Галијашевић: Хрватску нацију творе и специфични идентитети својствени српском народу

* Национална хомогеност се и пројектује, какав је случај са хрватском нацијом која је, користећи политички систем и колективну агресивност, врло често насилно асимилирала припаднике српске нације. Углавном је модел био масовно убијање и покатоличавање, злоупотребом државне репресије и геополитичке заштите великих сила – углавном Њемачке

* Зато хрватска нација више није само заједница људи која себе манифестује кајкавским дијалектом него је асимилирала Славонију, Далмацију и Книнску крајину, као простор који је културно, језички и хисторијски био простор који су насељавали и изграђивали припадници српске народносне скупине, штокавског језичког дијалекта

* Нација је у Европи дуго била темељни политички и концептуални одговор на комунистички интернационализам. Финансирање «национал-романтизма» на истоку; подршка и недемократским националним концепцијама у политици те наметање представе о нацији као нужном субјекту историје произвело је: распад Совјетског Савеза, крвави рат и распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, раздруживање Чешке и Словачке, али и уједињење Савезне и Демократске Републике Њемачке

* Данас амерички либерализам и глобализам, на једној страни – исламски фундаментализам на другој и обнављање њемачке хегемоније у Европи, представљају концепције које уништавају и разарају националну идеју и изазивају отпор у дубини друштва 

__________________________________________________________________

         Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ

         НАЦИЈА је заједница људи организована по основу историјске и културне сродности а понекад и понегдје, блиског политичког и друштвеног интереса.

         О феномену нације написано је мноштво научне и филозофске литературе, прављени студиозни и површни историјски пресјеци, анализирано наслијеђе и цјелокупан терет прошлости у духовној и материјалној сфери, у државној организацији.

         Идеолози грађанске и марксистичке провенцијенције покушавали су, ову сложену историјску и социјалну појаву објаснити разним теоријама: субјективно-психолошким, емпиријско-позитивистичким, спиритуалистичким, вулгарно-материјалистичким, аустро-марксистичким…

         Из тих књишких, теоретских погледа, видљиво је како је нација, временом, нарочито у Европи, у осамнаестом и деветнаестом вијеку, израсла у својеврсну „историјску силу“, што може дјеловати чудно, обзиром на теорије о релативно кратком времену њеног присуства на друштвеној сцени.

         Нацију више нико не посматра,као случајну историјску појаву већ као сложени социолошки, политички, економски – процес развоја заједништва али и као феномен свијести. 

         Нација је, у ствари, «надишла моменат пуке супстанцијалности – она је произвела стари „НОВИ СВЈЕТСКИ ПОРЕДАК“ почетком двадесетог вијека и ПРАВНУ ДРЖАВУ као највиши стадиј објективног морала – НАЦИЈА је постала СУБЈЕКТ, она је била колективно дјелатна и без ње човјекова улога у организовању и промишљању живота у заједници, дјелује минорно и безначајно.

         И мада ова политичка предоџба (која није нужно и предрасуда или заблуда), представља апсолутну позицију актуелног промишљања нације, ипак све одбачене и верифициране научне теорије на европском тлу, без обзира које методе користиле – у објективном приказу нације нису отишле далеко од њене природне димензије – димензије идентитета, али се нису ни одрекле закључка до кога силом политичке потребе морају доћи.

         Наравно –Нација је „само“ организована заједница људи.

         Та организованост може бити на релативно ВИШЕМ НИВОУ (тип државе) али и на релативно НИЖЕМ (тип културне заједнице која функционише у више правно уређених оквира – у више држава, као што је случај са Курдима, Ромима…).

         И у оквиру овакве подјеле постоје разлике: нити су све државе на истом политичком и економском нивоу, нити су увијек у функцији интереса нације, као организоване заједнице – нити су културне везе и историјска хомогеност код различитих заједница, на истом, једнако разумљивом, нивоу свијести.

         То чак и није услов – јер се таква заједница може организовати и на концепту заједничког интереса, који у једном правном и политичком оквиру формулише већина а надолазећа мањина га прихвата као свој – што је случај са Америчком нацијом коју данас творе људи без имало културне и цивилизацијске сродности, припадници различитих раса и етногенеза.

