Кецмановић: Рата не би ни било да је БиХ била територијално-етнички подијељена као данас
ДА НИЈЕ БОШЊАЧКЕ МРЖЊЕ – СРБИ БИ СЕ ОПЕТ УПЛЕЛИ У НЕКО „БРАТСТВО И ЈЕДИНСТВО“
БиХ по плану Жозе Кутиљера
*АБиХ, ВРС и ХВО изашле би на границе свог ентитета и заједнице кантона и браниле статус кво и мир
* Бошњачка мржња такође се показала функционалном. Да због ратног пораза нема осветничке мржње у „добрих Бошњана“, Срби би им опет све опростили и заборавили. Као што су им халали вјерску конверзију и колаборацију са Османлијама током четири стољећа. Као што су и 1918. часнике непријатељске аустроугарске војске преводили у исте чинове војске Краљевине СХС. Као што су им и 1945. правили нацију и републику
* Обнова национално-вјерске мјешавине у јединственој БиХ вратила би БиХ у предратно стање 90-их не само историјски него и политички. Понављање крваве лекције из прошлости 1914, 1941. и 1992, ваљда ником не треба и по четврти пут
* Како то да „међународној заједници“ не пада на памет да реинтегрише Југославију, а толико су запели за реинтеграцију БиХ? Југославија је као суверена држава постојала 20 + 45 година, а БиХ нити један дан
_____________________________________________________
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ЕTНИЧКО чишћење и бошњачка мржња представљају двије најзначајније тековине грађанског рата у БиХ јер су довеле до релативног мира и стабилности! Да, дјелује морбидно, али ...
Етничко чишћење је најприје важило као српски специјалитет, али је попис становништва из 2013. показао да је у односу на предратно стање, нестало више Срба у бошњачко-хрватском ентитету (Федерација), него несрба у мањем ентитету (Република Српска). А од када је тако егзактно установљено да за етнчко чишћење нису криви само Срби, него да су чак најмање криви, утишане су приче о „повратку на своја огњишта“ и пресахло је финансирање НВО „комисија за истину и помирење“.
Још један национално-вјерски рат у БиХ није био рат до узајамног истребљења, нити рат за територије, него рат за територијално-етничку хомогенизацију на оним дијеловима БиХ који су и прије рата већином насељавали Срби ( ) Бошњаци ( ) или Хрвати ( ).
С обзиром на негативно колективно искуство опасне близине другог, насупрот искуству комшилука, који је био изузетак а не правило, ДЈелује чудно да се народи у БиХ у интервалима мира нису концентрисали да би били са својима на своме. Али, Османлије су освајале утврђене градове, у којима су остављали домаће бегове и исламизовану рају, а хришћански кметови везани за земљу, гдје су пали - ту су и остали.
Аустроугарска је изгонила Србе из Подриња на граници са Србијом у припреми да зарати.
Карађорђевићи су правили бановине.
Комунисти су прекрајали границе општина и срезова да би разбили моноетничке дијелове БиХ у прилог заједништва и суживота.
Разумијевајући логику босанског бермудског троугла, Карингтон и Кутиљеро су мировни план засновали на унутрашњој подјели на кантоне, а пошто су га САД опструисале, посао су на терену обавиле сами народи и њихове војске.
Да је БиХ прије рата била територијално-етнички подијељена, као данас, до рата не би ни дошло. АБиХ, ВРС и ХВО изашле би на границе свог ентитета и заједнице кантона и браниле статус кво. Елем, резултати територијално-етничког чишћење су основа ентитетско-кантоналне подјеле на којој су настали Дејтонски споразум и мир. Обнова национално-вјерске мјешавине у јединственој БиХ вратила би БиХ у предратно стање 90-их не само историјски него и политички. Понављање крваве лекције из прошлости 1914, 1941. и 1992, ваљда ником не треба и по четврти пут.
Бошњачка мржња такође се показала функционална. Да због ратног пораза нема осветничке мржње у „добрих Бошњана“, Срби би им опет све опростили и заборавили. Као што су им халали вјерску конверзију и колаборацију са Османлијама током четири стољећа. Као што су и 1918. часнике непријатељске аустроугарске војске преводили у исте чинове војске Краљевине СХС. Као што су им и 1945. правили нацију и републику.
И сада би их, опет, и једне и друге превели са поражене стране глобалног Запада на побједничку страну вишеполарног свијета. Нема им ни у ЕУ сем удробљеним међу хришћане. Брисел неће Турке па неће ни потурице. Срећа па због србомрства неће, иначе би српски ослободиоци опет доживјели незахвалност, разочарање и огорчење. Зато је отворена мржња, без кетмана, благотворно отрежњујућа.
Поруке „лош народ“, „геноцидаши“, „све зло Босни је увијек долазило из Београда“, „Босна ће бити мирна када Србија буде довољно слаба“, „Српска је привремено окупирана територија“, „12 геноцида“, већ саме по себи сигурно не значе пружање комшијске руке за јединствену БиХ, него, напротив, позив на разлаз, више него све што говори Додик и што их толико љути.
Умјесто да слиједе највеће међу собом - Кусту, Мешу, Скендера и фрабега Иву, који су у Србима видјели претке и пријатеље, а у Србији и Српској налазили топло уточиште од бошњачког пасијалука и босанског кијамета.
