ЕУ држи Француску у лудачкој кошуљи

Нови лидер Националног фронта – Марин Ле Пен – победила би Саркозија већ у првом кругу председничких избора

о ЕУ је марионетска лутка новог светског поретка , то је Европски Совјетски савез – грми кћерка Жан Мари Ле Пена
 о Еврозона је најслабија на свету, а данас је пред банкротом, а Путин је био у праву када је рекао да ће Француска за двадесет година постати колонија сопствених колонија.
о Кад бих ја била председник Француске, за шест месеци бисмо одбацили евро, а ако би нас ЕУ уцењивала са све или ништа - преузела бих на себе одговорност и повратила бих суверенитет Француске.

   КАД би Французи новог председника бирали данас, Француска би најдаље за шест месеци напустила евро и иступила из Европске уније! Ужаснути деградирањем сопствене нације на ниво америчких послушника и огорчени због губитка суверенитета, мајстори сира и вина, дипломатије и револуција, у последњих шест месеци су се масовно окренули радикалној Марин Ле Пен - Саркозијевом најопаснијем противкандидату у предстојећој трци за шефа државе.

Њену кандидатуру је у јануару 2011. подржавало 15 одсто Француза, док би данас за њу гласао сваки четврти Француз. То значи да би Николу Саркозија победила већ у првом кругу, за разлику која је сада око пет одсто гласова и повећава се из недеље у недељу.Такво поверење је заслужила, углавном, јер заступа три тезе: да је ЕУ мртва творевина која прождире нације, а људе претвара у робу либералног тржишта; да имигранти, тачније мањине у њеној домовини не могу имати већа права него народ чија је то дедовина (без обзира што ЕУ каже супротно) и да је повратак смртне казне неопходан. Све три тезе су крајње антиглобалистичке и циљају на то да је народ прави суверен у својој земљи.     

Са њом на челу, од 18. јануара ове године, Национални фронт је буквално узлетео као политичка опција. Не зато што је Марин Ле Пен жена, упеглана, симпатична (то се успешно продаје само америчким бирачима Саре Пејлин) већ зато што је она Францускиња са великим “Ф”. Патриота, националиста и реформиста који бирачима уместо враћања дугова Европске уније, погибија у неоимперијалним ратовима Америке и надируће исламизације нуди “крв, сузе и зној” радничке класе која је одгајила модерну француску нацију.

У много чему се јавно ослањајући на Русију, Ле Пенова је по социјалистичким, левичарским принципима у први план изнела економски и социјални програм за просечног човека, појединца, који прво брине о својој породици и хлебу на столу, па тек онда за права хомосексуалаца, секти и смени власти на неком другом континенту…    


Тако је Национални фронт, који је у медијима представљан као “мачо” партија мушкараца екстремних ставова, сада освојио и простор и гласаче као патриотска странка са програмом националног препорода. То се десило зато што су Французи, на сопственој кожи, осетили последице чланства у ЕУ - односно брисања граница и предаје суверенитета наднационалним центрима моћи. Пошто је ово прича о највећим евроскептицима, важно је истаћи да Французи нису решили да гласају против Николе Саркозија, већ за Марин Ле Пен. Просто, пракса им је показала да је за просечног човека бољи националиста него евро-глобалиста.

Програм Националног фронта полази од тога да ће се о Французу најбоље старати Француз, и то зато што се неће старати о још 26 нација. Прва реченица документа је “Хајде да ослободимо Француску” и ево, у кратким цртама, шта тај програм нуди:

- Ред и закон морају да се темеље на “нула толеранције”, неопходно је увести строжије осуде, повећати капацитете затвора и преко референдума поново увести смртну казну. То је одговор на нарастајући број не-Француза који представљају смртну претњу грађанском миру у Француској.

- Нарочито су опасни дошљаци муслимани. Током изборне кампање 1995. Ле Пен је делио памфлете са поруком да три милиона не-Европљана треба послати из Француске, наравно на хуман и достојанствен начин. Данас је став ублажен – требало би (от)послати све имигранте који немају посао, не поштују закон, дошли су у Француску нелегално...

- Економски принципи су од осамдесетих до деведесетих промењени из неолиберализма у протекционизам. То је последица промена у међународним односима. Борбу тзв. слободног света против комунизма данас је заменила борба нација и глобализма. Партија све више добија подршку економски угрожених слојева друштва и у први план свог укупног политичког деловања ставља социјалну бригу и економски протекционизам. Колико је економија једне земље важна за независност и одржање нације види се из крилатице:“нисмо социјалисти, националисти, популисти, левичари или десничари, ми смо- Французи”. Наша економска политика зато нуди мешавину слободног тржишта, ограничног социјалном одговорношћу.



