Танасковић: Јуче, данас и сутра турске политике на Балкану

НИЈЕ ВЕРОВАТНО ДА ЋЕ ТУРСКА БИТИ ГЛОБАЛНА СИЛА, АЛИ СЕ ЊЕН УТИЦАЈ НА БАЛКАНУ НЕ СМЕ ПОТЦЕНИТИ

Жељка Цвијановић, Денис Бећировић

и Реџеп Тајип Ердоган

* Ердоган разуме да без уважавања српског фактора није изводљиво напредовати ни у остваривању неоосманистичких циљева, па је почео да води изразито конструктивну политику према Београду, пре свега на привредном плану. Паралелно је водио неизмењену политику свестраног подржавања свих истоверника...

* Турске инвестиције и бизнис премрежили су привредни простор Македоније, Црне Горе, Албаније... Дијанет је све утицајнији у исламским заједницама, оне „Србије“ и оне „у Србији“, те се тако турска доминација остварује одоздо

* Унутрашња криза у БиХ ставља континуитет уравнотеженог турског приступа свим актерима балканских збивања на потенцијално нелагодну пробу. Ердоган је, на пример, остварио одличан лични однос са Александром Вучићем, а и Милорадом Додиком који је често хвалио мудрост турског председника и сматрао га разумним лидером који може битно допринети успостављању боље атмосфере у БиХ. А сад се већ у Анкари и из Анкаре говори о опасности која од Додикове сепаратистичке политике прети држави БиХ

* Логично је претпоставити да Турској одговара да задржи бар коректан однос са српским корпусом на простору бивше Југославије, укључујући и БиХ. Али, много тога ће зависити од односа снага између Срба и њихових противника. Процене ли или осете да су Срби и Србија слабији него што је самозаштитно уверљиво, Турци, који нас као народ искрено уважавају и у добру и у злу, спремно ће применити демиреловски реалполитички прагматизам. У овом погледу никаквих илузија не треба имати

__________________________________________________________________

            Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

            ПОВЕЋАВАЊЕ напетости и политичка криза у Босни и Херцеговини својеврсни је тест, додуше у неједнакој мери, за државе на бившем југословенском простору, али и лакмусов папир за понашање ванрегионалних држава које имају интересе на Балкану.

            Међу њима посебно место заузима Турска, јер се она сматра и балканском земљом, иако се свега негде око два одсто њене територије, захваљујући, у супротном смислу, Енглезима и Ататурку, налази западно од Босфора.

            Истовремено, наследница Османског царства је у најмању руку макрорегионална, а перспективно можда и глобална сила у настајању, што и јесу крајња мета и идеална визија неоосманистичке и туранистичке матрице њеног стратегијског наступања на међународној сцени. Ако није извесно, а ни вероватно, да ће Турска, која није без озбиљних унутрашњих слабости и јаких непријатеља, икада доиста задобити снагу и утицајност глобалне силе, несумњиво је да се њен утицај на Балкану никако не може и не сме потценити.

            У програмским координатама неоосманистичке доктрине „стратегијске дубине“, коју је теоријски најзаокруженије и најдетаљније у истоименој геополитичкој студији 2001. године формулисао професор међународних односа, једно време министар иностраних послова и премијер, Ахмет Давутоглу, Балкан је назначен као један од приоритета турске мултивекторске спољне политике. Због тога је турско постављање према и на Балкану вредно помног континуираног праћења и свестране анализе, како би се, и на тактичком и на стратегијском плану, што тачније и потпуније спознао његов смисао и избегла изненађења, или боље „изненађења“, која могу бити и прилично непријатна.

Сулејман Демирел

            Укупно узевши, досадашње јавно реаговање званичне Анкаре на продубљивање одавно тињајуће, а од пре извесног времена и отворене конфронтације између бошњачке, доминантне политичке линије у Сарајеву и вођства Републике Српске у Бањој Луци, оличеној у председнику Милораду Додику, може се оценити као сразмерно умерено, али са двема тежишним и јасним порукама – да се мора очувати јединство и територијални интегритет БиХ, као и мир и стабилност у држави, што треба постићи конструктивним дијалогом свих релевантних унутрашњих фактора, односно представника трију конститутивних народа, с тим што у турском политичком речнику атрибут конститутивности, свакако не случајно, изостаје.

