Ех, да српска дипломатија има Марков буздован и умеће са кадијом

МАРГИНА  Драганa Лакићевићa            

Међународни епски суд у народној песми «Марко Краљевић и Алил-ага»

"Краљевић Марко дели правду" - Паја Јовановић

* Народна песма и Слепа Живана знају за Међународни суд (епске) правде: “Оде Марко с агом на кадију”

* Царев Алил-ага  - да би сигурно победио у надметању с Марком - употребљава мито и корупцију (`извади дванаест дуката, те кадији меће под колено`)

* Сва срећа што српски јунак (и дипломата) уза се има бојно оружје (`а у Марка не има дуката, већ буздован меће преко крила`)

* Ако се ова песма више уопште чита у којој школи, могла би се боље разумети и упамтити – ако се упореди са данашњом српском позицијом у међународним односима

      ПОСЛЕ Боја на Косову, друкчије су и песме и јунаци.

      И Марко Краљевић је, после боја, у коjeм није учествовао – друкчији. И његово друштво је – друкчије

      У песми “Марко Краљевић и Алил-ага” (коју је Вук записао од Слепе Живане) Марко и његов побратим бег Костадин путују – “преко красна места Цариграда”. Марко зна да га у таквом, тада туђинском месту, може “која сукобити беда” – тј.  пресрести неко непријатељство или непријатност – па се учини болестан “од зла бола тешке срдобоље”. (Срдобоља је тешка заразна болест црева.)

      И болесног јунака, српског краља Марка, одиста спопадне беда: Алил-ага са тридесет јаничара – не, дакле, обичних Турака, него “специјалаца” онога доба, регрутованих од потурчених хришћана, који су обучавани за војне подухвате… Aлил захтева од “болесног” Марка да се такмиче у стрељању. Болани Марко неће јер је болестан, а Турчин га, управо болесног, силом тера на утакмицу…

      Време није само за надметање, него и за суд: извесни кадија мора да пресуди у том такмичењу – “да међ’ нама после није кавге”. Народна песма и Слепа Живана, дакле знају за Међународни суд (епске) правде: “Оде Марко с агом на кадију”.

      “Царев Алил-ага”, међутим, употребљава мито и корупцију:

Како иде царев Алил-ага,
папуч’ скиде, седе код кадије,
па извади дванаест дуката,
те кадији меће под колено:
“Ефендијо, ето ти дуката,
не дај Марку правог синџилата.”

 

      Синџилат је потврда, решење, пресуда.

А у Марка не има дуката,
Већ буздован меће преко крила.

 

      Сва срећа што српски јунак (и дипломата) уза се има бојно оружје.

      Кад су кренули на мегдан – да се надстрељују, видело се и ко има кога уза се:

за агом је тридест јањичара,
а за Марком не има никога,
до некол’ко Грка и Бугара.

 

      Каква пратња, такво и памћење Марковог доброг дела: пошто је победио у бацању стрела, он Алил-агу није обесио. Није му чак узео дворе и кадуну – све што је ага понудио у замену за живот.

      Победник покосовског доба тражи симболичну финансијску одштету:

већ дај мени три товара блага,
да искрпим на долами скуте.

 

      Ако се ова песма више уопште чита у којој школи, могла би се боље разумети и упамтити – ако се упореди са данашњом српском позицијом у међународним односима. Савремени ученици боље се разабирају у политици него у поезији, али се једно уз помоћ другога лепше разуме.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

вук's picture
вук (није потврђен) 18:37 08.12.2011.

  • +71
Voting is closed.

умеће(умијеће) се српски каже умешност, вештина

Додај коментар