Американци су започели свој Први финансијски рат против Кине

ВАШИНГТОНУ ПОЗИЦИЈА СВЕТСКОГ ЛИДЕРА ГОДИШЊЕ ДОНЕСЕ

НАЈМАЊЕ 1,28 БИЛИОНА ДОЛАРА

• Данас укупна монетарна маса планете износи 71.5 билиона долара, од чега 70.4 билиона отпада на економије 50 највећих земаља. На: Кину - 22 билиона, САД - око 12 билиона, Немачку - 2.8 билиона, Велику Британију - 2,4 билиона, Француску - 1.9 билиона, Италију - 1,4 билиона, Шпанију - 1.1 билиона, Русију - 0.58 билиона. Фактички, Кина има новаца колико САД и Европска унија заједно (укупно - 23 билиона). А пре само шест година имала је два пута мање
• Чак и успорена, чак и ако на крају године њен раст буде мањи од предвиђених 7% - кинеска економија ће се повећати 1,23 билиона долара, што је малтене једнако стварању још једне економије величине Јужне Кореје, Саудијске Арабије, Ирана или Аустралије
• Геополитички и економски удар на Русију - иако велик - ипак је само бочна операцију сасвим другог рата - Првог финансијског рата САД против Кине. Сва халабука са ратом у Украјини, западним антируским санкцијама и руским одговором на њих, није ништа друго него велики геополитички шоу у циљу прикривања правих објеката напада са стране Сједињених Држава
• Тешкаши су само разменили ударце. САД су, рукама ММФ-а, одбиле да укључе јуан у групу валута са специјалнм правом вучења. Званично је речено да ће следећа ревизија бити одржана 2016. године. Заузврат, Кина је девалвирала своју валуту и за ​​7% стиснула своју берзу, чиме је истовремено у своју корист снизила обим формираног финансијског мехура и испарила из америчке екномије више од билион долара, што је довело до пада свих америчких кључних берзанских индекса
• Као што су се појавили, проблеми на кинеској берзи су и нестали. То јест, Народна банка Кине је показала да веома добро контролише ситуацију и да је оно што се десило тешко могло бити случајно. Ако буде потребно, ову шалу она може да понови на бис по „жељи слушалца“
• Одговор САД на акције Пекинга ће бити објављен на састанку Федералних резерви САД о висини дисконтне стопе средином септембра ове године. Дакле, нећемо морати да дуго чекамо

Пише: Александар ЗАПОЉСКИС

        СВИ ратови у свету се воде ради новца. Постоје, наравно, верски или етнички, али у крајњој истанци, и они се такође, воде због новца. Тачније, ради контроле над економским добицима.

        Разговори о демократији, глобалним људским правима и другим универзалним вредностима су само покушаји да се овом процесу да изглед цивилизованости. Било је веома демократски - уништити либијску државу, а сада кукају над тешком судбином несрећних илегалаца који надиру у Европу.

        Немачки министар иностраних послова Франк-Валтер Штајнмајер је признао, да су војне операције у Ираку и Либији биле грешка.

        Међутим, он ништа није рекао о стварним разлозима који су изазвали те операције. Пробаћемо да то урадимо уместо њега.

        Када је реч о претензијама било које земље на светску доминацију, обично се појављује слика америчких државних празника. Свуда су звезде и пруге и марширајуће колоне полицајаца и војника обучених у парадне униформе. Све мора да буде „као у Америци“. Али, мало њих се замисли - зашто? А одговор лежи у сваком статистичком приручнику о глобалним инвестицијама.

        Верује се да су свакој земљи потребне стране инвестиције, када оне долазе - то је добро. Међутим, заборавља се да новац не долази као поклон, већ с циљем остваривања пратећег профита.

        Након своје наводне победе у Хладном рату за 15 година (1993-2007.) укупан износ америчких директних инвестиција у свету достигао је 4,6 билиона долара. То је 19,1% укупног износа свих страних инвестиција на планети. Друго место заузима Велика Британија (12%), треће - Француска (8%).

        Географија америчких инвестиција обухвата 190 земаља, укључујући Британију (426.4 милијарди долара), Холандију (412.1 милијарди), Канаду (250.6 милијарди), Луксембург (144.2 милијарде), Немачку (100,6 милијарди) Аустралију ($ 106.4 милијарди долара).

        На Европску унију отпада 46,7% свих америчких инвестиција, на Азију и Блиски исток - 26,5%.

        Колики профит доноси овај новац - нико не може са сигурношћу рећи, али је јасно да доноси више од обичних банкарских депозита.