            Турски министар спољних послова Хакан Фидан, бивши моћни шеф МИТ-а, обавештајне службе основане још у османско доба, а чији је уплив на све домене политике значајан, похитао је прво у Вашингтон, да са Трамповим државним секретаром утврди и обзнани темељни став о ненарушивости територијалног интегритета БиХ, а исто је било садржано и у првом званичном саопштењу МИП Турске. У сусретима са Денисом Бећировићем и Жељком Цвијановић исту поруку је, развијеније и у само донекле различитој верзији, упутио и председник Ердоган.

            Како су се догађаји потом конфликтно одвијали, учестали су у турским медијима, укључујући и оне блиске власти, а и у вестима Агенције „Анадолија“, указивање на штетност „Додикове сепаратистичке политике“ и позиви на нужност поштовања уставног поретка и закона, при чему је јасно да се мисли на правне акте које као меродавне признаје Сарајево.

            Иако између тих двеју ситуација није могуће успоставити пуну аналогију, занимљиво је подсетити се на то да је Турска била изразито резервисана и на почетку југословенске кризе, па је тадашњи премијер Булент Еџевит, левичар и националиста, изјављивао чак да федерацију свакако треба сачувати. Убрзо је дошло до промене практичне политике, али и даље уз реторичко залагање за избегавање „проливања крви“ и мирно решавање несугласица, отворене подршке Бошњацима и Албанцима, да би 1999. године Турска активно учествовала у агресији Атлантског савеза против Југославије, а заправо Србије.

            Оптуживан због недоследности, председник Демирел је изговорио реченицу која ја постала чувена: „ Јуче је јуче, а данас је данас“. Но на ту његову крилатицу ћемо се још вратити.

            Потписник ових редова се сећа како га је тај неуништиви ветеран турске политичке сцене једном приликом у незваничном разговору убеђивао да је за Турску територијални суверенитет државе светиња и да његова држава не може морално поднети да се, с једне стране, залаже за обнављање нарушене територијалне целокупности Азербејџана, а са друге подржава шиптарски сецесионизам на КиМ. Али, „јуче је јуче, а данас је данас“, што никако није гесло, и modus operandi, само Демиреловог политичког прагматизма, али би ретко ко био спреман да га тако отворено искаже као он.

            Професор Анкарског универзитета, историчар Хусеин Багџи, веома активан у разним (пара)политичким и (пара)научним мисијама, објавио је 2020. године мемоарску књигу „Сећања летећег професора“, у којој сведочи о још једној Демиреловој гномски лапидарној изјави из категорије претходних: „Али сутра је већ другачији дан“, тј. сутра је сутра.

Млади Реџеп Тајип Ердоган

            Дакле, у турској политици вазда треба сагледавати и јуче и данас, а по мери могућности предвиђати и сутра, јер су то временски следови који се једни у другоме не морају огледати и настављати, али припадају истом органском континуитету државнонационалне стратегије која се већ одавно препознаје у неоосманистичком враћању на путеве старе славе, али наравно коришћењем савремених политичко-дипломатских, економских, културних, а ако/кад затреба и војних средстава.

            Сâм колега Багзи је ове Демирелове мисли оценио као врхунске реалполитичке лекције, а богме их и усвојио као начела властитог понашања. Тако је овај озбиљни историчар студентима препоручивао да свакако прочитају књигу академика Радована Самарџића Мехмед Соколовић, сматрајући је вреднијом у упознавању са османском епохом, међу турским интелектуалцима се у време које је тек наговештавало распад Југославије издвајао умереношћу и разложношћу, да би 1996. у Бечу, на једном научном скупу о Балкану, за вечером демонстративно напустио сто за којим је поред, осталих, седала неименована српска доценткиња, јер није пристала да се извини због заступања става да се српски народ у БиХ бори за своју слободу и да Слободан Милошевић није ратни злочинац. Сматрао је и да се на Косову касно интервенисало...

