Кецмановић: Са Запада БиХ маме у НАТО преко шаргарепице кандидата за ЕУ

ЈОШ ПРЕ ДЕСЕТАК ГОДИНА СУ СЕ У СРПСКОЈ ПОЈАВИЛИ БИЛБОРДИ „НАТО ВАМ ГАРАНТУЈЕ МИРАН САН“

Постизборни митинг владајуће

 коалиције у Бањалуци

* Прољетос су Британци Додика ставили под санкције, заједно са Жељком Цвијановић. Урсула фон дер Лајен је предложила да се забрани и читав СНСД. То није прошло захваљујући Орбану... Сада су послали мало шаргарепе да навуку жртву која се опет отела. ЕУ је изнебуха најавила статус кандидата за БиХ...

* Додик је одмах испоставио и неприхватљиве  услове. Нису више одушевљени ни Бошњаци јер статус кандидата искључује протекторат. Не би више било ни в.п., бонских овласти, странаца у Уставаном суду...

* А онда се, да би сваком било јасно да је ЕУ само мамац за НАТО, огласио се генерал Сифет Поџић. Досадашњи министар одбране БиХ, рекавши: „Биће највјероатније спроведен референдум о питању чланства БиХ у НАТО-у“

* Зашто Српска не би предложила ОДКБ?! Не као алтернативу, него у име неутралности, попут „Партнерства за мир“, какво БиХ већ има са НАТО-ом?

____________________________________________________________

       Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

       ПOСЛИЈЕ неуспјеле обојене револуције у Српској, протекторат се латио најопаснијег алата.

       Колективни Запад најављује нови референдум у БиХ на коме би, као и на референдуму ’92, одлучио најбројнији народ. Онда је то било о сецесији БиХ против воље српског народа (Плебисцит ’91), сада је о интеграцији БиХ у НАТО против воље Републике Српске.

       Први референдум био је узрок троипогодишњег рата на национално-вјерској основи, овај други могао би да буде узрок репризе, или како Бошњаци кажу „другог полувремена у коме би они побиједили“

       У одушевљењу што је извојевала још једну изборну побједу, стара/нова власт у Српској није се много бавила неуспјелом обојеном револуцијом, која се одвијала током нетом минулих избора. 

       Опозиција је, по рецепту Џина Шарпа, упркос лошем прелиминарном резултату још током пребројавања гласова прогласила побједу и позвала народ на улицу. Прискочио је ЦИК да пронађе „грешку у бројању“, али на тргу се није окупила критична маса, а и разлика у броју гласова за предсједника РС је била превелика.

       Кључна је ипак била маса од 50 хиљада Бањалучана који су изашли на тргове главног града да бране право да изаберу свога предсједника.

       Исто је било и послије избора 2012. Истина, Додик је тада био остварио мању већину и опозиција је организовала импозантан митинг, али су његове присталице истог дана у исто вријеме на сусједном тргу организовале знатно масовнији контрамитинг.

       Обје побједе су морале да буду овјерене под отвореним небом. И у оба случаја, у публици су били примјећени експерти из ојачаног контингента САС-а.

       Путин је поражен на кијевском Мајдану. Си је најприје у Шангају поменуо опасност од обојених револуција, а потом се суочио са протестима у десет кинеских градова.

       Додик је пронашао рјешење у томе да мањи број опонената власти дочека још већим бројем присталица, а све по демократским правилима слободе окупљања грађана.

       Анонимни листићи у гласачким кутијама морају бити оснажени живом заштитом бирача. А онда, пошто је побједу нове/старе власти морао да призна, прагматични протекторат је закључио: „ОК, нисмо успјели, идемо даље“.

       Прољетос су Британци Додика ставили под санкције, заједно са Жељком Цвијановић.

       Урсула фон дер Лајен је предложила да се забрани и читав СНСД.

Сифет Поџић

       Нису га санкционисале све земље ЕУ захваљујући Орбану, као што раније све Србе није санкционисало све чланство УН, захвалујући Путину и Сију.

