Због Владе је мој пријатељ постао „Кинез” и полиглота

„ПРАКТИКУМ - ЗА СВАКУ ВЛАДУ КОЈА ЖЕЛИ ДОБРО СВOМ НАРОДУ” ИЗ КЊИГЕ МИЛОРАДА ИЛИЋА КОЈОЈ СЕ У НЕМАЊИНОЈ 11 НИСУ ОБРАДОВАЛИ (3)

• Стално се потенцира да је проблем спољнотрговинског дефицита на страни малог извоза. Увоз је забрањено помињати. Посебно од 5. октобра 2000. године, од када се све чини да увоз буде што већи 

• Проблем Србије није на страни извоза или није само на страни извоза, него много више на страни увоза који „убија” могућност развоја наше привреде 

• Уместо што сву расположиву енергију трошимо на повећање извоза, влада би требало исту енергију да усмери на смањивање увоза. Сложићете се: то је потпуно обрнут процес од снижавања царина кроз једнострану примену ССП

• Господо министри, уместо што исцрпљујете привреднике у покушајима да повећају извоз, помозите им да супституишу увоз 

     ОД Милке Планинц (почетком осамдесетих година прошлог века) па наовамо, стално слушам како би требало да повећамо извоз, да помогнемо предузећа која извозе, итд.

     Истине ради, у време поменуте госпође, девизе су нам недостајале за враћање кредита којима нас је задужио Јосип Броз Тито зарад развоја СФРЈ. Данас нам девизе недостају да бисмо плаћали назадовање Србије у односу на европске и друге земље - државе из којих увозимо све и свашта.

     Стално се потенцира да је проблем спољнотрговинског дефицита на страни малог извоза. Увоз је забрањено помињати. Посебно од 5. октобра 2000. године, од када се све чини да увоз буде што већи. 

     Креатура од професора Мирољуба Лабуса, систематски је радила на томе да се потпуно либерализује увоз и смање царине. Човек се оградио теоријским оправдањем: повећање конкуренције води смањивању цена производа и услуга на домаћем тржишту. Може, ал’ замало!

     Просечно царинско оптерећење (имајући у виду структуру нашег увоза), пре наведеног датума, било је нешто мање од 11 одсто. После Лабусове акције, просечно царинско оптерећење пало је испод 6 одсто. Могу да разумем да није схватио да воде погрешну кредитно-монетарну и економску политику, али да професор факултета, код утврђивања (преписивања) царинских стопа, занемари стање привреде - то заиста не могу да разумем. 

     Затечено стање наше привреде могло се представити једначином: царинска стопа у Србији 50 одсто= царинска стопа у ЕУ и другим високоразвијеним земљама 0 одсто. Наиме, у то време, свако царинско оптерећење (заштита) до 50 одсто само би компензовало штету од нестандардних објективних проблема с којима се суочавала српска привреда. 

     Онда је, током 2006. године, заживела идеја тадашњег министра финансија Динкића и гувернера Јелашића - Национална корпорација за осигурање стамбених кредита (НКОСК). Вероватно се питате: Какве то везе има са увозом? 

Од те године је спољнотрговински дефицит почео да расте. Између осталог, почео је да расте и зато што су кредити за куповину станова одобравани по много нижој каматној стопи (држава је преко НКОСК-а гарантовала враћење две трећине кредита). 

     То је омогућило велику кредитну експанзију индексирану у евре или швајцарске франке, тј. прилив девиза на међубанкарско тржиште и потпуно непотребно јачање динара. Као последицу таквих финансијских токова, добили смо појефтињење робе из увоза и раст спољнотрговинског дефицита.

     На крају, као шлаг на торту, долази једнострана примена ССП-а према Европској унији – снижавање царинских стопа према спољнотрговинском партнеру с којим остварујемо највећи дефицит.

     Рекох ја, када нема логике у науци (размишљању), онда глупост заузме празан простор. Је л’ тако, господо министри? 

     Однос увоза и извоза према ГДП-у великих високоразвијених држава у просеку је испод 15 одсто. Њихови спољнотрговински биланси су уједначени - са малим дефицитима или суфицитима у односу на ГДП. Такође, све „старе” капиталистичке земље, које могу да се пореде са Србијом (по величини популације), имају сличне односе увоза и извоза према друштвеном производу - спољнотрговинска размена је уравнотежена и чини једну трећину ГДП-а. 

     Белгија јесте изузетак, али да сада не улазимо у разматрање опште и економске историје да бисмо објаснили ове параметре. Наравно, Новоевропејци предњаче - увозе и извозе и више од 70 одсто свог друштвеног производа.