- Спољна политика пратила је економско “пресвлачење” од 19980-1990. године. Од заговорника Европске уније, НФ се за само десет година претворио у њеног љутог непријатеља. Ле Пен је у кампањи 2002.године нудио Французима да земљу “ишчупа”из ЕУ и да врати националну валуту. Фронт се од 2000. одрекао уговора у Шенгену, Мастриху, Амстердаму, а коју годину касније и уговора у Риму, јер они гарантују да ће “наднационални ентитет, слово по слово, исписати крај Француске”.У 2004. партија иде корак даље: “ЕУ је последња станица на путу који ће целом свету увести једну власт, ЕУ је марионетска лутка новог светског поретка”. На кога је НФ “циљао”, види се из одлуке да се више не заговара франак, јер је “евро потребан као ривал америчком долару”.Следеће, 2005. подржали су одлуку француске владе да да одбије споразум о европском уставу. Фронт се увек супротстављао америчким инвазијама, прво на Ирак и Авганистан, а сада на Либији и осуђивао учешће француских војника у мисијама које успостављају нови светски поредак.       

- У Европском парламенту НФ је увек био члан националних блокова односно група, а од 2009. године је део Алијансе европских националних покрета.

Доласком Марин Ле Пен на место шефа странке у програм су унете и либералније идеје, углавном као одговор на потребе друштва у периоду економске кризе (нпр. право на абортус). Али НФ и тада остаје заговорник политике која брине о опстанку француске нације. У том правцу су све њене изјаве - од инсистирања на изласку из ЕУ, преко тога да Французи морају имати више деце, до поруке да држава мора окончати муслиманску окупацију. Све то, као и цитате који следе, Марин изговара умереним гласом, са држањем даме средње класе, у насмешеној форми радикализма. Можда је Французи баш зато желе за председника нације.

- Национални фронт није ни расистичка ни ксенофобична партија већ само патриотска. Ми смо опозиција тоталитарном карактеру Европске уније и њеној намери да људима укине суверенитет. Све похвале за Дејвида Камерона који је обећао да ће број од 200.000 имиграната, сузбити на неколико десетина хиљада дошљака у Велику Британију, на годишњем нивоу. Француска влада је (...због ЕУ) сасвим неспособна да изађе на крај са легалним и  илегалним имигрантима.  
Мој отац је у Француској створио такву партију која ће бити способна да брани нацију, и која је, иако соло играч у мору глобалистичких странака, ипак способна да опстане и издржи. Сад је дошло време да Фронт постане партија која ће људима отворити очи и поново изградити свест о нацији. Мој отац и сви у Фронту смо свесни какви проблеми задају ударце Француској и зато желимо власт - да бисмо могли да применимо наше идеје да би ти ударци престали. Режим нам сужава медијски простор, јер смо патриоте и бранимо своју дедовину. Они имају другу идеологију, а то је глобализација и растакање нашег идентитета. Нације и домовине се замењују законом слободне трговине који управља свиме. Политичка елита нас доживљава као претњу, пошто бранимо своју земљу и враћамо власт своме народу како би народ био прави суверен, а људи сами доносили своје одлуке,.

- Свом снагом ћу се борити против Европске уније. Свом снагом! Не против Европе -Европа је цивилизација, територија, ја сам Европљанка. Али Европска унија је творевина коју сматрам тоталитарном , то је Европски Совјетски савез, да, да...што се више креће унапред, то се више гради без људи, чак и против људи. Све нам више намеће правила, не видимо шта нам доноси, и то мора да се каже, сем што уништава нашу економију, реже нам буџет, реже нам монетарну политику и намеће неки модел живота који није наш.   

- Верујем да је Европска унија мртва. То светло којим нас зрачи је светло угашене звезде. Она верује да је жива, али  је већ мртва, јер је мртав новац који је направила и око кога је онда направила себе. Ми се данас трудимо да по сваку цену спсемо евро. Али која је цена? Ја не желим да мој народ, као Ирци, буду обавезани да смање минималац за још 12 одсто, да смање породичне додатке, да смање помоћ за незапослене, да осиромаше раднике из јавног сектора. Ако је то цена коју морамо да платимо да бисмо спасили евро, онда кажем да је боље да изађемо из ЕУ и да оставимо тај евро. Кад се сви освесте и увиде да је евро мртав, настаће прави економски и социјални хаос. Рекли су нам да ће нам евро донети развој, више запослења, раст куповне моћи, обезбедити баланс у односу на долар. Опростите, али евро зона је најслабија на свету, а данас је пред банкротом.


- Која је будућност Европе? Она мора да се изгради од почетка. Верујем да Европа може да живи ако се изгради као Европа свих нација, која поштује национални суверенитет, и буде Европа сарадње. То је једини концепт који доприноси добрим резултатима.

- Хоћу да ослободим Француску лудачке кошуље у коју ју је завезала ЕУ. Унија хоће да нам у следећих тридесет година свали на врат 150 милиона имиграната. Кажу да немамо довољно беба. Хајде онда да охрабримо људе да рађају децу, као што се то ради у другим земљама на свету, уместо да се затрпавамо имигрантима. ЕУ се шири на рачун Француске, више немамо контролу над сопственом територијом, валутом нити законима, не питамо се ко ће ући или остати у нашој земљи. Они (ЕУ) нам намећу шта ћемо да радимо, без да се о томе ишта пита наш народ. Све то штети нашој економији и обесхрабрује стране инвестиције.

- Хоћу да ослободим Француску осећаја кривице, осећаја да смо лоши људи због ствари из прошлости. Морамо да поново заволимо сами себе, своју културу и цивилизацију.

- Прописи штите мањине толико да је сироти Француз у сопственој земљи на другом месту. Велике корпорације су сагласне да предност у запошљавању имају људи друге боје коже, имигранти, сви пре Француза. Отворено кажу да ће пре да запосле некога ко се зове Мухамед, него неког чије је име Франсоа. Прекршен је основни принцип републике - једнакост. Ја сматрам да би посао требало да добије онај ко је најбољи кандидат, а не онај ко је ове или оне вере. Међутим, Французи су дискриминисани у сопственој земљи. Свет је окренут наглавачке. У Француској је пет милиона незапослених и није ми јасно како влада може да дозволи да се сваке године досели још 200.000 људи. Владимир Путин је био у праву када је рекао да ће Француска за двадесет година постати колонија сопствених колонија.

- У Француској су муслиманкама забрањене бурке. Али, ја бих отишла даље, много даље. Променила бих устав тако да у њему пише да наша република не препознаје никакве заједнице. Зашто? Зато што ниједна заједница не може да има већа или другачија права од националне заједнице. Данас муслимани користе политику и религију да би на њен рачун креирали одвојене законе. Они траже своја правила, да мушкарци и жене седе одвојено, да иду улицом покривених лица, да имају посебне школе, базене… списак захтева је бесконачан. То мора да престане! Јасно и искрено свима кажем да морају да прихвате француски начин живота, без изузетака.

- Рат у Либији нема веза са хуманитарном мисијом. Ми тамо бомбама свргавамо једног човека, а сутра ћемо послати и војску. То нема везе са међународним правом. Из овога се нећемо извући. На крају ће уместо Гадафија доћи фундаменталистички муслимански режим. Народ Француске не зна да НАТО бомбе убијају на стотине и хиљаде цивила. Када су Гадафијев син - који ми није ни пријатељ ни познаник нити имамо ишта заједничко - жена и три бебе били побијени у бомбардовању њихове породичне куће, нико није рекао ни реч. Као да те либијске бебе нису ни биле праве, живе бебе.
 
Све је то велика грешка. Ми одлучујемо ко ће у другој земљи да буде суверен, као да је тај народ на нижој лествици, као да смо ми изнад њих и да знамо боље. Ми знамо ко је добар момак, а ко лош и онда доброг узмемо и силом га поставимо да влада. Проблем сваког народа је његов проблем и требало ба да га решава сам или уз помоћ регионалних дипломата, а не Француске.

Понашамо се као светски полицајац и мислим да је став Русије по том питању изузетно мудар. Јако добро знамо да у Либији нема добрих и лоших, јер су тзв. добри заправо, добрим делом, џихадисти који су се борили у Авганистану и Ираку. Ми хоћемо да дамо власт људима који се нису увек показали мирољубиво према нашој земљи.

- Праве демократске револуције су оне које дођу из глади. Зато ме не чуди све што се дешава Тунису или Египту. Лоше одлуке које су доносиле међународне организације, Међуанародни монетарни фонд (ММФ) и Светска трговинска организација (СТО), довеле су до масивног скока цена основне робе, пре свега хране. Две ствари ме брину: на крају ће користи од тих револуција имати муслиманске фундаменталистичке партије које долазе на власт и масивна имиграција која се потом очекује.     

-У Француској је шест до седам милиона муслимана. Кажу да смо демократска земља али влада крије тачне податке. Сваке године дође још људи и не зна им се тачан број. Заправо, реч је о томе да се нација Француза у Француској буквално смењује муслиманима. Опстанак Француза у Француској је под знаком питања. Немамо начина да интегришемо оне који су већ дошли и резултат је бесконачан културолошки конфликт. Имигранти, овде нећете наћи бољу будућност, јер ни сами семи не можемо да помогнемо да нам буде боље!

- У Француској мала група олигарха одмах за себе граби профит, а сви остали људи подносе трајну жртву. Пет милиона незапослених, шест милиона сиротиње, велики је осећај неправде.

- Сваки пут кад се активности пребаце из јавног у приватни сектор, резултат је штетан по једнакост, а цене се вину. Зато се залажем да се у надлежност државе ставе саобраћај, образовање, здравствена заштита, банке и брига о старим лицима.Такође, сматрам да држава мора да интервенише у стратешким областима као што је енергија, комуникације, телекомуникације и медији. Размишљам и о фискалној револуцији која би приметно ребалансирала капитал и рад. Све то у корист ниже и средње класе и таквог економског и социјалног дискурса који би био антиглобалистички, ати-еуро и анти-капиталистички.

- Европска унија нам намеће оквире. Колико да се производи и где. Цео свет је гладан и диже побуне, а ми, који бисмо могли да производимо храну, не смемо. То је апсурд. Али, тако се ЕУ понаша у свему, гротескно. Кад бих ја била председник Француске, за шест месеци бисмо одбацили евро. Толико је времена потребно да се отворе преговори, и, ако би нас ЕУ уцењивала са све или ништа, преузела бих на себе одговорност и повратила бих суверенитет Француске.




Биографија

Адвокат сиротиње

    Марин је најмлађа од три кћерке Жан Мари Ле Пена. Рођена је 1968. године. Дипломирала је права и прво запослење јој је било на месту јавног бранитеља где је заступала све који нису имали новца да приуште себи адвоката. Њени ривали из суднице сведоче да је увек “радила домаћи”, односно да никада није дошла на суђење неспремна или да није дала свој максимум. Адвокати је нису волели. У њој су гледали фигуру екстремисте Ле Пена и гурали је у тај калуп. Марин је, међутим, по сведочењу тадашњих колега, ипак некако успевала да “одржи нормалне професионалне односе са људима” и да “остане хладне главе” (Базил Адер, париски адвокат у једном од интервјуа о Марин Ле Пен). Адвокатуром је престала да се бави 1998. када је дошла на чело правног одељења Националног фронта.
    Мир у приватном животу готово да никад није имала. Била је осмогодишња девојчица кад је дом Ле Пенових у Паризу разнела бомба. Нико од укућана није био физички повређен, али је мала Марин схватила да пут којим иде глава породице ни за њу неће бити “од памука”. Жан Марк Симон, биограф Марин Ле Пен, записао је да је следећа драма чекала већ у тинејџерском узрасту: “Марин је била блиска са мајком, кувале су заједно, дружиле се, пратиле једна другу у свему и имале исти ритам. Међутим, кад је Марин било 16 година, мајка је напушта, бежи са другим човеком и пише биографију мужа кога је оставила. Отац, који до тада ни јаје није знао да скува, прихватио се куће, окренуо кћерима, али је Марин остала са психолошком пукотином. Последица бега њене мајке било је зближавање са оцем”.
    Марин је мајка троје деце и има два бивша мужа.



Плавуша „глатке реторике“



Прве политичке кораке је направила са 13 година, када се прикључила кампањама свога оца. Присуствовала је добром броју његових састанака и окупљања и прекалила се као политичар и пре него што је 1998. почела да ради за странку.
Откако је дошла на чело правног одељења НФ, није се много експонирала у јавности. Међутим, згодна плавуша “глатке реторике“ постала је миљеница новинара током Ле Пенове кампање 2002. године. Њено често појављивање у ТВ дебатама Асошијетед прес је објаснио овако: “Како је неко рекао – ево је жена, млада, потпуно другачија од искарикиране слике о мачо партији задртих”. Марин се, политички, поново родила.
Каријеру је почела да гради на месту одборника у Нор Па Де Калеу, прибежишту Националног фронта, које је тешко погођено индустријском кризом. Доказала се, и 2003. постала потпредседник партије.
Следећи крупан корак је била Ле Пенова кампања за председничке изборе 2007. коју је водила управо Марин, док је сама замало победила на изборима за градоначелника 2009. Прошле године је Листа НФ у Нор Па Де Калеу осигурала 22 одсто гласова на регионалним изборима. Од тада до данас постала је самостални политички “бренд” и нико се није чудио што је овога јануара са лакоћом победила Бруна Голниса на изборима за лидера странке.   
 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

Видра's picture
Видра (није потврђен) 23:28 06.05.2013.

  • +27
Voting is closed.

Угледајете се багро србијанска како се говори и ради на ову жену патриоткињу , багро неслана и свињске главурдине у србијанској власти !!!

Додај коментар