Осјећали се Србима, неки и православцима, говорили екавски, писали ћирилицом, а прославили БиХ у свијету више него Алија, робијашка халка, Млади муслимани, сви заједно.
Умјесто да чувају и бране најврједније што имају, они их мрзе и псују. Један је издајник, други „фратарско копиле“, трећег је у српство отела вољена кћи „четничког генерала“.
Мржња им не да да интегришу ни пола БиХ, то јест Федерацију, јер Хрвати, „шака јада“, хоће, срам их било, да буду равноправни. Неће, какав безобразлук, да им Бошњаци бирају националног представника у Предсједништву БиХ. И већ зинули да прогутају и два пута већу Српску, а Додик им се заглавио у грлу па их гуши, као што је '90. тамјан гушио Нијаза Дураковића посљедњег предсједника ЦК СКБиХ.
Херцег-Босном одјкује: „Никад више са Муслиманима, никад више против Срба“. „Дајте нам Додика на лизинг!“. Чак траже привремени излаз у формалној федерацији са Српском да би се ослободили Федерације са бошњачким кантонима, а онда кренули својим путем. А Бошњаци би уза све то мржњом хтјели да реинтегришу и РС и бројчаном већином доминирају цијелом БиХ.
Ненад Кецмановић
Ево како је Алија формулисао ту стратегију у „Љиљану“ '93!
„На овој слободној територији под контролом босанске власти и Армије треба створити један простор на коме владају закони, на којима је спашена цивилизација, на којем ће владати демократија и на којем ће владати онај основни закон који каже да нико на тој територији не може бити прогоњен због вјере, нације или неког политичког увјерења. Онда бисмо снагом тог модела, постепено побиједили овај мрак на једној и на другој страни у коме живи и у коме ће још дуго живјети дијелови БиХ и тек ће тада бити отворен пут да се БиХ поново интегрише.“
Дакле, „у Репубици Српској и Херцег-Босни влада мрак“, а његова „босанска власт и Армија“ простиру се на 10 % „слободне територије“ БиХ, гдје сија свјетлост. Али, и на том простору „владавину закона, демократију и цивилизацију тек треба створити“, што значи да је још нема. Најзад, тога чега, биће његовом заслугом, нема ни на „слободној територији“ требало би да „снагом примјера“ обасја мрак у коме живе Срби и Хрвати.
Иако то не каже, узмимо да Алија овај свој свој циљ није могао да оствари током рата, али шта би послије рата? У изворној верзији Дејтона било је предвиђено да Сарајево буде мулти-култи дистрикт под ино-надзором У пријестоницу би се вратио велики број српских и хрватских избјеглица и снагом примјера модел би се ширио. Муслимани би се вратили у Бањалуку, али и Срби у Сарајево, што се Алији већ није допадало. Хтио је изнад свега чисто муслиманско Сарајево са Башчаршијом, Беговом џамијом, Сахат-кулом, Газихусрефбеговом библиотеком, Исламским факултетом, медресом, са шетњама до Себиља и натраг, успутним егленима на пола уста, и сусретима са ахбабима - пензионисаним имамима, бившим шеријатским судијама, хоџама, хаџијама и хафизима, који су се препознавали по французицама набијеним до ушију.
Треба прочитати Латићеве поетске записе о првом доласку у Шехер да би се схватило колико им значи Сарајево као регионална исламска метропола, чији амбијент је попут позоришне кулисе дочаравао генерацијама преношене сентименталне успомене на „пусто Турско“.
У својој вјери на својој земљи, а каури који су остали или се појединачно вратили, били су изложени „ситном терору“ (псовке комшија у пролазу, пријетеће поруке на кућним вратима и поштанским претинцима, медијска сатанизација сународника), а ни полиција ни ОХР не могу то да спријече.
Био је то мирнодопски алат етничког чишћења, па је из Сарајева отишло више Срба послије рата него уочи и током рата, а да мржња не би јењала ни седам година након рата, појавио се „геноцид“ у Сребреници.
Хашке пресуде су само долиле уље на ватру бошњачке мржње, јер ни за „геноцид“ није било предвиђено јавно набијање на колац на Башчаршији. Једина Алијина реална процјена гласи да ће „мрак још дуго трајати и у Српској и Херцег-Босни“, па су и „претпоставке за реинтеграцију БиХ“ на дугу штапу.
Сликовито: када Миљацка постане пловна од Бембаше до луке у Неуму.
Али, упркос свему, Запад хоће реинтеграцију?
Како то да „међународној заједници“ не паде на памет да реинтегрише Југославију, а толико су запели за реинтеграцију БиХ?
Југославија је као суверена држава постојала 20 + 45 година, а БиХ нити један дан.
Југоносталгија има неког основа, јер велика држава је неоспорно имала извјесне предности, економске, спољнополитичке, културне. Анкете годину уочи рата показивале су да је већина народа у свим републикама била за њено очување. Њена агонија је трајала годинама. Словенци и Хрвати су, наводно, хтјели лабаву конфедерацију. Бошњачка босноносталгија је пак апсурдна, јер је осјећају само муслимани у БиХ који се позивају на континуитет са средњовјековном хришћанском Босном, у којој нису ни постојали.
Да не би чишћења и подјеле, и сад би била у грађанском рату.
