Павловић: Морамо да парирамо неоколонијализму и лукавостима западног система који пропада

НЕОЛИБЕРАЛНИ ПОРЕДАК НИЈЕ НИ ИЗВАНРЕДНО ЕКОНОМСКИ УСПЕШАН НИ ИЗВАНРЕДНО ПРАВЕДАН

Бранко Павловић

* Бранко ПАВЛОВИЋ у емисији Нови Спутњик поредак: Оно што хвале у „Економисту“ - то су класични колонијални механизми у економској сфери који служе да не морају да у земље-жртве уводе војском

* Вашингтонски консензус је скуп правила која су предвиђена да се примене у државама које желиш да колонизујеш! Ако те државе примене та правила, оне нужно морају пасти у одређени облик зависности према западним земљама. И, онда Запад црпи користи од тога. Србија је добар пример. Ми смо га применили

* Господин Лабус нас је одмах усрећио, још 2001. године - оборили смо царинске стопе на ниво који је био нижи од просечне царинске стопе Аустралије у том периоду, а ми смо тада тек изашли из санкција и бомбардовања!

* Зато су њима персонификовано Путин и Си Ђинпинг архинепријатељи, јер они репрезентују друштва и државе које су се консолидовале и које врло освешћено пружају отпор. А (западни) систем за њих нема решење!

* Студије о двадесет најуспешнијих привреда - оне које су 20 година узастопно имале раст од 7 одсто - показују да су то земље које уопште нису примењивале Вашингтонски консензус. Њихове резултате су ови узели и рекли „то је била наша ера, видећете како ће вам бити (без нас)

_____________________________________________________

         ВОДИТЕЉ емисије Нови Спутњик поредак Никола Врзић разговарао је са Бранком  Павловићем о уводнику у „Економисту“ у коме се хвали неолиберални систем као изванредно економски успешан и изванредно праведан у погледу људских права.

         Врзић је прво подсетио да је Бела кућа прогласила Дан трансвидљивости и да констатује да је отад јасно да је то политички пројекат који нема везе са самим опредељењима.

         Павловић се надовезао:

         - То се уклапа са механизмима које у „Економисту“ хвале… То су класични колонијални механизми у економској сфери и служе да не морају да доводе војску. У идеолошкој равни, то је прича у којој се инсистира на појединачном, на личном доживљају, на субјективном разумевању.

         Код нас, на пример, кажу „дајмо људи да се организујемо да заштитимо парк“. Али, само то (парк, прим.ред.)!

         Оно што је државно или опште, то се подсвесно сматра непотребним или чак штетним, нечим против чега треба директно да будеш.  

         А ако ви владате светом, као неки врх финансијске моћи - чији год да је капитал номинално - вас једино може да угрози консолидована држава! Само она има полуге којима може да се одбрани од глобалистичког империјализма о коме Кинези говоре.

         За глобалне империјалисте, појединац је иделан јер расипа енергију и растаче сваку могућност консолидовања експлоатисаних људи да реално промене квалитет свог живота. 

         То растакање иде на бесконачно много новоа. Растачу се све тачке ослонца које би сутра могле да угрозе систем. Кад се то посматра из угла људских права - наравно да треба имати разумевања за људе који имају различиту сексуалну оријентацију – али ово што се ради је план и то је нешто сасвим друго.

         То је убеђивање људи да су атомизирани. Ако имају различиту расу, различиту религију, сексуална опредељења, живе у овом крају, а не у оном, ако су национално опредељени на један, или други начин… Само ви будите у бескрајно много мањих група, јер кад сте атомизирани, онда сте - безопасни! Онда сте потпуно безопасни за систем који хоће да влада.

         Зато су њима персонификовано Путин и Си Ђинпинг архинепријатељи, јер они репрезентују друштва и државе које су се консолидовале и које врло освешћено пружају отпор. А (западни) систем за њих нема решење!

         О каквом врху финансијске моћи је реч?

         То је апсолутна премоћ финансијског капитала (фондови, банке, хеџ-фондови, оно што зовемо Вол Стрит), то је бесконачна концентрација капитала и моћи у малом кругу људи. Отуда све ово чиме се они баве је нужно. Јер, кад имате такву моћ у финансијској сфери, морате да овладате политичком сфером, пошто сутра одатле нешто може да вас угрози. А, да бисте овладали политичком сфером, морате да препарирате људе. И то по дубини - од детета, па на горе - да се случајно неко не би досетио да је цео тај политички систем превара и да немате никакве шансе у њему.

