Англосакси по трећи пут нахушкавају Немачку на Русију – овога пута економски

ПРИКЉУЧИВАЊЕ НЕМАЧКЕ САНКЦИЈАМА НАЈОЗБИЉНИЈЕ ЋЕ УТИЦАТИ НА ПУТИНОВУ ТАКТИКУ ПРЕМА УКРАЈИНИ

• Путин није добацио изазов САД и англосаксонском глобалном пројекту онда када је присајединио Русији Крим, већ знатно раније – вративши се у Кремљ 2012. године
• Москва је рачунала на то да ће америчка игра срачуната на изолацију Русије постати катализатор процеса еманципације Немачке. Путинов циљ је био да издејствује условни неутралитет Немачке (а значи и Европе) у конфликту Русије са САД
• Напад САД на Русију није због Украјине. Сасвим обрнуто: украјинска криза је постала плод жеље Америке да спречи нестајање своје светске хегемоније и да онемогући успостављање историјске Русије, једине силе у свету која је у стању да се отворено супротстави англосаксонском пројекту
• Москва се, у ситуацији са Новоросијом, официјелно придржавала позиције немешања – да не би олакшала Сједињеним Државама посао завртања руке Немачкој
• Сада се ситуација мења – Европа, то јест Берлин, објављује рат Русији, макар и економски, макар и са неким условностима. А у рату већ делују други закони  
• Зато Немци не треба да се изненађују када постане јасно да је њихова одлука да се прикључе америчкој блокади Русије довела до тога да Москва ускоро призна Новоросију. А и да заоштравање економских санкција није довело до рушења руске економије, него до пада кијевског режима

         Текст: Петар АКОПОВ

         У ГЛОБАЛНОМ конфликту Русије и САД, чија је последица и рат у Украјини, у току је важна промена која ће се одразити на свим фронтовима на којима се Русија сукобљава са атлантистима.

         Немачка, која се неколико месеци супротстављала притиску САД, попустила је и пристала на увођење економских санкција Русији. Тај корак ће на најозбиљнији начин утицати на Путинову тактику према украјинским догађајима.

         Веома је вероватно да ће секторске санкције против Русије бити 29. јула усаглашене у комитету сталних представника земаља Европске уније и да ће ударити на руске финансије, енергетику, наоружање и производњу двојне намене.

         Ако препоруке Европске комисије буду прихваћене, оне ће наредних дана бити утврђене на седници Савета ЕУ.  Јер, о увођењу нових санкција против Русије било је речи и у последњем разговару Барака Обаме са лидерима Британије, Француске, Немачке и Италије.

         Још прошле недеље постојале су сумње да ће Англосакси успети да на то приволе Немачку, али изјаве немачких министара и индустријалаца последњих дана не остављају места сумњи да је Берлин „сазрео”.

         Немачка одобрава увођење секторских санкција против Русије – изјавила је портпаролка владе Кристијане Вирц: „Влада се залаже за конкретан секторски пакет мера”.

         Председник Федералног удружења Немачке индустрије, Улрих Грило, рекао је да подржава санкције: „Наступило је време политике”.

         Имајући у виду да је управо Немачка била главна препрека увођењу секторских санкција, јасно је да те санкције сада постају практично неизбежне.

         Јасно је такође да ће њихов први пакет можда бити прилично ограничен како по обухвату, тако и временски, али је важно то што су Сједињене Државе ипак успеле да принуде Европљане да се прикључе њиховој политици политичког и економског притиска на Русију и њене изолације, политици којом Вашингтон рачуна да ће натерати Москву да одустане од Украјине.

         Пукотина између Европе и Русије постаје још важнија у светлу трансатлантског партнерства које иницирају Американци, настојећи да створе заједничко атлантско тржиште, повезавши тако две највеће економске зоне света и поставивши их под англосаксонско руководство.

         У овој равни, одлука Немачке и Европске уније постаје уистину историјска – од оних су које опредељују смер и ход историје.

         Управо од оваквог схватања улоге Берлина, полазио је Владимир Путин опредељујући током свих протеклих месеци тактику деловања Русије, чак и онда када је украјинска криза већ попримила форме правог рата.

         Путин није добацио изазов САД и англосаксонском глобалном пројекту онда када је присајединио Русији Крим, већ знатно раније – самим својим повратком у Кремљ 2012. године.

         Покушај да се Украјина изведе из Руског света био је главни одговор Запада на повратак Русије у велику игру, али, од самог почетка опште фазе украјинске кризе Русија није само покушавала да осујети „отмицу Украјине”, него и да игра на противречјима унутар Запада – имајући у виду да интереси САД и Европе, у првом реду Немачке, нису сасвим подударни.

         Наравно, Путин није имао илузија поводом самосталности Немачке јер је она држава са ограниченим суверенитетом (притом не само због тога што је у војном блоку НАТО, него и због деловања целог низа јавних и тајних механизама који Англосаксима дају могућност да контролишу елиту те највеће земље Европе).

         Путин је рачунао са убрзавањем процеса постепеног ослобађања Немаца од стриктног атлантског туторства – на процес који је трајао годинама и добијао на снази и пре украјинске кризе.

         Национално освешћени део Немачке елите одлично схвата да су наше две земље објективни партнери и да нормални односи међу њима ситуацију у Европи чине отпорном на све манипулације англосаксонских геополитичара. Тај део немачке елите схвата да је управо неправилна процена Русије од стране Немачке (притом умногоме захваљујући сугестијама острвских стратега) два пута током последњег века доводила њихову земљу до националне катастрофе.