            Не тако давно жовијално је одржао, у гостопримљивој атмосфери једног београдског научног института, занимљиво предавање о турској блискоисточној спољној политици. Прво јуче, које је постало данас, а онда се то данас преобратило у јуче, да би уступило место новом данас, а сутра ће већ, наравно бити другачији дан... Тако, ваљда, мора бити. Само још кад би се могло предвидети то сутра, а не упознати се с њим тек кад се пресвуче у данас.

            Зато је корисно подсетити се, у светлу актуалних  садашњих збивања у Босни и Херцеговини, турских „јуче“ на Балкану, а и онога што представља „данас“, јер и „јуче“ и данас нису оне апстрактне „линије“ које их деле, већ периоди краћег или дружег трајања, својеврсни хронолошки лимеси.

            Велико турско јуче било је за Балкан доба вишевековне османске окупације и господарења великим делом овог јужног европског полуострва. У огледу са темом из босанскохерцеговачке политичке садашњости не би имало никаквог смисла освртати се на тај вакат и земан, али се мора нагласити да, као неоосманистичка, савремена (и свевремена) политика Турске идејно, вредносно и емотивно, кроз доктрину стратегијске дубине, црпи истовремено надахнуће империјалне носталгије и конструкт геополитичке аргументације из тог историјског и цивилизацијског стратума прошлости.

            С друге стране, представа о турском и о Турцима/Османлијама код немуслиманских балканских народа такође се, као вредносно инверзна, уобличила током тог периода окупације и васколике потчињености. После пада Османског царства и његовог повлачења са европског тла, сем већ помињаног малог, али и геополотички и симболички значајног трачког одсечка, наступило је једно другачије, вишедеценијско кемалистичко „јуче“, засновано на Ататурковој девизи „Мир код куће и мир у свету“, што је погодовало успостављању коректних, па и пријатељских односа са већином балканских држава.

            Упоредно, већ од шездесетих година XX века, на унутрашњем друштвеном и духовном плану започела је тиха, условно речено, реисламизација социјалног амбијента, природно праћена постепеном променом перцепције османске прошлости и њене позивитне ревалоризације.

            У спољној политици, као чланица НАТО-а, Турска је била ограничена и спутана својом улогом на источном грудобрану Атлантске алијансе, истурена према државама Варшавског савеза, а првенствено према СССР-у. После пада Берлинског зида и, како се веровало, коначног престанка хладног рата, Турској се отворио већи маневарски простор спољнополитичке самосталности, што се, особито у време председника Тургута Озала, подударило са све снажнијом идентитетском трансформацијом и афирмисањем исламских вредности, али уз одржавање наглашеног државног национализма, са пантуранском екстензијом.

            Кемализам се, из више разлога, све неуспешније опирао, иако је у много чему трајно изменио Турску, тако да су исламистичке снаге од средине деведесетих година постепено освајале политички терен, да би Ербаканова „Рефах партија“ у противприродној коалицији са грађанском „Странком правог пута“ Тансу Чилер, убрзо дошла на власт, а потом самостално завладала и, на челу са Реџепом Тајипом Ердоганом, остварила, као „Партија правде и развоја“ (АК партија), пуну доминацију.

Виктор Орбан, Александар Вучић и Милорад Додик

            Верујем да овај кратак и шематски ход кроз турско друштвено и политичко „јуче“, премда у њему нема ничег новог, може помоћи да се основаније приступи турском „данас“ у контексту односа Анкаре према Балкану, а конкретно Босни и Херцеговини. Наиме, понета жељом да искористи momentum и простор који се пред њом отворио распадом југословенске федерације, тражећи и налазећи упориште у подршци муслиманским истоверницима у њиховом настојању да се државотворно афирмишу, а трудећи се да колико је највише могуће делује у складу за балканским (објективно противсрпским) интересима и политиком САД, европских земаља и чинилаца из исламског света, Турска је прогресивно напуштала своје уздржано „јуче“ и постајала све самосвојнији и самопузданији фактор у балканској (не)једначини.

            У духу компаративних предности које јој је, како је била убеђена, доносила стратегијска дубина, а у комбинацији са повољном међународном конјунктуром, и сопственом пропулзивношћу, неоосманистичка офанзива Анкаре имала је прилично успеха, при чему се Турска све време представљала као гарант мира и стабилности у региону који је (био) и њен, наглашавајући то као своју племениту обавезу, нарочито према балканским муслиманима, али и свим осталим народима.

