Девић: Ни у једној српској земљи национална идеја није тако ревитализована као у Српској
МНОГИ СУ 1992. НА ПРОСТОРУ СРПСКЕ БИЛИ СВЕСНИ ДА ЈЕ ДОШЛО ДО ИСТОРИЈСКОГ ПРЕЛОМА
* Политика сећања југословенских комунистичких власти на рат и његове жртве је била: симетрија усташе-четници, прогресивне снаге свих народа уједињене и једнако ангажоване у борби против окупатора, жртве верских и националних обрачуна су – жртве фашистичког терора. Према таквом тумачењу, најбројније жртве злочина са националним предзнаком, Срби, нису убијани зато што су били православни, него као антифашисти. И нису заклани или логорисани од Хрвата и муслимана, већ од фашиста. Али, као и у време окупација, историја се учила на дедином крилу
* Потпредседник Републике Српске Никола Кољевић обишао је 1992-ге Козару, раније препознатљиву по привржености комунизму и југословенству, и записао: „Нас десетак седимо у хладњаку са чашицом манастирске ракије. Ту је и благородни игуман и прослављени генерал Талић и дубички посланици, општинари, пензионери, сељаци. У једном тренутку један каже: ‵Ја не знам ви, али ја сам се за ово борио ‒ да црква, војска и наша власт опет буду заједно и сједе с нама за истим столом.‵ Доиста, има ли важнијих нити које могу окупити српство и обновити га у свем његовом богатству?“
* Злочини у Сребреници нису започели у јулу 1995, као што ни до 1992. она није била идеалан пример живота у ''братству и јединству''. Срби су знали да је огроман број њихових комшија, рођака и предака мученички пострадао од муслиманске руке 1941-1945, иако у граду нису имали никакав споменик посвећен баш тим жртвама
* По првим послератним налазима Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, у тој општини биле су евидентиране 2.262 српске жртве, од чега су њих 1.186 били жене, деца и старци. А од овог укупног броја, готово тачно половина жртава била је усмрћена ножем, секиром, маљем...
* Покољи око Тројичиндана 1943. готово да су се у целости поклопили са онима извршеним 50 година касније, где су неретко потомци некадашњих џелата убијали другу генерацију сребреничких Срба. Не чини ли се, стога, да је борба против актуелне резолуције о геноциду, заправо борба за историјску истину, а против политичких конструкција предлагача и њихових спонзора, само наставак исте идеје из 20. века о српском бескомпромисном супротстављању фашизму?
__________________________________________________________________
Пише: Немања ДЕВИЋ
У ГОДИНИ 1945. Васкрс и Ђурђевдан на неки мистичан начин су се поклопили. И један и други празник слављени су, колико се то у ратним условима могло, 6. маја.
То су у исто време били дани завршног ударца нацизму и расплета највећег сукоба у историји човечанства.
За Србе је пропаст Трећег рајха уједно значила и ерозију наказних великодржавних пројеката који су пуне четири године сатирали народ само зато што је био православан.
У првом реду, то је био крах велике српске кланице зване Независна Држава Хрватска (НДХ).
Датуми из историје њеног пораза и хронологије слома Трећег рајха су се на неки мистичан начин преплели. Док су се Црвена армија и америчке војне снаге приближавале Елби, где ће 25. априла доћи до њиховог историјског сусрета, домаће партизанске снаге (НОВЈ) ослобађале су Бања Луку од окупатора.
Истог дана када је сунце слободе после безмало 1.500 дана окупације обасјало некадашњи центар Врбаске бановине, недоклани остаци логораша у Јасеновцу организовали су се за пробој.
Њихова одлука – да изнурени и измучени, гладни, жедни и голоруки крену у пробој и масовно гину, али више не као пилеж под ножем него као јунаци у свом последњем јуришу, усправно и на бојном пољу – један је од најјачих и најдирљивијих примера српске епске вертикале. Само нам је нико није на тај начин тумачио.
А када су руски војници на згради берлинског Рајхстага 2. маја развили заставу победе, партизанске јединице су ушле у остатке напуштене усташке фабрике смрти у Јасеновцу.
Загреб је ослобођен у исто време када и Берлин, 8. маја 1945. Док су у срце зла НДХ уз велике губитке продирале јединице 45. српске дивизије, истицали су последњи сати постојања и усташких ментора из Другог светског рата.
Коначно, 9. маја рат у Европи је завршен немачким потписивањем капитулације: то је у име Руса учинио маршал Жуков, који је само који дан пре прославио свој имендан Светог Георгија Победоносца, а у име Немаца фелдмаршал Кајтел, који је раније прописао злогласне квоте 100:1 у окупираној Србији.
Само летимичан поглед на ове подударности наводи на закључак да је Дан победе над фашизмом међу Србима заиста изгледао као да се ради и о сопственој победи. Ипак, велике жртве у последњој фази рата помутиле су осећај радости.
Поготово што Тито и југословенски нови властодршци нису 9. маја прогласили крај рата, већ су за свој Дан победе одабрали 15. мај, када су највећим делом окончали борбе са својим ривалима у грађанском рату. Невезано за то што су обрачуни са усташама у неким деловима Босне, а и у Словенији потрајали и наредних недеља (Оџак – до краја маја 1945), комунистима је финални печат победе био то што су 13. маја потукли Дражу Михаиловића и његове равногорце на Зеленгори.
Зато је за српски народ осећај победе над фашизмом увек био помућен болом због рана из братоубилачког рата. И чињеницом да у сенци славе због легендарног пробоја на Сутјесци 1943. постоји и друга битка на Сутјесци из 1945, где безмало у истим местима леже неопојане кости.