         Нема сумње да су Англосакси спремни да и по трећи пут сукобе наше две  земље, нахушкавши Немачку на Русију – овога пута економски.

         Али, у процесу окупљања велике Европе, који је у току, интереси Немачке, која на све начине инсистира на продубљивању политичке интеграције у ЕУ, у корену су супротни интересима англосаксонских глобализатора који не желе да у Европској унији виде самосталну, тим пре континенталну, немачку оријентисану силу, већ послушно источно крило глобалног Запада, то јест – свог светског пројекта.

         Самосталност Немачке, као и градња на том темељу здања независне Европске уније, могућа је само при постојању односа са Русијом који нису непријатељски него партнерски.

         Односа са великом Русијом која ће неизбежно повратити своје границе и утицај, макар и у форми Евроазијског савеза. А глобална осовина Берлин-Москва-Пекинг способна је да пренесе центар теже у светској геополитици на Евроазијски континент, сахранивши садашње хегемонистичке амбиције атлантиста.

         Криза око Украјине је манифестација свих ових противречја јер је заоштрила и поставила на незаобилазан начин многа питања која су мирно време могла да се решавају спорије.

         Москва је рачунала на то да ће америчка игра срачуната на изолацију Русије постати катализатор процеса еманципације Немачке. Наравно, нико није рачунао на тренутни раскид (између Берлина и Вашингтона) – Путинов циљ је био да издејствује условни неутралитет Немачке (а значи и Европе) у конфликту Русије са САД.

         Ради тога је Русија била спремна на много шта, наравно не на издају националних интереса и одустајања од борбе за Украјину. Али, мирна, не утрална Украјина сасвим би могла да у наредним годинама буде форма руско-европске сарадње – када би Европа била спремна да сама одређује своју политику у односима са Кијевом и да одустане од подржавања планова САД да Украјину увуче под атлански кишобран.

         Авај, како у бриселу, тако и у Берлину, нису се показали спремним да признају ни ту просту чињеницу да Русија неће дозволити отимање дела руског мира у форми евроинтеграција.

         Немачки снови о богатом украјинском чернозјому, заједно са жељом да се од Украјине направи још једна тампон-држава под контролом Немаца, која их дели од Русије, све је то – заједно са подстицањима и указивањима из Вашингтона – превагнуло нац истинским националним интересима и хладнокрвним рачуницама.

         Одвојити Украјину од Русије САД ипак неће успети – ни уз помоћ Немачке ни без ње. А посвађати Немачку са Русијом – Американци су сасвим у стању.

         Шта заправо они желе да добију?

         Чак и ако Американци изгубе Украјину (нашта су већ поодавно спремни амерички стратези који реално гледау на ствари), Вашингтон ће бити у великом добитку јер ће за дуги низ година осујетити могућност немачко-руског зближавања.

         Путин је од самог почетка кримских догађаја схватао да шансе за раскол између Немачке и САД нису тако велике, али су постојале и он је савршено резонски покушао да их искористи. Интрига са немачким аминовањем санкција и укључивањем у блокаду Русије трајала је неколико месеци и била је једна од најнапетијих закулисних битака светске историје.

         Русија од самог почетка није тежиште свог деловања имала на распаду јединственог западног фронта јер је одмах објавила да ће – у случају да САД и ЕУ стварно покушају да организују њену изолацију и блокаду – бити спремна да се окрене на Исток и Југ. Штавише, да ће Русија градити нову светску архитектуру која ће бити алтернатива англосакској и да ће на томе радити заједно са апсолутном већином међународне заједнице која одавно прижељкује да неко добаци изазов господарима глобалистичког пројекта.

         Напад САД на Русију није због Украјине. Сасвим обрнуто: украјинска криза је постала плод жеље Америке да спречи нестајање своје светске хегемоније и да онемогући успостављање историјске Русије, једине силе у свету која је у стању да се отворено супротстави англосаксонском пројекту.

         Ослобађање Немачке од туторства атлантиста сада се одлаже, али није скинуто са „дневног реда” – ако се, наравно, полази од тога да немачки народ има право на сопствену будућност и да жели да се сачува од растварања у котлу за топљење глобализације.

         Међутим, у овој фази су Немци (тачније, њихова елита) направили избор, а Русија је спремна да се супротстави јединственој позицији Запада, бранећи своје националне интересе и појачавајући офанзиву на међународној арени, формирањем фронта цивилизација и држава заинтересованих за нова правила глобалне игре.

         Једна од најважнијих последица Путинове политике на немачком фронту била је то што се Москва, у ситуацији са Новоросијом, официјелно придржавала позиције немешања – да не би олакшала Сједињеним Државама посао завртања руке Немачкој.

         Сада се ситуација мења – Европа, то јест Берлин, објављује рат Русији, макар и економски, макар и са неким условностима. А у рату већ делују други закони, па Немци не треба да се изненађују када постане јасно да је њихова одлука да се прикључе америчкој блокади Русије довела до тога да Москва ускоро призна Новоросију. А да заоштравање економских санкција неће довести до рушења руске економије, него до пада кијевског режима.

         У овом свету све је повезано – а управо је Владимир Путин, све ово време, на то указивао Берлину.