Љепојевић: Уместо Ескобара долази Касаноф који се калио тамо где је требало слабити утицај Русије

ВЕЗИВАЊЕ СРБИЈЕ ЗА РУМУНИЈУ БИ БИЛО ВЕЛИКИ ИЗАЗОВ ЗА СУДБИНУ СРПСКИХ ЗЕМАЉА

Александар Касаноф (десно)

* Крајњи исход савремене кризе од којег ће зависити и геополитичка судбина српских земаља ће зависити од четири процеса – рата у Украјини, ратова на Блиском истоку, заоштравања Америке са Кином и брзине економског колапса западног модела друштва

* Посебно је занимљив статус Европе чија судбина зависи од сва та четири процеса. Али, Европа не може да утиче ни на један од тих процеса. И то је веома важно и за српске земље. Наравно, да Срби живе на територији Европе, али та Европа може да буде и на неки начин већ и јесте највећи проблем и за Србију и за Републику Српску

* У свијетлу оживљавања тајне дипломатије занимљива је и замјена досадашњег америчког специјалног изасланика Габријела Ескобара на Александра Касанофа, који је преузео је функцију заменика помоћника државног секретара на којој је био Ескобар. То је функција која истовремено значи и место специјалног изасланика за Западни Балкан. Касаноф је познат по раду на задацима који су подразумијевали махом тајне и специјалне операције и то у земљама гдје је Америке настојала да ослаби руски утицај

* Јасна је то порука српским земљама да ће разни изасланици и амбасадори прије свега радити на томе да посвађају српске земље, као што су то одувијек радили, и да дају подршку властима у непопуларним мјерама а истовремено хушкати и помагати протесте против њих. И у томе им се изгледа баш жури јер је јасно да ће послије рата у Украјини и ратова на Блиском истоку Русија имати далеко моћнију ријеч

___________________________________________________________

          Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

          У УЗБУРКАНИМ и све заоштренијим међународним односима примјетно је оживљавање тајне дипломатије као старог механизма обнове контаката међу сукобљеним странама. Без обзира што тајна дипломатија не значи и рјешавање проблема, њено оживљавање је ипак знак да се отвара процес преговарања, мада далеко од очију јавности.

          Поуздан наговештај повратка тајне дипломатије је недавна размјена осуђеника за обавјештајни и антидржавни рад између Русије и Америке. Такве размјене нису непознате у међународним односима и углавном су биле пракса у вријеме Хладног рата и идеолошке подијељености свијета али оваква размјена, овог обима, није забиљежена у посљедњих више од тридесет година.

          Размјењено је, да подсјетимо, 26 особа које су већ биле осуђене и у затворима. Десет особа су Руси и вратили су се у Русију а пет су њемачки држављани, седам Руса који су пуштени из затвора у Русији и четири Американца.

          Тајни преговори су трајали релативно дуго, са прекидима скоро двије године, а главни проблем је био што Русија није хтјела да одступи од имена оних које тражи. А уз то, Америка није имала толико руских осуђеника колико је био потребно за договорену размјену. Па је онда Вашингтон морао да изврши притисак на своје савезнике у чијим затворима су били ти осуђеници из Русије. Тако да су на крају те Русе морале да ослободе Њемачка, Пољска, Словенија и Норвешка.

          На Западу тврде да је Русија „боље прошла“ јер је добила оно шта је упорно тражила, али је од тога ипак много важније да су ти тајни преговори били само између Америке и Русије а тицали су се и других западних земаља и њиховог правног система. Другим ријечима, Запад је у ствари само Америка и то је оно што Москва добро разумије и о свему што се тиче Запада разговара само са Вашингтоном.

          У томе је симболика ове размјене. Слика савременог Запада.

          И све се то дешава у вријеме до сада најдиректнијег ратног сукоба Запада и Русије на простору Украјине. Зато су размјена осуђених и оживљавање тајне дипломатије забринули прије свега оне који су још увијек власт у Кијеву али и многе европске лидере који су директно уплетени у ратне сукобе. Страхују се да ће се на крају Америка и Русија некако договорити и око Украјине а европске земље и сам Кијев ће остати без икаквог утицаја.

          У таквом амбијенту неизбјежно је питање: шта би то могло да значи за српске земље, прије свега Републику Српску?

          Српски народ живи на простору који ни једна међународна криза не може да мимоиђе, српски проблем је географија. И тај простор и Срби који на њему живе су у посљедњих двије стотине година углавном били дио тајне дипломатије, геополитичке трговине далеко од очију јавности.

          Врло често су се и сами Срби, или њихови лидери, показивали наивнима у тим закулисним пословима. Или су слијепо вјеровали једнима или безрезервно одбијали друге.

          Много је на жалост таквих примјера а за ову прилику да се подсјетимо судбине Босне и Херцеговине, провинције Турске империје на издисају.

          Средином 19. вијека водећи политичар тадашње Србије Илија Гарашанин је био потпуно окренут Француској. Французима је било познато да је амбиција Србије била да у распаду Турског царства те провинције треба да припадну Србији јер су имале већинско српско становништво.

          Гарашанин је говорио да нема Србије без Босне и Херцеговине. Али, француски Гарашанинови „пријатељи“ су годинама прије Берлинског конгреса трговали са Аустријом да Босна и Херцеговина треба да буду дате Аустрији. И тако се и десило. Касније Гарашаниново разочарење није много значило.

