Павловић: Рецесија ће се погодити Запад најаксније крајем 2025. и нанеће му два ударца

НЕПРЕДВИДЉИВО ЈЕ КАКВЕ ПОСЛЕДИЦЕ ЋЕ ИМАТИ НОВИ НИВО ДЕЛЕГИТИМИЗАЦИЈЕ СИСТЕМА У САД

* Србија треба да одмах смањи своју изложеност према долару и евру, да прода све позиције у хартијамa од вредности које су под утицајем САД (реч је на жалост о преко 10 милијарди долара у овом тренутку), да склапа заједничке пословне подухвате у Србији са компанијама које нису са Запада, да хитно развија своје компаније за наступ на тржиштима земаља у развоју и да хитно развије свој банкарски сектор и омогући вођење монетарне политике пуног капацитета

* Ризици су огромни, а времена мало. Налазимо се у подножју цунамија загледани у литијум и Куртија. Рејтинге владајуће групације у надигравању са опозицијом

* И наша власт управља кризама уместо да лечи проблеме. Последњи је тренутак да се се преузме управљање државом за сврхе због којих држава и постоји

_____________________________________________________

          ОДМАХ да разјаснимо две ствари:

          - управљање кризама (кризни менаџмент, контрола штете и сл.) није излечење, није решење проблема и друго,

          - није реч о „једном“ проблему него о више истовремених проблема са којима се суочава привреда САД. Последично и целог Запада, зато што и у економским односима као и у спољној политици, повезаност тих економија је нездрава за друге државе, али је и ту повезаност и зависност са привредним системом САД патолошка.

          Зато се последице из САД преливају на цео Запад, много брже и у већем обиму него код других система који су изван доминантног утицаја САД.

          Велики проблеми у привредном систему САД су: јавни дуг (да почнем од очиглчедног), дуг мањих и средњих банака (за рефинансирање обавеза које доспевају према њима биће потребно око 1,7 хиљада милајрди долара), хипотекрани дуг и криза у грађевинарству, надувани балон уложених средстава у сектор вештачке интелигенције, хитна и велика потреба за извођењем капиталних инфраструктурних радова за које нема ни средстава ни логистике која је у стању да их изведе, пад и промена структуре запослености.

          Да објасним неке од ових лоших стања.

          Доспеће дуга према мањим банкама се очекује већ скоро две године и велике банке и ФЕД су се спремиле како да га санирају.

          Дакле, предвиђено банкротство око 500 банака у САД (због немогућности да рефинасирају доспеле а ненаплаћене кредите) у наредних годину дана неће довести непосредно до слома финансијског система. Али ће узроковати повећање неповерења у банкарски сектор, банкротство значајаног броја предузећа која неће добити нове кредите и, што је најважније, велики број средњих инвестотора, који послују углавном на територији једне државе чалнице САД, остаће без банке која је спремна да их прати у њиховим пословним активностима.

          То место банака које су банкритирале на тржишту финансија заузеће ионако превелике банке које ће после ове фазе даљег укрупњавања потпуно укинути реалну међубанкарску конкуренцију на тржишту САД.

          Уместо локалне банке, сада ће то бити један од 6 џинова у финасијском сектору Америке. А они у својим стратегијама уопште не виде те локалне клијенте. Рутински ће захтеве за добјање кредита одбијати зато што не пролазе њихову процену ризика. А велики део инфраструктурних радова се управо обављао преко тих средњих и малих предузећа, које су пратиле средње и мање локане банке.

          Због тога, после првог удара нужно следи банкротство већег броја клијената тих банка. Само ова чињеница по себи има рецесивни утицај на целу привреду.

          Грађевинарство је у паду и због пада цене некретнина плаћање хипотекарних кредита ће бити угрожено. То ће довести до даљег поремећаја на тржишту некретнина и одатле последично такође до рецесивних трендова.

          Сектор „вештачке интелигенције“ је такође преинвестиран. Наиме, та грана уопште није профитабилна. И само је питање времена када ће доћи до слома на берзи у трговању акцијама ових компанија. У једном тренутку ће акционари одлучити да је боље продати акције и уложити новац негде где он доноси приход, пошто у овом склетору нема дивиденде. Кад се то догоди настаће ефекат „лавине“ продаја акција.

          САД су веома инфраструктурно запуштене. На доњој лествици најразвијенихјих држава.

          Проблем је у томе што стварне конкурентности нема без добре инфраструктуре (многа чинилаца је важно, али је инфрастркутра извесно један од њих), а истовремено нема пара осим из даљег задуживања, нити постоји оператива која је у стању да у одговарајућим роковима изгради све што је потребно.

          Нема ни потребног броја инжењера ни радне снаге и тешких машина, потребног материјала. А задуживање је по високим каматама, тако да све то заједно битно смањује конкурентност америчке привреде и последично такође има рецесивни утицвај. Истина на средњи рок, пошто у првом тренутку трошење пара на име преузетог дуга даје импулс расту привредних активности.