         Сличан примјер, можемо наћи у сусједству гдје хомогеност не постоји него се пројектује, какав је случај, са хрватском нацијом која је, користећи политички систем и колективну агресивност, врло често насилно асимилирала припаднике српске нације. Углавном је модел био масовно убијање и покатоличавање, злоупотребом државне репресије и геополитичке заштите великих сила – углавном Њемачке.

         Зато хрватска нација више није само заједница људи која себе манифестује кајкавским дијалектом него је асимилирала Славонију, Далмацију и Книнску крајину, као простор који је културно, језички и хисторијски био простор који су насељавали и изграђивали припадници српске народносне скупине, штокавског језичког дијалекта.

         Иако хрватску нацију творе специфични идентитети својствени другом народу, ипак, у теоријском смислу, нација се углавном образује на темељу етничке и културне сродности, која, ето може бити и злоупотребљена.

         Подстицај јачању веза међу историјски сродним групама могу бити РЕАЛНИ али и ИРАЦИОНАЛНИ страхови према околини – властитом окружењу, затим интереси појединца или групе, који се разним средствима физичке и духовне присиле намећу заједници као њен потпун и несумњиви интерес, као што може бити и израз специфичног процеса изградње САМОСВЈЕСНОГ ДУХА, од стајалишта необразованог идивидуума до свијести потпуног искуства о самоме себи као ОПШТЕМ ИНДИВИДУУМУ, што је само филозофски синоним за развијену НАЦИОНАЛНУ СВИЈЕСТ припадника те заједнице.                             

         ерификација тог стања може бити и субјективна и објективна.

         Субјективна представа о себи као припаднику националне заједнице има двије манифестације: прву, која се испољава снагом инстинкта или осјећања – која своје заједништво или јединство не промишља него осјећа. Тај инстинктивни доживљај припадности заједници гради чврсте тачке ослонца на аксиомима ВЈЕРЕ, ЈЕЗИКА и ДРЖАВЕ, можда и неким другима, али све те вриједности, инстинкт намеће некритички, као нешто несумњиво, познато, посебно и значајно.

         Разум је жртва те аксиологије јер ући у садржај таквих симбола, равно је херези.

         Субјективна представа може бит (она то и јесте код великих и развијених нација) и манифестација ОБЈЕКТИВНОГ ДУХА (како то Хегел истиче у Феноменологији духа) на вишем нивоу свијести – свијести која јасно граничи ОПШТЕ и ПОСЕБНЕ одлике властите заједнице – која непосредно опажа да су егзистенција и развој заједнице условљени и ПРЕПОЗНАВАЊЕМ РАЗЛИКЕ у односу на друге заједнице и ПРЕПОЗНАВАЊЕМ СРОДНОСТИ и сличности, са већим народним заједницама и опште припадности човјечанству у цјелини.

         Ту специфичну симбиозу општег и посебног у бићу нације инстинкт не лучи – он уочава разлику, јер је страх од ње иманентан неизграђеном индивидууму – па стога, гомила таквога индивидуалитета без свијести о себи, са развијеним страховима, инстинктима и комплексима, као механизмима одбране властитог интегритета и не представља НАЦИЈУ у историјском и социолошком смислу.

         Објективна представа о НАЦИЈИ ДАНАС, јавља се у двије форме – у два цјеловита теоријаска и научна система: КОМУНИСТИЧКОМ и у ЕВРОПСКОМ ГРАЂАНСКОМ идеолошком оквиру.

         Постоји и Трећи приступ, који се још увијек није уздигао до нивоа научне мисли о нацији; то је тзв. ИСЛАМСКИ КОНЦЕПТ негације националне свијести и националних осјећања, као нечег што није својствено муслиманима те истицање ПАНИСЛАМИЗМА и свеопштег муслиманског братства као аутентичног одговора западној цивилизацији на њене «новотарије» у класификацији глобалних група и човјечанства у цјелини.

         Како не постоји научни допринос нити систем у оваквом промишљању (тј. негирању нације), то се овим приступом не треба темељито бавити.

         Комунистичко поимање нације је у теоријско-доктриналном смислу МАРКСИСТИЧКО – релативно једноставно и без неких посебних дилема: НАЦИЈА ЈЕ СУПСТАНЦА, она је ПРИРОДА – али не природа као конкретни облик постојања идеје у њеном отуђеном стању, него, као непосредна стварност материје, коју човјек мијења и надилази. Којој даје значај и одузима га – коју обликује према степену властитог сазнања и потребе.