Синиша Љепојевић

          Обнављање тајне дипломатије би заиста могло да има велики значај и за судбину Републике Српске као и цијелог српског корпуса. Тајна дипломатија је у ствари трговина а крајњи исход за српски корпус ће прије свега зависити од тога за коју се страну у том тајном послу опредијеле српске земље.

          Важно је имати на уму да у дипломатији није ништа онако како изгледа и како се представља и зато је најважније на вријеме препознати токове који се прикривају бројним посјетама и изјавама.

          Крајњи исход савремене кризе од којег ће зависити и геополитичка судбина српских земаља ће зависити од четири процеса – рата у Украјини, ратова на Блиском истоку, заоштравања Америке са Кином и брзине економског колапса западног модела друштва.

          У том процесу је посебно занимљив статус Европе чија судбина зависи од сва та четири процеса. Али, Европа не може да утиче ни на један од тих процеса. И то је веома важно и за српске земље. Наравно, да Срби живе на територији Европе, али та Европа може да буде и на неки начин већ и јесте највећи проблем и за Србију и за Републику Српску. А европски мешетари стално говоре да Срби немају много избора јер живе у Европи. Али,  шта то значи да живе у Европи?  Да ли то значи да ако први комшија жели, из било којег разлога,  да сруши вашу кућу да ви треба да му дозволите само зато што је комшија.

          У односима српских земаља на посебном удару ће бити односи са Мађарском која је због својих миоровних иницијатива и инсистирања на мађарским националним интересима сада „црна овца“ Европске уније па ће Брисел покушати да је све више изолује. Уз то, све је већи притисак на Србију да интензивира односе са Румунијом која постаје не само највећи војни центар НАТО пакта и Америке него и кључни логистички центар против Русије.

          Србија је већ преко Румуније била уплетена у транспорт војне опреме Украјини. Везивање Србије за Румунију би довело пред велики изазов геополитичку судбину српских земаља. Ту је занимљиво да се гради и гасни конектор са Румунијом и тако ствара енергетска зависност од те земље.

          У том свијетлу оживљавања тајне дипломатије занимљива је и замјена досадашњег америчког специјалног изасланика Габријела Ескобара. Њега мијења Александар Касаноф,  звани Саша због очигледног поријекла, који је  преузео је функцију заменика помоћника државног секретара на којој је био Ескобар. То је функција која истовремено значи и место специјалног изасланика за Западни Балкан.

          Касаноф је познат као дипломата ког је Стејт Дипартмент углавном ангажовао на задацима који су подразумијевали махом тајне и специјалне операције и то у земљама гдје је Америке настојала да ослаби руски утицај. Његово именовање би зато требало посматрати и из угла борбе против Русије у српском корпусу али је велико питање шта би то на Западном Балкану могло да значи јер се Русија и Америка, иако у основи сукобљене стране, враћају тајној дипломатији.

          Током дипломатске каријере Касаноф је био извршни помоћник бивше подсекретарке за политичка питања Викторије Нуланд и вршиоца дужности подсекретара за политичка питања Џона Баса.

          Добитник је награде „Џејмс Клемент Дан“ за рад на мјесту политичког саветника у амбасади Америке у Кијеву током „Мајданске револуције“ 2014. године, којом је са власти оборен легално изабрани предсједник Украјине Виктор Јанукович. Многи вјерују да га је рад на рушењу легалне власти у Кијеву „квалификовало“ за нову функцију на Западном Балкану, региону са којим има врло мало искуства.

          У Вашингтону је поприлично заузет. Обавља и функцију директора Канцеларије за глобалну политику и програме у Бироу за питања међународне трговине дрогом и спровођења закона, затим на мјесту је директора Канцеларије за источноевропске послове и мјесту заменика директора Канцеларије за питања Кавказа и регионалне сукобе. Радио је у америчким дипломатским мисијама у Ирској, Туркменистану, Чилеу и Украјини.

          То сведочи да западна политика нема нових идеја и да ће остати на политичким ставовима који су и довели и још увијек доводе до нестабилности и криза у друштвима српских земаља а сада своју енергију црпи и користи као покриће сукобе са Русијом а ускоро и Кином.

          Све су то, у ствари, тајне операције државне бирократије а не јасна државна политика.

          Разлика је, међутим, само у томе, на шта сугерише именовање Александра Касанофа, да ће се сада све више тајно радити махом по украјинском моделу и тиме на неки начин стварати улози у тајној дипломатији. Истовремено, то обично значи да амерички амбасадори губе досадашњи значај и биће само „пјешадија“ Александра Касанофа. Барем до 10. јануара идуће године када се са почетком новог мандата америчког предсједника по правилу сви функционери поново именују.

          Утисак је, међутим, да без обзира ко буде нови предсједник Америке неких промјена у политичкој пракси и тајној дипломатији неће бити.

          Јасна је порука српским земљама – разни изасланици и амбасадори ће прије свега радити на томе да посвађају српске земље, као што су то одувијек радили, и да дају подршку властима у непопуларним мјерама а истовремено хушкати и помагати протесте против њих. И у томе им се изгледа баш жури јер је јасно да ће послије рата у Украјини и ратова на Блиском истоку Русија имати далеко моћнију ријеч.

           https://sveosrpskoj.com/komentari/ljepojevic-umjesto-eskobara-dolazi-kas...