        Главни амерички инвестициони фондови у својим извештајима приказују просечан профит од 23-28% годишње. Према томе, позиција светског политичког и економског лидера годишње Америци доноси нето приход од најмање 1,28 билиона долара. То је отприлике као пола БДП-а Русије из 2013. године.

        Није ни чудо што Америка по сваку цену покушава да сачува своју садашњу позицију. А ту позицију не угрожавају ни Русија ни исламски радикали.

        Жудећи за екстрапрофитом од јефтине радне снаге у југоисточној Азији, САД су направиле две стратешке грешке, фактички изазивајући појаву економског рата. Прва је то што су пренели производњу у Кину. У ствари, не само у њу: америчке фабрике никле су на Тајвану, у Малезији и Сингапуру, али највећи број је ипак изграђен у Кини. Друга грешка је пад индустријске производње у Сједињеним Америчким Државама и прелазак њене економије на постиндустријски модел, у којем основу БДП-а чине највише потрошња и услуге.

        С друге стране, може се рећи да су ове одлуке повећале профит САД. У принципу, тако је и било, али количина новца није порасла само у Америци. Данас, укупна монетарна маса планете износи 71.5 билиона долара, од чега 70.4 билиона отпада на економије 50 највећих земаља. На: Кину - 22 билиона, САД - око 12 билиона, Немачку - 2.8 билиона, Велику Британију - 2,4 билиона, Француску - 1.9 билиона, Италију - 1,4 билиона, Шпанију - 1.1 билиона, Русију - 0.58 билиона. Фактички, Кина има новаца колико САД и Европска унија заједно (укупно - 23 билиона), иако је пре само шест година имала два пута мање.

        Западни свет, а посебно САД, још почетком 90-их, под паролом предности глобализације, убрзаним темпом је рушио међудржавне финансијске границе и формирао јединствени финансијски простор. То је било неопходно да би олакшали уплив свог новца на слабе економије, и ради поједностављења каснијег извачења из њих профита. Али данас се испоставља да 31,25% свег новца на свету - поседује Кина, а амерички удео једва прелази 17%. При чему, још и пада, док кинески - расте. И то брзо расте, упркос успоравању раста њихове привреде. Јер, чак и успорена, чак и ако на крају године раст буде мањи од предвиђених 7%, то и даље значи повећање од 1,23 билиона долара, што је малтене као стварање још једне економије величине Јужне Кореје, Саудијске Арабије, Ирана или Аустралије.

        Амерички БДП такође расте, али углавном само на папиру, захваљујући разним махинацијама, укључујући и изазивање ратова у различитим деловима света. Па чак и у том случају, раст је неколико пута мањи од кинеског.

        Појавивши се на тржишту страних инвестиција тек недавно, пре отприлике шест година, Црвени змај је већ уложио у иностране пројекте око 113 милијарди долара. С једне стране, то је тек упоредиво са износом који су САД уложиле само у Немачку, али разлика је у коришћењу новца.

        Американци воле да купују акције и зарађују на спекулацијама, а Кинези, пре свега, улажу у реални сектор, то јест, граде фабрике, путеве и луке. У Никарагви су почели да граде канал између два океана. Самим тим је реална вредност кинеских инвестиција много већа од номиналне вредности новца.

        У овом тренутку, економски утицај Кине у азијско-пацифичком подручју и Африци се већ може упоредити са америчким, а повремено га и превазилази.

        Међутим, ако су САД сада више од свега заинтересоване за повратак свог новца у домаћу привреду ради одржавања барем њеног статистичког раста у берзанским показатељима, онда се Кина суочава са дијаметрално супротним проблемом. Њена економија је буквално преплављена новцем и захтева ширење инвестиција.

        Географски је Кина, наравно, велика и у року од пет година је успела да утростручи капацитет домаћег тржишта, али је и обим индустрије истовремено значајно порастао, најмање три пута ако не и више, превазилазећи домаћу тражњу.

        Према ивештајима Народне банке Кине, Црвени змај у наредних 5 година намерава да повећа обим својих страних инвестиција до 500 милијарди долара. Притом само једна модернизација и пратећа аренда грчке луке, процењена на 20-22 милијарди долара, према мишљењу стручњака, може донети Кини најмање 80-90 милијарди долара профита за 20 година. А то није лимит инвестиционих потенцијала Пекинга.

        Судећи по степену прегревања кинеске берзе од пре неколико дана, Кина може повећати обим својих инвестиција и пет пута и достићи ниво од 3,5 билиона долара, што би их додатно приближило тренутној позицији лидера коју држе САД.