Политика сећања југословенских комунистичких власти на рат и његове жртве је мање-више позната. Симетрија усташе-четници, прогресивне снаге свих народа уједињене и једнако ангажоване у борби против окупатора, жртве верских и националних обрачуна су – жртве фашистичког терора.
Према таквом тумачењу, најбројније жртве злочина са националним предзнаком, Срби, нису убијани зато што су били православни, него као антифашисти. И нису заклани или логорисани од Хрвата и муслимана, већ од фашиста. Ипак, као и у време окупација, историја се посебно учила на дедином крилу.
Постојала је битна разлика, чак би се рекло и својеврстан сукоб између јавног и приватног сећања. И то је, поготово у мањим срединама, очувало историјску истину у сећању на жртве, а самим тим и спречило нове покоље када је отворена Пандорина кутија почетком 1990-их година.
И у Хрватској и у Босни и Херцеговини основна идеја отпора била је да се спречи понављање 1941. и, у савезу Хрвата и муслимана, поновно одвођење на јаму. И бацање у јаму. Јер, не заборавимо, највећи број жртава НДХ пореклом је из данашње Републике Српске, и највеће стратиште јасеновачког система логора налази се на тлу Српске.
Бесмртни пук у Бањалуци
Негде је тај страх био ирационалан, негде је водио са идејом да се ради о одбрани и путем сопственог недела. Но паралелно са идејом одбране, започела је и идеја обнове и изградње.
Много савременика писало је да се 1992. у ваздуху осећало да је дошло до преломног историјског тренутка.
Када је тадашњи потпредседник Републике Српске Никола Кољевић обишао Козару, раније препознатљиву по привржености комунизму и југословенству, пренео је један такав амбијент: „Нас десетак седимо у хладњаку са чашицом манастирске ракије. Ту је и благородни игуман и прослављени генерал Талић и дубички посланици, општинари, пензионери, сељаци. У једном тренутку један каже: ‵Ја не знам ви, али ја сам се за ово борио ‒ да црква, војска и наша власт опет буду заједно и сједе с нама за истим столом.‵ Доиста, има ли важнијих нити које могу окупити српство и обновити га у свем његовом богатству?“
Можда нема ниједне српске земље где је национална идеја тако ревитализована, као што је случај са Републиком Српском након Одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995. И то без обзира на владајућу странку, што је једна уочљива разлика у односу на Србију.
Можда и због тога што је ратна опасност била већа него у Београду 1999, што је дословно претило угрожавање егзистенције читавог народа. А можда и зато што су се историјски потврдиле речи владике Николаја Велимировића из 1941. да српска патриотска Босна (понекад) предњачи у односу на политикантску, како је он назвао ''партизанску'' Србију.
Власти Републике Српске још 1992-1993. су законском уредбом поништиле закључке Авноја и прогласиле их ништавним, прве су вратиле на грб двоглавог орла са круном и химну ''Боже правде''.
Нове војне ознаке, амблем са тробојком, ордење, повратак шајкаче на главе војних команданата, па и неких јединица, у другој половини 1992. – говорили су да се ради о новом добу у коме се раскрстило са ранијим идеолошким лутањима и вратило српском становишту.
Онда је уследила и својеврсна духовна обнова, крунисана обновом саборног храма у Бањој Луци и подизањем спомен-крста на Козари. Угрожени народ брже је схватао да му ваља обнављати саборност, па су готово преко ноћи избрисане старе омразе и у Српској, више него у ма којој другој српској земљи, нађен је одрживи модел уважавања партизанског антифашизма, али и уз давање сатисфакције равногорској страни.
Обновљен је или изграђен низ меморијала посвећених Равногорском покрету; интересантно је пак да је помало контроверзни командант Урош Дреновић добио и свој споменик у свом завичају и улицу у престоници Српске, док се осведочени антифашиста и командант какав је био Јездимир Дангић (додајмо томе и његов значај на пољу српске културе) такву почаст није доживео у свом Подрињу.
Последњих година чини се да се у Републици Српској развија култура сећања на ратове 20. века по угледу на Руску Федерацију и њену идеју помирења под сводовима Георгијевске ленте и ''Бесмртног пука''.
Паралелно, кроз различите пројекте и улагања на овом пољу, долази се и до нових резултата о размерама геноцида над српским народом у НДХ, чиме се даје другачији контекст и за тумачење савремених догађаја.
Управо негде на том пољу ломе се тренутно копља и око Сребренице. Злочини у овој варошици нису започели у јулу 1995, као што ни до 1992. она није била идеалан пример живота у ''братству и јединству''. Напротив, у таквим местима најбоље се очитавала она већ речена двострука политика сећања у јавној и приватној сфери.
Срби су знали да је огроман број њихових комшија, рођака и предака мученички пострадао од муслиманске руке 1941-1945, иако у граду нису имали никакав споменик посвећен баш тим жртвама.
По првим послератним налазима Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, у овој општини биле су евидентиране 2.262 српске жртве, од чега су њих 1.186 били жене, деца и старци. А од овог укупног броја, готово тачно половина жртава била је усмрћена ножем, секиром, маљем... Покољи око Тројичиндана 1943. готово да су се у целости поклопили са онима извршеним 50 година касније, где су неретко потомци некадашњих џелата убијали другу генерацију сребреничких Срба. И све то са знањем, благословом и подстицањем немачког окупатора.
Не чини ли се, стога, да је борба против актуелне резолуције о геноциду, заправо борба за историјску истину, а против политичких конструкција предлагача и њихових спонзора, само наставак исте идеје из 20. века о српском бескомпромисном супротстављању фашизму?
https://sveosrpskoj.com/komentari/devic-ni-u-jednoj-srpskoj-zemlji-nacio...