            У одређеном раздобљу турска улога је добијала на значају и благодарећи добронамерној наивности, првенствено код неких српских политичких лидера који су посредничку спремност и иницијативност Турске неопрезно прихватили, али се убрзо и уверили да се у позадини предлога, рецимо, о организацијској трансформацији Исламске заједнице у Србији на основу Давутоглуових предлога, налазе нимало безазлени планови њене централизације и посредног стављања под контролу Дијанета, како се скраћено назива турско „министарство за ислам“.

            Констатујући, после еуфорије оваквог амбициозног залетања у многим областима билатералних и мултилатералних веза са балканским државама, о чему овом приликом није могуће исцрпније говорити, да је потребан уравнотеженији и суптилнији приступ, Ердоган је, као мудар и вешт државник, изменио начин спровођења, али не и суштину плана у вези са Балканом.

            Разумео је да без одговарајућег уважавања српског фактора није изводљиво напредовати ни у остваривању неоосманистичких циљева, па је почео да води изразито конструктивну политику према Београду, пре свега на привредном плану, што није остајало без неповољних реакција међу муслиманима, посебно у Босни и Херцеговини. Паралелно је водио неизмењену политику свестраног подржавања свих истоверника и сваковрсног учешћа у развијању њихових капацитета у разним доменима, а  нарочито у економском и војном. Турске инвестиције и бизнис премрежили су привредни простор Македоније, Црне Горе, Албаније... Дијанет је, нарочито после пресељења на ахирет муфтије Мухамеда Зукорлића, све утицајнији у исламским заједницама, оне „Србије“ и оне „у Србији“, те се тако турска доминација остварује одоздо, а не одозго, уз учешће државе, како се раније покушавало.

            Турска тако доказује да је једина муслиманска држава која је у стању да  одређује судбину балканског ислама, иако су на разне начине ангажовани и такви такмаци као Саудијска Арабија, Катар, Иран, Египат, а у новије време и Арапски емирати... Али Стамбол је ипак Стамбол.

            Унутрашња криза у БиХ ставља континуитет уравнотеженог турског приступа свим актерима балканских збивања на потенцијално нелагодну пробу. Ердоган је, на пример, остварио одличан лични однос са Александром Вучићем, а и Милорадом Додиком који је често хвалио мудрост турског председника и сматрао га разумним лидером који може битно допринети успостављању боље атмосфере у БиХ. Турске гардисте је, сетимо се, приликом посете Анкари поздравио са „Мерхаба!“. А шта сад?

            Сад се већ у Анкари и из Анкаре говори о опасности која од Додикове сепаратистичке политике прети држави БиХ. Турски председник коме је Алија Изетбеговић, наводно, оставио Босну у аманет, пред задатком је да покаже како тај аманет у овом тренутку и околностима схвата, на раскрници између пружања селективне подршке Бошњацима, својим истоверницима, којима је не тако давно саветовао да се никако не окрећу вероломном Западу, и истрајавања у равнотежи какву је до сада одржавао, а што би била једина стварна помоћ, ако је циљ преживљавање одрживе и складне заједничке бошњачко-српско-хрватске Босне и Херцеговине.

            Треба пажљиво пратити наредне потезе и постављање Турске у вези са развојем политичких прилика у БиХ.

Дарко Танасковић

            Има неких елемената на основу којих би се могла успоставити херменеутика за коју неће бити изненађење ако/кад за Анкару постану актуалне Демирелове максима „јуче је јуче, а данас је данас“ и, посебно, „сутра је већ другачији дан“.

            Почетком априла, млади турски политиколог Јунус Мази, углавном присутан у немачкој научној јавности, објавио је у гласилу Турске научноистраживачке фондације садржајан и занимљив прилог о ситуацији у БиХ, насловљен „Пораст напетости у Босни и Херцеговини“, с поднасловом „Сепаратистичка политика Милорада Додика, руско-турско ривалство и слабљење утицаја ЕУ“. Могло би се рећи да нам овај очигледно добро обавештени, али и донекле неискусни аналитичар, начином на који се несамостално користи расположивим подацима и знањима, претежно из турских извора блиских званичним круговима, указује на неке важне моменте.