        Вашингтон против ове претње има само три адута.

        Прво, да свим средствима покушава да дестабилизује ситуацију свуда у свету, где год би Кинези могли усмерити своје инвестиције. Зато потпаљују Блиски Исток. Зато се шири зона оружаних сукоба у Северној и Централној Африци. Зато америчка војска, иако најјача у свету, још увек не успева да елиминише милитанте Исламске државе. Зато САД прете распадом Турске и говоре о потреби поделе Ирака. Било шта, што би отежало Кини изградњу њеног Новог пута свиле ка Европи.

        Друго, дестабилизација и - што би за САД било идеално - гурање Русије у грађански рат и довођење до њеног политичког и територијалног распада.

        Кинеска економија је свакако моћна, али има Ахилову пету - недостатак ресурса. Пре свега, многих врста сировина и енергије. Русија свега тога има у довољним количинама. Осим тога, САД за противника сматрају како Пекинг тако и Москву. Ради спречавања кинеско-руског приближавања у ратни огањ је бачена Украјина.

        Треће, у наредних неколико година, Вашингтон треба да заврши економско освајање Европе. Онда ће 17 билиона долара сопственог БДП плус 16 билиона долара БДП-а ЕУ поново подићи укупну економомију Америке на висину, са које ће моћи да се супротстави Кинезима са шансама на успех. Управо у ту сврху САД упорно наводе Европљане на потписивање споразум о слободној трансатлантској трговини.

        На кога се кладити у овој бици титана, свака земља сама одлучује, и та одлука није јасна. Европска унија, на пример, верује да може спровести своју независну стратегију.

        У овом тренутку тешкаши су само разменили ударце. САД су, рукама ММФ-а, одбиле да укључе јуан у групу валута са специјалнм правом вучења - посебног међународног средстава плаћања, које користи ММФ. У овом тренутку „право вучења“ је формирано од 41,9% америчког долара, 37,4% - евра, 9,4% - јапанског јена, и 11,3% - британске фунте. Званично је речено да ће следећа ревизија бити одржана 2016. године.

        Заузврат, Кина је девалвирала своју валуту и за ​​7% стиснула своју берзу, чиме је истовремено у своју корист снизила обим формираног финансијског мехура, и истовремено испарила из америчке екномије више од билион долара, што је довело до пада свих америчких кључних берзанских индекса. При чему су исто тако брзо, као што су се појавили, проблеми на кинеској берзи су и нестали. То јест, Народна банка Кине је показала да веома добро контролише ситуацију, и да је оно што се десило тешко могло бити случајно. Ако буде потребно, ову шалу она може да понови на бис по „жељи слушалца“.

        Према томе, сва халабука са ратом у Украјини, западним антируским санкцијама и руским одговором на њих, није ништа друго него велики геополитички шоу у циљу прикривања правих објеката напада са стране Сједињених Држава. Наравно, овакве игре се никада не воде ради постизања само једног циља. Пратећи циљеви који се одређују у ходу су такође важни. На пример, у замену за евентуални санкциони губитак Европи је наводно предата за пљачку Украјина. Практично по „грчком“ сценарију.

        Наравно, NATO на одмет не би биле ни нове базе на украјинској територији. И, наравно, велики бонус за САД би била очекивана ликвидација руске Црноморске флоте. Јер нигде другде Русија није могла наћи географски боље услове за њено позиционирање. А чак и ако би се сада направила - нова главна база неизбежно би била у радијусу гарантованог ракетног урара са територије Крима.

        А да је Црноморска флота престала да постоји, то би озбиљно умањило геополитичку утицај Русије не само у црноморском већ и у блискоисточном региону.

        Ипак, геополитички и економски удар на Русију иако велик, ипак је само бочна операцију сасвим другог рата, Првог финансијског рата САД против Кине.

        Друге опције Вашингтон у овом тренутку једноставно нема.

        Америка је превише повезана са Кином економски. Одатле им долази 450 милијарди долара увоза годишње. А чињеница да је трговински биланс константно негативан, боље од свега потврђује да САД не могу одустати од њега. Зато и дејствују тако заобилазним путем. А зашто тако снажно, то, како кажу у Америци - није ништа лично, то је само посао.

        Одговор САД на акције Пекинга ће бити објављен на састанку Федералних резерви САД о висини дисконтне стопе средином септембра ове године.

        Дакле, нећемо морати да дуго чекамо.

        Превео: Срђан Ђорђевић