         Лишавајући нацију историјске важности, марксисти је виде као ЗАЈЕДНИЦУ (специфичну, стабилну или хомогену) насталу на бази ДРУШТВЕНЕ ПОДЈЕЛЕ РАДА, у епохи раног капитализма (или касног феудализма – 18. или 19. вијек), на КОМПАКТНОЈ ТЕРИТОРИЈИ, у оквиру заједничког језика и блиске етничке и културне сродности.

         Око ових поставки, у марксистичком учењу и нема неких значајнијих спорова, али, који је од ових елемената битније одредио историјску судбину групације и њену свијест – питање је које отвара замршене сукобе и у оквиру генералне теорије и у оквиру учења већине конкретних националних заједница.  Дакле, марксисти ову глобалну групу виде као резултат историјског сабијања мањих и сроднијих сегмената, глобалне групе, типа НАРОД, као објекат историјског процеса друштвене пођеле рада, у строго одређеном времену, на дефинисаној територији и по критеријуму сродности. Та својеврсна маргинализација нације има своју сврху – марксисти у први план истичу процес «друштвене пођеле рада» и фаворизују класну диобу друштва као константу у свеукупној историји људске заједнице, која има своју позитивну димензију само у «радничкој класи» као једином и нужном СУБЈЕКТУ ИСТОРИЈЕ.

         Тако национално питање, у теорији Маркса и Енгелса, остаје на маргини њиховог научног занимања за класе и класну борбу. Лењин оправдава такав приступ и наговјештава долазак доба у коме ће нација дефинитивно отићи са друштвене и политичке сцене – то је вријеме доласка капитализма у своју зрелу фазу, фазу буржоаског интернационализма – који ће нужно ломити националне границе и у архив историје послати стару друштвено-политичку подлогу и оквир КУМУЛАЦИЈЕ КАПИТАЛА, по имену «НАЦИЈА ТИПА ДРЖАВЕ».

         Стаљин иде и корак даље. Он нацију види, искључиво, као политичку заједницу, негира њен хисторијски значај и улогу, те читав проблем редуцира на поље етнологије и антропологије. Објашњавајући социјално биће нације,

         Словеначки марксист Едвард Кардељ, истиче «свијест о заједништву» као неопходни и најубједљивији знак постојања нације – и мада, ту свијест третира као «субсвијест» он је ипак подиже на ниво «колективне свијести» што је својеврсни апсурд и контрадикција. Кардељ сматра да ни територија, ни језик, култура или етногенеза не значе ништа ако нема «осјећања заједништва». Додуше, то и јесте његова научна позиција, јер оно што истиче као «свијест» затим као «субсвијест», па на крају као «осјећања», представља дефиницију субјективних порива, који нису подложни научном објективизирању.

         Распадом Варшавског пакта, симболичким падом Берлинског зида, социјалисти тј. социјал-демократи, као насљедници комунистичких идеологија, унеколико мијењају и ублажавају властити теоријски приступ и почињу правити несигурне кораке ка грађанској мисли и поимању нације.

         Грађанске идеологије и науке, дан-данас, а приори, одбацују комунистичку теорију, премда и саме испољавају немоћ у покушају да се издигну изнад супстанцијалистичког поимања нације. Грађанским теоретичарима нису спорни ни етногенеза, ни културна сродност, ни територија, ни језик – шта више, као проста природа заједнице, идеално се уклапају у «европо-центристичку» визију «нацију типа државе», тј. у слику људске групације којој држава представља социјални оквир.

         Дакле, и овдје видимо тај суд о нацији као политичкој чињеници – «више» или «ниже» историјске вриједности – баш у складу са хегелијанским учењем о постојању «историјских» и «неисторијских» нација – државотворних и оних које то нису (па као такве не-државотворне, нису имале прилику да кроз историју властите државе, конзистентно и интензивно, испоље и развију свој дух).                    

         У овој филозофској и научној подјели која одише «наивним расизмом» далеко је лакше препознати «нацију типа идеологије» – НАЦИЈУ типа цјеловитог, уопштавајућег система, који гради слику друштва (његове прошлости, садашњости и будућности) – слику цјелине, интегрисане увијек, у тоталитет једне предоџбе свијета – било да је она религијска или анти-религијска – грађанска или марксистичка.