          Док све не дође на наплату.

          Висока референтна каматна стопа (тренутно преко 5%) води смањењу привредних активности и снижењу инфлације. Делује рецесивно. Али, код губитка посла и нових заопшљавања често долази до пормене струтуре запослених. Послове у новом заопшљавању добијају избеглице. А оне много мање троше.

          Прво зато што пристају на мању плату. А друго, зато што су и дошле да би уштеделе. И то делује додатно рецесивно.

          Велики западни медији ће најчешће рећи да је поремећај на берзи „корекција“, психолошки ефекат због страха од рецесије у Америци и слично, али вам никада неће рећи да је реч о великом броју веома озбиљних проблема са којима се привреда Америке суочава једновремено.

Бранко Павловић

          Зато што би у том случају и сасвим просечан читалац закључио да је велика рецесија неизбежна. А то се онда коси са правилима „управљања кризама“.

          Наравно, како год управљали, то ће рећи -манипулисали разумевањем корисника информација, криза неминовно долази. Рецесија Запада је неизбежна.

          Рецесеија ће се догодити најаксније у другој половини 2025. године и нанеће два ударца. Први пут као последица описаних феномена, а затим последично и као пад берзе. Али други пут због самог пада вредности акција.

          Наиме, насупрот огромном дугу, и државе и привреде и грађана и банка, стоји такође огромна имовина као контра-тег на тој ваги.

          Много су дужни, али су и много богати. Међутим, та имовина се у највећем делу састоји од вредности акција. Када берзе падну за 20-30%, онда у само неколико дана насупрот истог дуга више не стоји ништа. У проценту за који је дошло до пада вредности акција.

          Када се то догоди, онда сви који настављају пословање у својим књигама морају да направе нове билансе.

          Банке нагло да разврстају кредите у све ризичније категорије. Компаније да искажу своју огромну презадуженост.

          Настаће период у коме сви доносе одлуку да је боље седети на парама док се тржиште не смири, него преузимати било какве ризике. Нема кредита, одлажу се капиталне инвестиције. И рецесија се продубљује и битно продужава.

          Рецепт који је примењен претходно сада више у значајнијој мери не може да се примени.

          Да се подсетимо 2007. године.

          Крах берзи централне банке су спречиле (управљање кризом) тако што су за 4 сата упумпале у финансијско тржиште преко хиљаду милијарди долара. Нећу да вас плашим, али био је то баш август 2007. године. И тако је „све било у реду“ годину дана, а онда је 2008. све кренуло да се строваљује. Решење је нађено у наглом обарању камата на нулу и упумпавању десетина хиљада мијиларди долара у деценији која је следила.

          Раст Запада је био анемичан и много мањи од релане конкуренције (Кина, АСЕАН као најизразитији примери), а инфлација је постала стална претња. Дуг, нерочито јавни, отишао је изван свих оквира којима се може реално управљати.

          Сада би смањење каматне стопе одмах изазвало значајну инфлацију, а упумпавање тог обима пара би додатно убрзало избацивање долара из система плаћања у свету који је изван, а сада све чешће и насупрот, Зпаду. Дакле, ове алатке су излизане, а других нема на видику.

          На ту ситуацију треба додати и политичке потресе. Не само „Трамп vs Харис“, него пад акција у дану битно осиромашује виши средњи слој у Амерцији, који је последња соцолошка заштита тог ненорамлног система.

          Обеспрваљенима ће се веома брзо прикључити и разочарани богаташи који су своје богтство још увек могли да искажу у реалним добрима, а не само у цифрама на рачунару, којима је улагање у акције чија вредност непрекидно расте давалo илузију да је Запад непобедив и у основи добар.

          Непредвидиво је какве ће последице имати тај нови ниво потпуне делегитимизације система у САД.

          Највероватнији исход јесте рецесија уз инфлацију. A са политичким потресима нек се баве репресивни делови државе. Али, рецесија Запада, а не света. Не. Осталих 6 милијарди људи неће бити у рецесији.

          Шта Србија треба да уради: одмах да смањи своју изложеност према долару и евру, да прода све позиције у хартијамa од вредности које су под утицајем САД (реч је на жалост о преко 10 милијарди долара у овом тренутку), да склапа заједничке пословне подухвате у Србији са компанијама које нису са Запада, да хитно развија своје компаније за наступ на тржиштима земаља у развоју, да хитно развије свој банкарски сектор и омогући променом прописа вођење монетарне политике пуног капацитета.

          Ризици су огромни, а времена мало.

          Налазимо се у подножју цунамија загледани у литијум и Куртија. Рејтинге владајуће групације у надигравању са опозицијом.

           И наша власт управља кризама уместо да лечи проблеме. Последњи је тренутак да се се преузме управљање државом за сврхе због којих држава и постоји.