчких вредности или извођење војних интервенција“. Ако амерички интелектуалци заиста тако мисле, то се може само поздравити. Али, зашто су онда сами потписници писма више пута јавно подржавали те исте интервенције? Да ли су спремни да признају да је агресија на Југославију или Ирак била катастрофална грешка?
• „Последњих година ауторитарни режими, као што су Русија и Кина, постали су агресивнији; они доживљавају развој демократије не само у оквиру својих граница, већ и у суседним државама, као претњу свом монополу на политичку власт“. А убедљиво најагресивнија земља на свету су - саме САД!

Пише: Антон КРИЛОВ

        ГРУПА утицајних интелектуалаца-стручњака за међународно право сматра сматра да Американци треба да наставе са развојем демократије у свету независно од тога ко ће бити следећи председник - Клинтон или Трамп. Проблем је само у томе што поглед на свет који су формулисали дискредитује идеју „демократије на амерички начин“.

        Амерички лист „Спољни послови“ (Foreign Policy) објавио је писмо-петицију председничким кандидатима са насловом-паролом „САД треба да ставе демократију у центар своје спољне политике.

        До овог тренутка је тај текст потписало 146 представника америчке политичке елите, укључујући бившег амбасадора у Москви Мајкла Мекфола и друге пензионисане сараднике Стејт департмента, као и актуелне експерте Института Карнеги, Харварда, Стенфорда, „Фридом Хауса“, Института Хувер, Института Хадсон и осталих „трустова мозгова“.

        Тај текст заиста даје представу о томе шта мисле истакнути грађани САД о стању ствари у међународним пословима и улози Америке у њима.

        Ти људи су заиста патриоте своје земље и, независно од тога да ли подржавају Трампа или Клинтонову, желе да њихова земља буде велика. Међутим, ствари су нешто горе када је у питању њихово схватање чему уопште служи демократија.

        На почетку аутори апела се тврди да је демократија потребна свим земљама, укључујући САД, ради чисто корисних циљева:

        „Упркос томе што су САД принуђене да одржавају односе са аутократским властима различитих земаља, постоје озбиљни разлози због који су већина наших савезника демократска друштва. Слободне земље су успешније економски, стабилнији су и поузданији партнери за Сједињене Државе. Мање је вероватно да ће демократска друштва извршити агресију и започети рат против својих суседа или сопственог народа. Такође, код њих је мањи ризик да ће доћи до рушења државних институција и да ће те државе постати расадник нестабилности и тероризма, као што се то догађа, на пример, у Сирији. То значи да развој демократије служи интересима САД и даје свој допринос реду и миру у целом свету“.

        У наведеном пасусу постоје само две неспорне тврдње: „Сједињене Државе су приморане да одржавају односе с аутократским властима“ и „развој демократије служи америчким интересима“. Све остало је прилично спорно.

        Главни савезник САД на Блиском Истоку - Саудијска Арабија - није просто аутократска, већ тоталитарна држава. Међутим, она је релативно успешна, стабилна и поуздана. Кина није демократска држава западног обрасца, али је такође прилично успешна и, упркос свим политичким несугласицама, поуздан је партнер САД. Ако се вратимо мало уназад, можемо се присетити и да су очигледно недемократски Пиноче и многи други диктатори по целом свету такође били сасвим поуздани партнери Вашингтона.

Аугусто Пиноче

        Следећа теза - „Мање је вероватно да ће демократска друштва извршити агресију и започети рат против својих суседа или сопственог народа“. Заиста, са суседима САД већ одавно не ратују, иако су својевремено одузели Мексику Тексас и Северну Калифорнију. Док у светским размерама САД и њихови демократски савезници ратују редовно. При чему те земље - почевши од Вијетнама, преко Југославије до Ирака (да не говорим о Панами, Гренади, Либији итд.) - нису представљале никакву претњу по САД, па се потези Американаца не могу окарактерисати никако другачије него оружана агресија, макар и из племенитих циљева.

        Тврдња о „мањем ризику да ће доћи до рушења државних институција“ такође не пије воду. За много шта се може оптужити предратна Украјина, али не и за мањак демократије. На слободним изборима редовно се мењала власт, а новинари су мирно писали о чему су хтели. Није помогло.

        Јерменија је такође сасвим демократска земља, али је стабилност њених државних институција такође редовно на испиту. Док у гранитну чврстину државе у истој тој Кини или Саудијској Арабији не треба сумњати, премда с демократијом тамо баш и не стоји најбоље.

        И на крају, то што су амерички интелектуалци навели као пример Сирију, у Русији се то назива покушајем пребацивања сопствене кривице на другог.

        Прво су САД војним путем уништиле државност у суседном Ираку (повод је, подсетимо, био фалсификован), затим су помагале оружјем противнике легалне власти у Дамаску. Међутим, кривица за то што је Сирија на крају постала расадник тероризма пребацује се на бившег офталмолога Башара Асада.

        Идемо даље. „Последњих година ауторитарни режими, као што су Русија и Кина, постали су агресивнији; они доживљавају развој демократије не само у оквиру својих граница, већ и у суседним државама, као претњу свом монополу на политичку власт. Однос режима према сопственим грађанима често указује како ће се понашати према својим суседима ван граница своје државе. Тако да не треба да се чудимо што тако много политичких и економских изазова потиче са таквих места као што су Москва, Пекинг, Пјонгјанг, Техеран и Дамаск“ - наводе амерички интелектуалци обраћајући се председничким кандидатима.