     Једино што је добро по ове земље, тј. продукте утицаја МНК-а и неокласичне либералне теорије, јесте то што су им спољнотрговински биланси уравнотежени. Бар номинално, јер МНК кроз систем трансферних цена (нереалне цене између повезаних лица) селе профите у матичне државе или на егзотична офшор острва. 

     Зна се, ко је у магарећој клупи: Бугари, Хрвати и Срби. Коме да се приклонимо? Онима који су развијали своје државе и друштва на бази сатурације домаћег тржишта или оним другим - Новоевропљанима, који имају шансу да плате највећу цену ове кризе када инотражња почне да пада. 

     Не знам од када датира заблуда да се новац зарађује само у извозу. Да ли је она настала у периоду Милке Планинц или је последица руралног порекла грађана Србије који су начинили погрешну аналогију са зарађивањем новца у сопственој кући.

     Погрешно је уверење да је зарада само оно што се добије када се прода нешто што је произведено у кући (на имању). Можда је то био једини начин да се дође до новца, али између новца и зараде не постоји једнакост.

     Шта ћемо са житом и са свињама које узгоје и поједу укућани? Шта је то? 

     Макрониво економије (држава) потпуно је другачији од микронивоа економије (кућа), као и од збира појединачних микронивоа.

     Замислите да у Београду буде изграђен метро. Да ли ту има неког извоза? Нема. Да ли је ту неко зарадио? Јесте. Сви у ланцу: држава, град, извођачи, радници и, на крају, грађани који ће уштедети време у превозу.

     Има и супротних гледишта. Не толико супротних колико глупавих. Сетих се једног „колеге” који је у неким новинама тврдио да раст спољнотрговинског дефицита и није неки проблем. Има га и Америка - 6 одсто ГДП-а (Србија 24 одсто ГДП-а), па је ипак најјача земља на свету. Е, мој „колега”, једино што ти преостаје јесте да одеш до „Бувљака” и вратиш диплому коју си купио на тезги. 

     Немој да сам чуо да си тражио паре натраг!

     Србија извози 22 одсто свог ГДП-а. То и није толико лош однос с обзиром на наш ниво развоја и проблеме проузроковане наведеним заблудама. Истовремено, увоз износи 46 одсто од друштвеног производа.

     Дакле, проблем Србије није на страни извоза или није само на страни извоза, него много више на страни увоза који „убија” могућност развоја наше привреде. 

     Уместо што сву расположиву енергију троши- мо на повећање извоза, влада би требало исту енергију да усмери на смањивање увоза. Сложи- ћете се: то је потпуно обрнут процес од снижава- ња царина кроз једнострану примену ССП-а.

     Један мој пријатељ, иначе дугогодишњи увозник разноврсних производа из Кине (у којој је организовао и своју производњу), рече ми пре не- ки дан: „Мене је моја држава (Србија) стимулиса- ла да научим кинески језик и ја сам га научио. Да су царине биле више, можда бих моје производе правио овде. Али, овако сам постао полиглота.”

     Када се погледа структура увозних производа, видимо да се код нас увозе не само производи за финалну потрошњу, већ и полупроизводи, сиро- вине и опрема. Увозимо и енергенте (обухваћени у делу материјал за репродукцију) који су, нажа- лост, неопходни. Једном речју, увозимо све, а про- изводимо мало тога. То је, првенствено, последи- ца разматраних заблуда. 

     Господо министри, уместо што исцрпљујете привреднике у покушајима да повећају извоз, помозите им да супституишу увоз. 

     То је лакше, како за нас привреднике, тако и за вас креаторе економске политике. 

     Рецимо, САД које имају „нешто мало”, тј. више од осам пута већи ГДП по глави становника од Србије, увеле су царине Кини на аутомобилске гуме од 35 одсто. А ми, господо министри? Шта смо ми урадили да бисмо избалансирали своју спољнотрговинску размену? Ништа добро!

     Иако већ увозимо превише робе из ЕУ и бележимо огроман дефицит у размени, спустили смо царине због једностране примене ССП-а и тиме олакшали увоз из ЕУ... Ако мислите да би наши спољнотрговински партнери негодовали због повећања царине, погледајте на чијој је страни преговарачка моћ. На нашој, која прави велики дефицит или на њиховој, која прави суфицит у размени с нама?

     Кад год сам се нашао на тржишту, по било ком основу пословања, „тресао” сам се само од купаца. Добављачи су увек попуштали, јер сам ја био у улози онога који нешто купује и плаћа.