Азербејџан шаље сигнале Вашингтону да би могао да му покаже зубе

ЗВАНИЧНОМ БАКУУ ДОЈАДИЛО ДА МУ АМЕРИКАНЦИ СТАЛНО ДРЖЕ ЛЕКЦИЈЕ

Илхам Алијев и Барак Обама

• У свим надлежним одборима азербејџанског парламента већ се разматра нацрт Закона о стању људских права у САД. Можда не да би одмах био изгласан, већ да се Американцима продемонстрира спремност да се то уради у било ком тренутку
• Тај „нацрт“ подразумева прекид односа са САД, затварање рачуна америчких компанија у Азербејџану, забрану рада америчким невладиним организацијама. Уз то, ради се и о отказивању коришћења азербејџанске инфраструктуре за транзит америчких војних терета и о сужавању сарадње са NATO
• Пошто се Азербејџану ништа друго осим статуса земље-послуге не нуди, Баку је решио да преиспита формат свог учешћа у програму „Источно партнерство“, а у октобру је најавио измештање канцеларије ОЕБС из своје престонице

Пише: Михаил ШЕЈНКМАН

        АЗЕРБЕЈЏАНУ су досадиле лекције из Сједињених Држава.

        Баку је зато решио да туче непријатеља његовим оружјем.

        Азербејџан заправо упућује изазов САД.

        Засад маше само нацртом Закона о стању људских права у САД који је формално иницијатива једног посланика, али се већ разматра у свим надлежним одборима парламента. Можда не да би га изгласали, већ да би се показала спремност да се то уради у било ком тренутку.

        То се назива „дојадило“.

        Вашингтон редовно оптужује Баку за непоштовање људских права и слобода. Иако у том смислу у прикаспијској републици стање није ништа лошије него у Турској. А право је „обданиште“ у поређењу са, на пример, Саудијском Арабијом. Упркос томе, амерички Конгрес свако мало или донесе неку резолуцију с осудом, или Стејт департмент упути неку примедбу на адресу Азербејџана.

        Још се сваки пут труде да погоде у живац „обојеним“ алудирањем на потребу за политичким променама.

        Зато је Азербејџан решио да покаже да се и он разуме у демократију. Укључујући прекооеканску.

        Његов нацрт закона није само због реципроцитета. Између осталог, он подразумева прекид односа, затварање рачуна америчких компанија у републици, забрану рада америчким невладиним организацијама. Уз то, ради се и о отказивању коришћења азербејџанске инфраструктуре за транзит америчких војних терета, сужавању сарадње са NATO.

        И све те мере ће моћи да буду укинуте када Сједињене Државе престану да крше људска права унутар своје земље и да се мешају у унутрашње ствари других земаља.

        Другим речима: никад.

        Нешто слично се могло очекивати од, рецимо, Кубе или Венецуеле. И то донедавно. Али је Баку, упркос томе што никада није скривао незадовољство због политичких лекција Запада, ипак покушавао да живи с њим у миру. Иако му је сваким даном било све теже и теже.

        Умало да кап која прелива чашу буде антиазербејџанска резолуција Европског парламента, донета уочи првих Европских игара.

        То је било нешто налик покушају да се Бакуу поквари празник. Он је ипак успео, упркос фактичкој саботажи од стране водећих земаља ЕУ. Али, Алијев је то запамтио. И практично је одмах наредио да се заборави… на европске интеграције у облику који намеће Брисел.

        А пошто ништа друго осим статуса земље-послуге Азербејџану не нуде, само да се заборави. При том је Баку решио да преиспита формат свог учешћа у програму „Источно партнерство“ и у октобру је најавио измештање канцеларије ОЕБС из своје престонице.

        Испад против САД је потпуно у складу с том логиком. Он показује највиши степен озбиљности намера.

        Потребно је бити прилично самоуверен да би се одважило на такве варијанте. Али, Алијев је баш од таквих. Барем је био пре 21. децембра.

        Тог „црног понедељка“ азербејџански манат (валута) је ослабио за 33 одсто. И наставља да слаби. И то може да подрије не само привреду земље, већ и њену политичку стабилност. У сваком случају, неко се томе нада.

        У самој републици их нема тако много, али зато су у Бакуу и решили Американце заскоче издалека, јер знају одакле дува и шта може да донесе ветар промена.

        Предлог закона о стању људских права у САД, наравно, није панацеја. Али, ако се покаже да веру Алијева у сопствене снаге никакав „црни понедељак“ не може да уздрма, тај документ је управо оно што му је потребно.