        Стављати у исти кош Русију, где делује много политичких партија и независних медија, и фактички једнопартијску Кину са њеним „великим фајерволом“ и државним монополом над информацијама, није сасвим коректно. За чланак у таблоиду то је можда и допустиво, али не и за текст где већина потписника има академско звање. Међутим, много је интересантније, у чему се заправо састоји „повећање репресивности“, на пример, у Русији?

        У поређењу с чим? Како је другим поводом говорио Владимир Путин, „где су овима писте за слетање“?

        Исто је и у Кини. „Кишобран револуција“ у Хонгконгу није довела до неких озбиљнијих промена. И није баш најјасније о каквом „развоју демократије у суседним земљама“ се ради. У случају Русије, рецимо, ради се о Украјини, где се сада активно уводи једноумље у складу са најбољом традицијом тоталитарних држава (очигледно, преко океана то није баш најприметније), али поред кинеских граница ништа налик „развоју демократије“ се не догађа.

        О чему ви то, господо интелектуалци?

        То да је тероризам главни изазов за данашњу цивилизацију признају сви. Али, да ли је међу терористима било оних иза којих су политички стајали Москва, Пекинг, Пјонгјанг, Техеран и Дамаск? Није. Али је било оних које су подржавали Американци, када су се ови борили против Москве: Бин Ладен, Талибани, чеченски терористи. Било је и оних који су се борили против званичног Дамаска - припадника Исламске државе. То јест ситуација је управо супротна од оне која се помиње у писму.

        Ако је неког међу терористима заиста било много, то су грађани главног ауторитарног америчког савезника - Саудијске Арабије. Међутим, то се изазовом не сматра. Међутим, жеља Техерана да има приступ атомској енергетици или тежња Кине да заштити бродски саобраћај у Јужном Кинеском мору - то је, испоставља се, изазов за САД. Да не говоримо о томе да су економски изазови који потичу из Кине постали могући само захваљујући томе што је Кина највећи трговински партнер истих тих САД.

        У тексту постоје и директне противречности. Рецимо, каже се: „У последње четири деценије број земаља које су слободне и демократске повећао се више него дупло“. Три пасуса касније читамо следеће: „Према Freedom House, током последње деценије слобода у целом свету смањује се сваке године“. Није најјасније да ли се слобода три деценије повећавала, а потом се тенденција обрнула у супротном смеру, или аутори просто нису прочитали свој текст пре објављивања и потписивања. А ако се слобода смањује, шта су узроци, поред фамозне завере Руса, Кинеза, Иранаца, Корејаца и Сиријаца?

        Постоји у писму и пасус који би потписали многи грађани других земаља: „Подржавање слободе у целом свету не значи наметање америчких вредности или извођење војних интервенција“.

        Ако амерички интелектуалци заиста тако мисле, то се може само поздравити. Али, зашто су онда сами потписници писма више пута јавно подржавали те исте интервенције? Да ли спремни да признају да је агресија на Југославију или Ирак била катастрофална грешка?

        Судећи по остатку текста - не.

        „Нестабилност која карактерише Блиски Исток током многих деценија директан је резултат дугогодишње ауторитарне репресије, непостојања одговорности власти и гушења грађанског друштва, а не арапског пролећа из 2011. године“.

        Поново се поставља питање - зашто многе ауторитарне државе-савезници САД мирно егзистирају без одговорности власти и у условима практичног непостојања грађанског друштва, а код оних који нису угодили Вашингтону одједном настаје нестабилност? Вероватно случајна подударност, ништа више. И још једном - у Украјини су били и демократија, и грађанско друштво, и редовна променљивост власти. А добила је нестабилност на нивоу арапског пролећа.

        Још једна недоказива тврдња: „У целом свету обични људи настављају да показују своју наклоност демократији и одговорности власти“. На основу ког истраживања је изведен такав закључак? Јер, тешко да су аутори спроводили истраживање у Ирану (где се, подсетимо, редовно мењају председници) или Кини.

        Обичне људе у целом свету заправо највише брину пре свега безбедност и материјално благостање. На који начин власти то обезбеђују људима, по правилу, није толико битно. У самим САД, на пример, „обични људи“ и њихови представници у Конгресу озбиљно крше демократске принципе и слободе у име борбе против терора.

        Да резимирамо. На велику жалост, у конкретном случају амерички интелектуалци нису успели да створе привлачну слику демократије, пошто користе сумњиве или очигледно лажне доказе.

        Саудијска Арабија, држава која је опасна по своје суседе, у тесту се чак и не помиње, јер је савезник САД. А истовремено се међусобно веома различите земље, као што су Русија, Кина, Иран, Северна Кореја и Сирија, стављају у исти кош ради појачавања пропагандног ефекта. Позив америчком руководству да се одрекне војних интервенција у тој гомили непрецизност и лажи се просто губи.

        Вероватно је ствар у томе што амерички интелектуалци нису спремни да схвате и прихвате да на начелима живота, слободе и тежње ка срећи није заснована само њихова држава. Сви људи желе да живе слободно и срећно.

        Али, насилно наметање слободе путем бомбардовања или споља изазваних револуција још никога никад није учинило срећним.