            Пре свега, јасно је да се Милорад Додик, доскора саговорник од уважавања и поверења, сматра реметилачким фактором, а уз њега се у благо негативном светлу помињу председник Србије Александар Вучић и, оштрије, Виктор Орбан, који се очигледно доживљава као регионални конкурент у троуглу Русија – Србија – Мађарска.

            Карактеристично је, и индикативно, да се истиче слабљење утицаја ЕУ и да се отворено критикује улога „високог представника“ Кристијана Шмита, уз понављање од раније утврђеног става Турске да се о решењу државног устројства БиХ морају договарати њени грађани, као припадници трију равноправних народа.

            Са друге стране, Ердоган сматра да би Дејтонски споразум требало договорно ревидирати, јер кочи развој и напредак БиХ, док се из Анкаре истовремено захтева поштовање „сарајевског“ правног поретка, односно закона и прописа произашлих из једностраног мењања, кршења и дограђивања изворног текста темељног документа сачињеног у Дејтону.

            Турска на Балкану, па и у БиХ, себе види као државу која, захваљујући многим релативним предностима, а посебно поверењу које у њу имају Бошњаци, Албанци и „Косовари“, као и историјској повезаности са регионом, може продуктивно играти улогу стабилизујућег фактора.

            Натегнуто желећи да нагласи  ширу миротворну и посредничку улогу Турске, као одлику њеног деловања на међународном плану, јуноша Јунус Мази неопрезно и  типично некритички на турски начин, наводи пример активног дипломатског заузимања Анкаре у периоду после потписивања примирја између Азербејџана и Јерменије, потпуно сметнувши с ума капиталну чињеницу да је Баку остварио блицкриг у Нагорном Карабаху уз отворену, а по некима и пресудну, непосредну војну подршку Турске.

            У БиХ и на Балкану је такав вид миротворног ангажовања оружјем, који Турској никако није стран, за сада немогућ, али не и незамислив у неким хипотетичким околностима које би, за Србе, наликовале трагичним деведесетим годинама, а у таквој конјунктури за наследнике Османског царства наступа „сутра које је другачији дан“.

            За сада, уз јасније позиционирање на линији мантре о заштити јединства и територијалног интегритета БиХ, изгледа да је Турска политика још увек негде између „јуче“ и „данас“, односно да би желела да максимално искористи импотентност и евидентну неуспешност бриселског мешетарења у БиХ, јер простор Балкана превасходно види као арену надгорњавања са ЕУ, у коју зна да никада неће ући.

            Нада се да ће у Америци ојачати својевремено са симпатијама изношена теза да би тзв. Западни Балкан у перспективи требало препустити турском старању, јер „они знају са њима“ (како је писао бивши обавештајац Грахам Фулер). Или, ако не баш то, да ће антиевропски расположени Доналд Трамп и његова екипа имати разумевања за турску посебну регионалну улогу и у предстојећим безбедносно-територијалним аранжманима са Русијом.

            Логично је претпоставити да из свих тих разлога Турској ипак одговара да задржи бар коректан однос са српским корпусом на простору бивше Југославије, укључујући и БиХ. Али, постоји још једна турска изрека која каже: „Шта ли се све из утробе ноћи може породити пре рађања дана“.

            Најважније је да се према Турској води проактивна политика, без обзира на то што се понекада може учинити да за то нема услова.

            На крају крајева, много тога ће зависити од односа снага између Срба и њихових противника. Процене ли или осете да су Срби и Србија слабији него што је самозаштитно уверљиво, Турци, који нас као народ искрено уважавају и у добру и у злу, спремно ће применити демиреловски реалполитички прагматизам. У овом погледу никаквих илузија не треба имати.

            О томе јучерашњица укупне турске прошлости убедљиво сведочи, а богме и данашњица. Ту јуче није јуче, а данас данас. То је увек тако.   

             https://sveosrpskoj.com/komentari/tanaskovic-juce-danas-i-sutra-turske-p...