         Премда није много научне пажње посвећивао нацији, Хегел је (упркос стајалишту по коме је «индивидуум – апсолутна форма», непосредна извјесност сама себе и НЕ-УСЛОВЉЕНО БИЋЕ), први увео у раван расправе о феномену нације и ФЕНОМЕН КОЛЕКТИВНЕ СВИЈЕСТИ. То је свијест која схвата саму себе, која је достигла степен умности и која зна да је однос између самокретања (моћи) и њеног испољења, просто законит.

         Та свијест, као непосредан живот духа је САМОСВИЈЕСТ КОЛЕКТИВНОГ ДУХА. Тиме припадност нацији Хегел поставља као принцип ИЗБОРА ДУХА а не ПРИНЦИП СЛУЧАЈНОСТИ.

         За Хегела не постоји, једном заувијек дата људска природа, која би се по критеријуму сродности удружила у заједницу типа нације – човјек је само оно што чини, он није нешто заувијек дато већ постоји као човјек само уколико сама себе ствара. Овај Хегелов однос према стварности преузели су и марксисти: јединство човјека и ствари, свијести предмета, субјекта и објекта – није просто дато, већ се разликује ђеловањем.

         Читава плејада грађанских мислилаца, међутим, заговара субјективно-психолошку теорију нације (Јелинек, Вебер, Ренан, Барт, Тонес…). По њима сама национална природа је варијабилна категорија и она није темељни услов за постојање нације – тај услов је СУБЈЕКТИВНО ОСЈЕЋАЊЕ припадности заједници. Оно не мора достићи степен умности – оно је опредмећена тзв. «чулна свијест» и нема разлога за покушаје откривања некога система у том осјећању или «колективног духа», који наводно, користи нацију као моторну снагу друштва у процесу изградње правног поретка у свијету.

         Ништа од тога – осјећање припадности заједници је ту без великих планова и великог интереса – без далеких циљева – али само с њим може бити ријечи о постојању заједнице типа нације. Чини се да теоријска мисао увијек западне у кризу када покушава да усагласи СТВАРНОСТ и ПОЈАМ, на штету стварности, односно када врши увид у стварност једне уже заједнице, временски, просторно и културно РЕДУЦИРАНО – тј. када без цјеловитог сагледавања покуша од појма направити скицу живота.

         Можда на овом мјесту, треба поставити једно сасвим рационално питање: Зашто се уопште бавити питањем нације ТЕОРИЈСКИ И ПРОМИШЉЕНО, кад ни грађанска ни марксистичка мисао нису овом питању приступиле озбиљно у мјери да о њему изграде несумњиве судове и цјеловит теоретски систем који не би противрјечио стварности људског рода – чему уопште расправљати о томе?!  

         Постоје, најмање два важна разлога:

         ПРВО: Ја не мислим да је индивидуум апсолутна форма, да представља непосредну извјесност сама себе и да је, практично, «неусловљено биће». Од свих неизграђености и несавршености индивидуума најочитија је његова условљеност фактором ВРИЈЕМЕ. Та условљеност, са становишта живота и рода је дјелимично негирана самоодржавањем кроз биолошку репродукцију, за коју индивидуум није довољан и коју не може остварити без заједнице, макар она била на најпростијем нивоу («мушко – женско» – породица).

         Зато је апсолутна форма – форма заједнице а не индивидуалитета – само у заједници достиже се степен «умности» и гради «колективни дух», од најпростијих до најсложенијих заједница па је човјеков први корак ка АПСОЛУТУ. Тај ход траје још увијек и он неће окончати пуким научавањем старих филозофских концепција.

         ДРУГО: Европска политичка мисао је форму апсолута некритички приписала НАЦИЈИ, као заједници. Нација је дуго времена, била темељни политички и концептуални одговор на комунистички интернационализам. Финансирање «национал-романтизма» на истоку; подршка и недемократским националним концепцијама у политици те наметање представе о нацији као нужном субјекту историје произвело је: распад Совјетског Савеза, крвави рат и распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, раздруживање Чешке и Словачке, али и уједињење Савезне и Демократске Републике Њемачке.

         Данас амерички либерализам и глобализам, на једној страни – исламски фундаментализам на другој и обнављање њемачке хегемоније у Европи, представљају концепције које уништавају и разарају националну идеју и изазивају отпор у дубини друштва. 

          И то није све, јер тај процес, одмјеравања владајућих нео-либералних елита у свијету и идеје националне државе, иде даље, све оштријом линијом са тежим политичким и друштвеним посљедицама.