         Индоктринација: медији, забава, професори универзитета. Све мора бити под контролом. А реч је о десетинама хиљада доктора наука које имају под контролом и држе их у свом погону. То им је нужно. Јер, ови који су горе и владају светом, морају да држе под контролом све. У супротном ће пре или касније бити доведени у питање.

         Отуда, ово што видимо појавно - то је нужна структура, која је наопходна да би тај первертирани систем могао да опстане и да траје.    

         У том смислу је изузетно важно за свако друштво да, кад прави привредни систем,  никада не дозволи да финансијски капитал превлада. Он увек мора да буде у функцији реалног сектора. Кад се отме контроли, без обзира из ког културолошког обрасца долазио, он ће завршити у патолошким облицима, а они су врло логични ако се гледа из угла очувања њихове моћи и власти.

         Уводници у „Економисту“ садрже две преваре. Говоре о глобализацији, а онда под глобализацијом подразумевају Вашингтонски консензус - то је заправо скуп правила глобализма, а не глобализације!

         Глобализација је технолошки напредак, омогућује да се тргује и привредно сарађује на потпуно другачији начин на целом свету. Глобализација је нормална ствар. А Вашингтонски консензус је скуп правила која су предвиђена да се примене у државама које желиш да колонизујеш!

         Ако те државе примене та правила, оне нужно морају пасти у одређени облик зависности према западним земљама. И, онда Запад црпи користи од тога. Србија је добар пример. Ми смо га применили.

         Вашингтонски консензус има три основна правила – либерализуј, стабилизуј и приватизуј.

         Либерализуј - то значи да одмах спустиш царину и све друге заштитне мере према својој привреди и изложиш је конкуренцији кад твоја привреда још није спремна за конкуренцију, дочим смо сви ми користили методе заштите да бисмо дошли у позицију да будемо надмоћни. У преводу, ја сам се попео мердевинама, а ти мораш да их одмах бациш – па онда гледај како ћеш овај зид од пет метара да пређеш.

         Ми смо то одмах урадили. Господин Лабус нас је одмах тиме усрећио, још 2001. године - оборили смо царинске стопе на ниво који је био нижи од просечне царинске стопе Аустралије у том периоду, а ми смо тада тек изашли из санкција и бомбардовања!

         Друга ствар је – приватизуј.

         То значи - продај све твоје што је перспективно, пре свега оно што је засновано на профитабилности на твом тржишту! Тако сада видимо да странци овде контролишу све што је битно.

         Треће је – стабилизуј.

         То је људима мање јасно, а ту се мисли на финансијко-монетарну сферу. То је фиксни курс. И то је да не смеш да користиш монетарну политику, онако како западне банке смеју да користе. И, то значи и да ти стране банке буду доминантне, а код нас су и више од 90 одсто тржишта Србије узеле стране банке.

         Све друго да радиш феноменално, да имаш корупцију нула, ти пропадаш сигурно. То се у почетку не види, јер ти се дозвољава да се задужујеш. Кад се задужиш максимално колико могу да наплате, онда те одведу у банкротство и све ти покупе.

         Е сад да се вратимо на то шта су урадили у уводном чланку „Економиста“.

         Они су нешто што је природан развој света поистоветили са својом идеологијом модерне колонизације свих. И кажу: ми смо нормалан развој. Не! Ви сте потпуно супротно глобализацији!

         Дакле, прва превара је да спајаш глобализам са глобализацијом, кроз Вашингтонски консензус.

         А друга превара је у њиховој оцени да ће цео свет плакати за резултатима неолибералног света који, ето, пропада, јер су глобалне цифре фантастичне - никад боље. А у глобалне цифре он сабира резултате свих оних који су одмах одбацили Вашингтонски консензус! Те цифре и ти резултати им дају оно чиме се они хвале. Дакле, они се хвале резултатима друштава и држава које су одмах препознале о чему је реч и казале да од Вашингтонског консензуса неће да примене апсолутно ништа.

         Студије о двадесет најуспешнијих привреда - оне које су 20 година узастопно имале раст од 7 одсто - показују да су то земље које уопште нису примењивале Вашингтонски консензус. Њихове резултате су ови узели и рекли „то је била наша ера, видећете како ће вам бити (без нас, прим.ред.)“

          Дакле, морамо да се навикавамо на лукавости овог система који нужно пропада. Он нужно пропада јер се суочава са веома организованим и освешћеним елитама које се не дају.