Американци су схватили да би Русија лако уништила балтички мостобран NATO

RAND CORPORATION ОБЈАВИЛА ДА РУСКА АРМИЈА СТИЖЕ ДО ТАЛИНА ЗА 36-50 САТИ

• Руска армија може и брже да стигне у престоницу Естоније. Само, проблем није у броју сати, већ у самој чињеници да аналитичка структура која је повезана са америчком владом признаје неспособност САД да одбране своје прибалтичке савезнике
• Армија РФ показала је у Сирији високу ефикасност. Ако групација NATO буде раније распоређена у Прибалтику, онда је осуђена на уништење - независно од своје бројности, будући да Русија има могућности да јој моментално одсече линије снабдевања. Копнених комуникација готово да нема, а морске пролазе преко Балтичког мора Русија може да потпуно затвори
• У Естонији, Летонији и Литванији су веровали - колико год да руског медведа вуку за бркове - да ће их амерички војни контингент заштити од непријатности, јер Русија мора узети у обзир опасност од рата са САД. Међутим, нису узели у обзир да је и обрнуто исто тако, а за САД неприхватљиво
• Вашингтон је почео дипломатско маневрисање након што су се његове позиције значајно погоршале у Украјини и на Блиском Истоку, чак и у узајамним односима са лидерима ЕУ. Прибалтички русофобски максимализам компликује Америци постизање важних оперативних циљева спољне политике

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        ПОЗНАТА западна аналитичка структура Rand Corporation, објавила је извештај Reinforcing Deterrence on NATO’s Eastern Flank („Појачавање претње на источном крилу NATO-а“).

        У том извештају се посебно констатује да NATO није у стању да осигура безбедност територија прибалтичких држава. Конкретизујући претње, експерти RC потврђују да руска армија може да стигне до Талина највише за 60 сати и најмање - за 36.

        Мислим да руска армија може и брже да стигне у естонску престоницу. Међутим, проблем није у броју сати, већ у самој чињеници да аналитичка структура која је повезана са америчком владом признаје неспособност САД да одбрани своје прибалтичке савезнике.

        Могло би се рећи да помоћу извештаја покушавају да убеде јавно мњење Запада да је неопходно да се у Естонији, Летонији и Литванији распореде додатни контингенти Северноатлантске алијансе. Сигуран сам да ће управо тако рећи руске дежурне патриоте. Ипак, да ли је тако?

        Обични грађани не читају извештаје RC, односно, извештаји немају никакав утицај на јавно мњење и никада не служе као повод за широке расправе у штампи.

        Такви извештаји пре имају функцију да западним и прозападним елитама другог и трећег нивоа саопште информације о доминантним мишљењима, политичким трендовима и одлукама елита првог реда, које се припремају за званичну легализацију. Ради се о усаглашеном ставу руководства САД и водећих држава ЕУ (Француске, Немачке, Велике Британије), који је формиран током незваничних консултација и подржан од стране крупног европског и америчког бизниса.

        Истовремено са наведеним извештајем, у западној штампи (укључујући и америчку), почеле су да се појављују озбиљне публикације које уверавају читаоце да је за NATO бескористан део земаља Источне Европе и при том се конкретно говори о прибалтичким. Таква позиција мотивисана је чињеницом да слабе армије тих држава не појачавају одбрамбени потенцијал NATO-а. Истовремено, политичка позиција држава Прибалтика усмерена на грубу конфронтацију са Русијом, наводно, доводи NATO до ивице рата са нуклеарном силом.

        Укратко, западног обичног човека плаше нуклеарним ратом због прибалтичких амбиција и алудирају да је пожељно да се NATO ослободи прибалтичког баласта.

        Мислим да без сопствене жеље NATO неће због Естоније и Летоније започети никакав рат са Русијом. Али, одвија се системска припрема јавног мнења за одустајање Запада од обавеза одбране Прибалтика, која има потпуно практичан циљ.

        Почнимо од тога да експерти не греше када тврде да NATO у случају директног сукоба са Русијом неће заштитити своје балтичко упориште.

        Армија РФ показала је у Сирији високу ефикасност. Ако групација NATO буде раније распоређена у Прибалтику, онда је осуђена на уништење независно од своје бројности, будући да Русија има могућности да јој моментално одсече линије снабдевања. Копнених комуникација готово нема, а морске пролазе преко Балтичког мора.

        Међутим, представници штабних структура САД и NATO више пута су говорили о томе да демонстриране могућности авијације и флоте РФ током сиријске кампање несумњиво потврђују да Москва има снаге да у било ком тренутку ускрати приступ ратним флотама NATO-а у воде Балтичког мора.

