Американци враћају контролу над Јужном Америком преко „антикорупционих преврата“

ВАШИНГТОН ВИШЕ НИЈЕ ТОЛИКО МОЋАН ДА РЕЖИМЕ МЕЊА

„ЈЕДАН НА ЈЕДАН“

Протест против корупције у престоници Хондураса

  • САД задржавају свој потенцијал за глобалне политичке и економске манипулације, међутим, Вашингтону понестаје организационих ресурса за велике комбинације и истовремене акције у најмање два региона
  • Операција за неутрализацију „левог скретања“ у региону водила се не мање од годину и по дана, и тешко да би била успешна да није било катастрофалног пада цена сировина. А Аргентина је, чак и у таквим условима, успела да избегне насилне или отворено манипулативне акције и дочекала је „природну“ смену власти
  • Кључно средство које су користиле САД последњих година против нежељених режима била је борба против корупције. Сједињене Државе су доказале своју способност да интегришу унутрашње и глобалне аспекте борбе против корупције у јединствени политички процес. Наравно, Сједињене Државе су себи прибавиле функцију и тужиоца, и судије, и тешко да ће их ико у блиској будућности скинути са антикорупцијског пијадестала
  • Удар Вашингтона на Русију и постсовјетски простор само ће се даље појачавати
  • Американцима су сада потребни савезници без услова, без тајни и без идеја

Пише: Дмитриј ЈЕВСТАФЈЕВ

        „ДЕСНИ“ заокрет у Латинској Америци безусловно је фактор од глобалног значаја, који битно мења слику светске политике у наредним годинама.

        Тешко је очекивати да Сједињене Државе, које су с муком ликвидирале „Боливаријански пројекат“, сада испусте контролу над политичком ситуацијом у свом „дворишту“.

        Остављајући по страни питање колико је „Боливаријанска алтернатива“ била реалност, а колико се ограничавала на пиар-сферу, као и питање - да ли је Русија могла „спасити“ наизглед пријатељске режиме, покушаћу да означим неке основне закључке о ситуацији, који проистичу из оквира специфичних регионалних особености. И пошто нико не сумња у постојање „руке Вашингтона“ у Латинској Америци, погледајмо шта је нама - Русији и свету - продемонстрирала америчка администрација.

        Уосталом, у показаном ће се видети савремени лимити снаге Сједињених Држава.

        Дакле, прво: Сједињене Америчке Државе задржавају свој потенцијал за глобалне политичке и економске манипулације, међутим, Вашингтону понестаје организационих ресурса за велике комбинације и истовремене акције у најмање два региона. Имајте на уму да паралелно са уклањањем „левих режима“ у Латинској Америци, где су они, упркос свој реторици „Боливаријанаца“ задржали скоро све системске везе, Американци су могли активно деловати још само на „атлантском правцу“, где такође контролишу најважније политичке и економске институције (нпр. NATO).

        Међутим, САД су морале да дозирају и „арапско пролеће“ и пројекте за јачање контроле у постсовјетским државама, а њихови антикинески маневри ограничили су се углавном на манипулације на финансијском тржишту и на појачану пропаганду.

        И са Русијом након невиђених претњи и политичког притиска 2014. године, Вашингтон је такође морао да проговори љубазније.

        Друго. Сједињене Државе више немају могућност да мењају режиме „један на један“ - чак ни у Латинској Америци. Операција за неутрализацију „левог скретања“ у региону водила се не мање од годину и по дана, и тешко да би била успешна да није било катастрофалног пада цена сировина. Али, чак и у таквом случају, Аргентина је, на пример, успела да избегне насилне или отворено манипулативне акције и дочекала је „природну“ смену власти.

        У сваком случају, ни о каквом стратешком изненађењу се не може говорити. Организационих ресурса Америка има довољно да збаци готово сваки непријатељски режим, међутим она то мора да ради дуго и пажљиво и - што је најважније - скупо.

        После свега, Вашингтон мора озбиљно да помаже штићенике, како не би банкротирали јер се „обрнути талас“, нарочито у Бразилу, може претворити у цунами.

        Треће. Чак ни у Латинској Америци САД нису могле да себи приуште директни интервенционизам или војне ударе. Биле су приморане да делују уз ослањање на цивилно друштво, иако су имале све могућности, барем у Аргентини, Венецуели и Боливији и да искреирају још један генералски пуч. Таква опција би им омогућила да за дуги низ година поврате углед „светског полицајца“, способног да „мачем и крвљу“" обезбеди своје интересе.

        Ипак, САД су биле принуђене да делују ослањајући се на унутрашње снаге и на оне економске и социјалне интересе које су „леви режими“ окренули против себе. Али, главна ствар је то што се Вашингтон удаљио од модела са врхунца стратегије обојених револуција.

        Легитимност политичких процеса постала је важан део америчке стратегије, чак и у Венецуели где већ постоје сви предуслови за класичну обојену револуцију или појаву некакве „патриотске хунте“. И ову промену, највероватније, треба сматрати кључном.

        Четврто. Сутон „Боливаријанске алтернативе“ десио се не само зато што су САД „скидале“ нелојалне режиме. Да парафразирам класика: влада се не може срушити ако не почне сама да се љуља. И гласање у Аргентини, и масовне демонстрације у Бразилу и Венецуели одражавале су реалне тенденције у јавном мњењу. Главни фактор политичких промена постала је неспособност локалних режима да формирају јавну подршку, коју су могли добити због њихових социјалних активности, а која би могла постати резултат прерасподеле „сировинске ренте“ у стабилним економским односима. Нажалост, рента је највећим делом „поједена“ и није донела ни Венецуели ни Бразилу ни нови квалитет економских односа, ни нове стабилне тачке економског раста.

        Пето. Кључно средство које су користиле САД током последњих година против нежељених режима била је борба против корупције. Сједињене Државе су доказале своју способност да интегришу унутрашње и глобалне аспекте борбе против корупције у јединствени политички процес. Наравно, Сједињене Државе су себи прибавиле функцију и тужиоца, и судије, и тешко да ће их ико у блиској будућности скинути са антикорупцијског пијадестала. Посебно имајући у виду специфичности економске ситуације у свету.

        На тај начин, у наредним годинама притисак на Русију и њене савезнике ће се само повећати. Велико су благо „базе података“ које су Американци накупили. И повећати стабилност овог или оног режима биће могуће само уз помоћ везе између постојећег незадовољства нивоом корупције у земљи и глобалног, спољног антикорупцијског притиска.

        На тај начин, стратегија „национализације елите“, коју је својевремено назначио Владимир Путин, постаје проблем националне безбедности.

        Русија, међутим, треба да узме у обзир следеће чињенице: сада, када је за САД проблем нелојалних режима у Латинској Америци изгубио донедавну оштрину, Америци се ослобађа износ организационих и политичких средстава довољних да се Американци више фокусирају на постсовјетски простор. Стога, чак и уз тренутно смиривање САД због предизборног шоуа, који овај пут, може постати права борба, морамо признати да се период мирног предаха за руску елиту ближи крају.

        Којом нас је још стратешком лекцијом научила историја краха „Боливаријанске алтернативе“?

        Мислим да се своди на следеће: крах „Боливаријанске алтернативе“ је слом покушаја интеграције, очувања себе, своје елите и својих држава у амеро-центричном систему економских и политичких односа - Pax Americana - у „достојанственим условима“. Америка се више неће ни са ким договарати о „условима“.

        Данашња Америка је сувише слаба да то учини. Њој су сада потребни савезници без услова, без тајни и без идеја.

        Превео: Срђан Ђорђевић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари