Надате ли се ичему од Николићеве приче о Србији као „земљи наде“?

ДА ЛИ ЈЕ ЗАСНОВАНА БАР НА НЕКИМ ПОБОЉШАЊИМА ИЛИ ЈЕ ПО СРЕДИ СВОЈЕВРСНИ ПОКУШАЈ МАСОВНЕ ХИПНОЗЕ?

         СРБИЈА је постала земља наде – објавио је њен председник Томислав Николић.

         То му се учинило мало, па је додао: да Србија више није земља над којом „треба стајати и плакати“, већ земља која која има и перспективу и будућност јер је „воде људи решени да заврше све обећане послове“.

         Иако је политичар-популиста коме ни сопствене речи не значе много, како сте доживели овај Николићев „Рт добре наде“?

         Да ли је говор о „земљи наде“ заснован бар на неким побољшањима и охрабрењима или је по среди својеврсни покушај масовне хипнозе?

         Није ли је Николићев говор о нади – чек без покрића, потписан са пуном свешћу да у земљама очаја нада умире последња?

__________________________________________________________________________________________

Чедомир АНТИЋ, историчар, председник Напредног клуба

А Вучић до подне жали себе, а поподне Србију...

• Осим хапшења неколико људи - нисмо видели неки потез ове Владе који би нам дао наду
• Земљи у којој један министар каже да је спреман да прихвати промену статуса једне покрајине - под условом да дође његова странка на власт - тој земљи следе несреће
• Понижени смо, осрамоћени и очајни због односа према Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској

         ДРАГО ми је што председник Николић мисли да је Србија земља наде. То даје разлога да верујемо да су на власти и оптимисти, а не само песимисти као први потпредседник Владе, који до подне жали себе, а поподне Србију.

         Нада је субјективна ствар која нема везе са политиком.

         Треба питати који су то политички потези које је ова власт повукла да би Србија од земље безнађа постала земља наде?

         Осим хапшења неколико људи - нисмо видели неки потез ове Владе који би нам дао наду.

         Најављиване су многе реформе, али је питање колико би оне биле спровођене да нису имали притисак из иностранства.

         Даље, влада која у једној години има највише постављења својих људи - тешко да може да доведе до департизације. Не видим ни реформу судства, тако да се плашим да ни ту нада није оправдана.

         Земљи у којој један министар каже да је спреман да прихвати промену статуса једне покрајине - под условом да дође његова странка на власт - тој земљи следе несреће!

         Понижени смо, осрамоћени и очајни због односа према Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској.

         Кад је реч о Косову и Метохији, Напредни клуб ће у извештају за 2014. анализиратии положај нашег народа у деветој земљи у којој српски народ живи.

         То није наша жеља, већ је то последица чињенице да је ова Влада прихватила да су Срби чак и на северу Косова грађани албанске државе коју је ова власт признала.

         Николић има зашто да се нада. Он је од потпредесдника екстремистичке странке у служби Милошевићевог режима, постао председник странке коју зову реформистичком, а постао је и председник Републике...

__________________________________________________________________________________________

Слободан АНТОНИЋ, политички аналитичар, социолог

То је обична пропаганда: Србија је земља – очаја!

• Како Србија може да буде земља наде кад се рапидно повећава број незапослених и кад се нова отпуштања најављују чак и тамо где их до сада није било - у јавном сектору

         СРБИЈА је супротно од тога. Она је земља очаја!

         Николић очигледно нема довољно контакта са сопственим народом, чим може тако нешто да изјави.

         Већина народа ће се насмејати на те његове речи и рећи да је то обична политичка пропаганда.

         Како Србија може да буде земља наде кад се рапидно повећава број незапослених и кад се нова отпуштања најављују чак и тамо где их до сада није било - у јавном сектору.

         У таквим околностима - тако нешто рећи је, најблаже речено, неукусно!

__________________________________________________________________________________________

Жељко ЦВИЈАНОВИЋ, главни уредник Новог Стандарда

Ово није земља наде, а он је на путу – без повратка

• Оваквом изјавом, Николић доказује да не разуме прилике у којима живи, а тако изазива силу против себе! Тога се јако плашим. Призива силу. То му не желим, али видимо да је на путу без повратка
• Сад, када видимо да је ЕУ сметња било којој обнови Србије - видимо како се политички врх одељује од унутрашње политичке стварности. Они заправо игноришу унутрашњу политичку стварност и баве се само спољном политиком

ПОСЛЕДЊИХ дана смо добили две занимљиве изјаве: Дачићеву да само луд човек може да каже да улазак у ЕУ није у нашем интересу, а друга је Николићева која описује Србију као земљу наде. Оне су дубоко повезане.

Наиме, у Дачићевој се дефинише оквир у коме може да се води политичка дебата, сви који нису за ЕУ, а то је више странака и све више интелектуалаца, не могу да учествују у политичкој дебати. Она се може водити само између Николића, Вучића, Дачића, Ђиласа, Тадића и Чеде. Центар те дебате је - ко ће брже и боље увести Србију у ЕУ.

Сад, када видимо да је ЕУ сметња било којој обнови Србије - видимо како се политички врх одељује од унутрашње политичке стварности. Они заправо игноришу унутрашњу политичку стварност и баве се само спољном политиком.

Обратите пажњу да се нико из анти-евроунијатске опозиције није јавио да коментарише Николићеву изјаву. То је зато што је толико очигледно да ово није земља наде!

Јавио се само - Тадић. И одатле се види да се дебата одвија само у том оквиру теме и учесника.

Међутим, они коју су супротстављени са сопственом стварношћу налазе се - на путу без повратка. То је тренутак када постајете имуни на аргументе које вам сервира стварност.

Ево примера: није било паметног човека који није у последњих неколико година рекао зашто не треба да се прави геј-парада. А власт се оглушивала о аргументе. Потом је попуштала пред силом. Отказивала је параду. Исто тако нису решавали проблем са девојчицом у Љигу па је дошло до реакције масе.

Оваквом изјавом, Николић доказује да не разуме прилике у којима живи, а тако изазива силу против себе! Тога се јако плашим. Призива силу. То му не желим, али видимо да је на путу без повратка.

__________________________________________________________________________________________

Љубомир КЉАКИЋ, политиколог и публициста

Нада о којој говори Николић тиче се - њега и његових сарадника

• Србија је земља у којој чак и они који то себи нису спремни да признају - знају да су у ситуацији пуној неизвесности и да  имају ту несрећу да Србијом управљају људи који се понашају као група веселих гостију локала који су погубили координате и не знају ни зашто живе, ни како ће даље живети
• А још имамо власт која је на себе преузела улогу да буде главни реализатор проширене Албаније. То је патолошка ситуација и можда је за некога Србија земља наде, али за већину она то не може да буде

         СИГУРНО за некога јесте земља наде. Али, мислим да претежан број људи, нарочито оних којима ради зрно памети, има разлоге да са песимизмом гледа на наредне месеце и године.

         Нада о којој говори председник Републике тиче се веома малог броја људи: њега и његових сарадника.

         Већина становника у земљи не дели Николићево мишљење.

         Србија је земља у којој чак и они који то себи нису спремни да признају - знају да су у ситуацији пуној неизвесности и да  имају ту несрећу да Србијом управљају људи који се понашају као група веселих гостију локала који су погубили координате и не знају ни зашто живе, ни како ће даље живети.

         Тешко ми је да нађем примерене метафоре да опишем стање у коме се земља налази са овим веселим политичарима пуним наде.

         Колико је ситуација тешка, ево илустрација: статистички је као сиромашно идентификовано више од 620 хиљада људи, истовремено је за последњих пет година без посла остало 600 хиљада људи, а данас смо сазнали да по глобалном индексу ропског рада Србија негде око 50. места са око 25.000 идентификованих случајева принудног рада.

         И само ове три чињенице су довољне да демантују оптимистичке изјаве председника.

         Просто је неукусно да се тако говори у земљи која има такве проблеме а још је доведена у ситуацију да је њена власт на себе преузела улогу да буде главни реализатор проширене Албаније. То је патолошка ситуација и можда је за некога Србија земља наде, али за већину она то не може да буде.

 

          Диана Милошевић