        Сматрам да су изразито повећане могућности руских оружаних снага навеле команду NATO-а да ревидира процене стратешке вредности балтичког мостобрана. Друге проблеме саме себи су створиле прибалтичке земље.

        Док су се обавезе NATO-а сводиле на патролирање авиона на небу изнад Прибалтика, карактеристике локалног политичког живота никога нису узнемиравале. Али, неприметно, уз украјинску кризу, прибалтичке земље успеле су да на својим територијама распореде по три или по пет тенкова, по једну самоходну артиљеријску батерију и десетине ОТ америчке армије.

        Баш ту су и почели проблеми. Са једне стране, након што су уз звуке фанфара распоредили театрални контигент у Прибалтику, САД не могу одмах да га повуку назад. Изгледало би као да су се уплашиле Русије. Са друге стране, локални политичари покушали су да искористе америчке војнике као живи штит и нагло повећали број политичких провокација против Русије и појачали притисак на рускојезичне грађане (и не-грађане) сопствених држава.  

        У неком тренутку квантитет провокација прешао је у квалитет. Москва је заузела чврст став. У Вашингтону, Берлину, Паризу и Лондону забринуто су констатовали да ће на Прибалтику набасати на ратни конфликт. Сем тога, америчке трупе распоређене на Прибалтику постале су таоци сумануте политике локалних елита. Ризикују да буду нехотични учесници конфликта са сигурном шансом за уништење, што би, са своје стране, захтевало реакцију САД, дакле, и NATO-а. Узимајући у обзир обичај Вашингтона, избор би био мали - политичар који би одустао од војне реакције заувек би сахранио своју каријеру.

        Међутим, Прибалтик је био потребан САД, NATO и ЕУ за побољшање свог стратешког положаја на границама Русије, а такође (у случају ЕУ) за ликвидирање конкурентне индустрије и за освајање додатног тржишта за своје производе (нека је и мало).

        Само, нове могућности руских оружаних снага потпуно су нивелисале војно-стратешку вредност Прибалтика. На економском плану ЕУ је све што је могуће од њега већ добила: локалне економије су разорене, економски активно становништво преселило се у срећније земље Европске уније, а куповна моћ оног које је остало, готово нестаје. Запад више нема никакве користи од Прибалтика. А Запад се не бави доброчинством. Он мирно избацује на политичко сметлиште политичаре, режиме и земље које су одиграле улогу.

        Данас Запад мора да финансира прибалтичку безбедност. Док је за то била потребна само демонстрација застава САД и ЕУ - свима је одговарало. Прибалтик их готово ништа није коштао и могли су да га оставе за сваки случај.

        А онда су прибалтички лидери сами анулирали политичку капитализацију својих земаља. Заборавили су да мала земља може да постоји у сенци велике само ако за ту велику не представља критичну претњу. Али, надахнути појављивањем америчког копненог контингента на Прибалтику, закључили су да им је све дозвољено.

        Како год да руског медведа вучеш за бркове, амерички контингент ће заштити од непријатности, јер Русија мора узети у обзир опасност од рата са САД. Међутим, нису узели у обзир да је и обрнуто исто тако, а за САД неприхватљиво.

        Поред тога, Вашингтон је почео дипломатско маневрисање након што су се његове позиције значајно погоршале у Украјини и на Блиском Истоку, чак и у узајамним односима са лидерима ЕУ. Прибалтички русофобски максимализам компликује Америци постизање важних оперативних циљева спољне политике. И опет настаје питање: „Због кога!!!?“.

        У ствари, племенита господа одлучила су да подсете цврчка где му је место. Невоља Прибалтика је у томе што није схватио шта се од њега очекује (нису ни навикли на то да је русофобија кажњива, до јуче су за њу награђивани). На крају, у медијима је покренута прилично замашна кампања, док појављивање Rand Corporation потврђује да проблем већ почиње да добија и политичку димензију.

                Ако се у најскорије време Виљнус, Рига и Талин не опамете и не ублаже свој занос, прво ће остати без америчког контингента, затим без ваздушног патролирања NATO-а, а онда се може поставити и питање целисходности њиховог даљег чланства у Алијанси.

        Запад није сентименталан, правила игре мења по потреби, а већ се чула и фраза о бесмислености, чак и опасности за NATO, даљег присуства Прибалтика у његовом саставу.

        На крају крајева, све се мења - СССР се такође некада чинио вечним...

        Превела Ксенија Трајковић