Америку за Богом изабрану земљу признаје једино света књига Мормона

ОБАМА НЕ СМЕ ИМАТИ ПОСЛЕДЊУ РЕЧ О ИЗУЗЕТНОСТИ АМЕРИЧКЕ НАЦИЈЕ

Пише: Борис МЕЖУЈЕВ, политиколог (Москва)

• Није добро што са Америком и њеним председником полемише само Русија. А остали свет, укључујући европске земље, упорно ћути
• Европљани се радују што Обама није Буш и спремни су да се задовоље том околношћу не схватајући да Обама својим расуђивањима о изузетности припрема тле за новог Буша који ће обавезно доћи, а онда ће увидети
• Није случајно што неуспешни оснивач „Лиге демократије“, политиколог Роберт Кејган, на основу Обаминих аргумената већ доказује да процес разоружања - било да је хемијско, нуклеарно или било које друго - ни у ком случају не треба да се тиче Сједињених Држава, будући да је то, тобоже, изузетна земља, насељена изузетним људима
• У дискусију треба да се укључе најбољи филозофи у свету, поглавари традиционалних цркава и представници религија, као и лидери других земаља. Било би добро кад би „изузетност“ као јерес осудила и протестантска теологија

        УСМЕНА и писмена дискусија између председника Русије и САД о изузетности америчке нације сама по себи је појава без преседана.

        Одавно шефови великих држава нису међусобно разговарали о толико апстрактним, готово метафизичким темама. При том, ова полемика има шансу да потраје, будући да на Обамин говор у Генералној Скупштини ОУН, у којем је амерички председник потврдио своје веровање у некакву посебну улогу своје нације, његов руски колега, а можда и други руски државни посленици, треба да дају достојне примедбе. Последња реч у овој дискусији ни у ком случају не треба да остане Обамина.

        Обратимо пажњу на две значајне околности које често остају непримећене од стране посматрача у анализи ове дискусије на највишем нивоу.

        Прво, према овој полемици се не треба односити као према вежбању политичке реторике државника. Ни најмање није све тако достојанствено како се може учинити на први поглед. Ето, већ и неуспешни оснивач „Лиге демократије“, политиколог Роберт Кејган, на основу Обаминих аргумената доказује да процес разоружања - било да је хемијско, нуклеарно или било које друго, ни у ком случају не треба да се тиче Сједињених Држава, будући да је то, тобоже, изузетна земља, насељена изузетним људима.

        Ако свет прећути Обамине речи може се претпоставити да се глобалне иницијативе у односу на било шта од данас неће тицати Америке, коју је по мишљењу њеног председника, сам Бог одредио да буде „равноправнија од свих других равноправних“.

        Друга околност: са Америком и њеним председником полемише само Русија. Остали свет, укључујући европске земље, упорно ћути: Европљани се радују што Обама није Буш и спремни су да се задовоље том околношћу не схватајући да Обама својим расуђивањима о изузетности припрема тле за новог Буша који ће обавезно доћи, а онда ће увидети.  Остали свет тихо решава своје сопствене послове, не схватајући шта уопште значи та преузвишена препирка.

        Међутим, у опасности је много тога. Најочигледнија је - судбина међународних институција. Ако све земље прогутају „америчку изузетност“, ОУН (и у сваком случају Савет Безбедности) могу се укинути, јер нису потребни - сад имамо једну земљу која има право да одлучује шта да чини, а мишљење других земаља примаће као саопштења.

        Ипак, то је тек пола невоље. Председник Путин у свом чланку указује да ће се ради те „изузетности“, која се испољава у праву на самостално одлучивање ко да живи, а ко да умире, морати жртвовати и друге вредности.

        На пример, хришћанство. Ако не бројимо свету књигу Мормона, коју признају само следбеници Мита Ромнија, нема другог текста који говори о томе да су САД Богом изабране, а њен председник позван да постане император земљине кугле.

        Вољом историје Америка се у војном смислу показала као најјача нација света, али нам хришћанство не говори да је правда тамо где је сила. Чини се, да САД потврђују нешто сасвим супротно.

        Наравно, у Америци су добре државне институције, сложићемо се, добре, али ни у ком случају нису идеалне - погледајмо како се богоизабрана земља извлачи из једног у низу конфликта огранака власти поводом буџета. Верујем да на амерички начин то неће стићи до 1993., али извесан архаизам америчких државних институција данас признају многи политиколози САД. 

        Даље, веровање у своју „изузетност“ - није ексклузивна појава. Многи наши сународници верују да је Русија Богом изабрана и да нам закони светског поретка нису директива. Мислим да исто тако размишљају и истомишљеници покојног Осаме бин Ладена. Негде у дубинама бескрајне Азије још се крију присталице председника Маоа, незадовољни што се њихова земља превремено одрекла извоза светске револуције. Они су и упозоравали да се  кокетирање са империјализмом неће ничим добрим завршити. Па, рачунајмо да су били у праву.

        Постоји један неоспорни закон људске историје - она се креће према повећању једнакости међу људима.

        Борба за проширење бирачких и грађанских права завршила се давањем тих права, сиромашнима, женама и коначно људима друге крви и расе. Историја се данас суочила са чињеницом међунационалне неравноправности - неке нације су очигледно моћније, друге - слабије. Моћне желе да ту привремену неравноправност учине константним статусним фактором - да га учврсте као својеврсни међународни сталеж.

        У историји је већ једном предузиман сличан покушај.

        Током 1920. - 1930. година многи Немци су сматрали само своју нацију или расу изузетном и видели је способном да управља светом не обраћајући пажњу на приговоре свих других народа на равноправност и праведност. Са тих позиција прочитајте Ничеа или Шпенглера и много тога ће вам бити јасно.

        У томе је, чак, постојала сопствена логика: Немци су сматрали да ни Енглези са њиховим уско комерцијалним ставом према историјским процесима, тим пре ни Руси, са њиховом уравнотеженом праведношћу, нису спремни да преузму одговорност да заувек очувају колонијални светски поредак, поредак у којем би бела раса штитила свој изузетни положај. Одлично знамо до чега су довеле све ове идеје - до катастрофе планетарних размера.

        СССР и САД заједно су покушали да на рушевинама европског колонијализма изграде, како се чинило, праведнији свет. Руси су толико поверовали у могућност успостављања таквог света да су се због њега чак, одрекли своје империје и сопствене идеологије „изузетности“.  Зар ће се Американци показати толико кратковидим да ће сопственим рукама уништити оно најбоље што су заједно са нашом земљом донели човечанству - веру у праведан светски поредак?

        Ову дискусију Русија ни у ком случају не треба да води без других.

        У дискусију треба да се укључе најбољи филозофи у свету, поглавари традиционалних цркава и представници религија, као и лидери других земаља. Било би добро када би сав тај улог на „изузетност“ осудила као јерес и протестантска теологија, они који нису заробљени некаквим полујеретичким доктринама које бујно цветају у данашњој Америци.

        Ипак, Русија данас у многоме успева на међународном плану, даће Бог, успеће и у овом, за читаво човечанство важном питању.

     Превела Ксенија Трајковић