       Сада су послали мало шаргарепе да навуку жртву која се опет отела. ЕУ је изнебуха најавила статус кандидата за БиХ, а у Бриселу нису ни покушали да објасне - зашто баш сада, односно - у чему је то преко ноћи напредовала до јуче пљувана и псована Српска.

       Оливер Вархељи дошао је у Српско Сарајево да обрадује стигматизованог  Додика.

       Јесте БиХ аплицирала још прије седам година и ЕУ је била једина ствар у којој су три народа и два ентитета били сложни, али некадашња безнадежна чежња за евроинтеграцијама је временом пресахла, баш као и сама ЕУ.

       Српска, као Молдавија и Грузија, треба да се построји у фронт према Русији, па је Додик одмах испоставио и неприхватљиве  услове.

       Нису више одушевљени ни Бошњаци јер статус кандидата искључује протекторат. Не би више било ни в.п., бонских овласти, странаца у Уставаном суду.

       „Високи представник ће пред поноћ напустити Босну, а зором ће Босна отићи у ЕУ“, спрдао се својевремено Жарко Пуховски.

       А онда, да би сваком било јасно да је ЕУ само мамац за НАТО, односно да је прва организација само цивилна испостава друге – војне, зграда до зграде у истом граду, огласио се генерал Сифет Поџић.

       „У БиХ ће највјероатније бити спроведен референдум о питању чланства БиХ у НАТО-у“.

       Индикативно, овај бошњачки министар одбране БиХ дао је цитирану изјаву на крају мандата, баш као што је и в.п. Инцко задњег дана мандата донио закон о забрани оспоравања геноцида.

       И као што је опет један од његових претходника, Петрич, остао запамћен по „аеродромским декретима“ пред полетање из Сарајева. Интервенције током примопредаје штафете насљедницима из здружених одреда ФБиХ, ОХР, УН, ЕУ, НАТО.

       Столтенберг је, пет дана раније, најавио „јачање одбрамбених и институционалних капацитета БиХ ради одбране од малигног утицаја Русије“.

       Откад се НАТО бави цивилним институционалним капацитетима?

       Од кога је позван из ФБиХ и РС?

       У пријестоном Сарајеву не само да нема малигног утицаја Русије него су, веле, спремни и да се одрекну руског гаса да би се гријали на безусловној љубави према НАТО-у.

       „Наш калиф није више у Стамболу него у Бриселу“ – рекао је „вјеру за вечеру“, реис емеритус Мустафа Церић.

       У Српској, међутим, све је обратно и како рече јунак Кустуричиног филма „више воле руско г... него америчку торту“.

       Када Путин Додику пожели успјех на изборима, то је препорука за бираче, а за вјерујуће Србе васељенски патријарх већ столује у трећем Риму. 

       У паници због „специјалне операције у Украјини“, којој Путин не казује крајњи домет, колективни Запад збија редове и попуњава рупе, па је Српска проблем.

       Кампања за њено укључивање у НАТО није прва.

       Прије десетак година широм РС су осванули билборди „НАТО вам гарантује миран сан!“, а официри НАТО-а су се пред празним слушаоницама факултета чудили „како студенте није привукао ни пратећи богат коктел“.

       Касније је био спор око тога да ли је Радмановић потписао начелно опредјељење Српске за НАТО. Након тога, Скупштина РС је донијела низ декларација и резолуција којима се експлиците ограђује од наводног, обећања, али и отворила процедуру за враћање изворне дејтонске ентитетске надлежности за војску.      

       Најзад, донијела је и уставни закон о референдуму, о чему у Уставу БиХ нема ни ријечи. А у Уставу пише: „Све што није наведено као надлежност БиХ, спада у надлежност ентитета“.

       Одлазећи министар одбране Сифет Поџић, као дисциплинован официр, референдум у БиХ о приступању НАТО-у није сигурно најавио из своје главе. А да се нешто о томе мота и у његовој, указује тема докторског рада „Односи БиХ и НАТО-а у компаративној перспективи западног Балкана“. 

       На све то др Сифет је и члан Комшићеве Народне фронте, па се и кроз затворен прозор препознаје као ниски представник НАТО-а у БиХ. Ослобођен министарских обавеза моћи ће да се пуно радно времену посвети вишим бошњачким циљевима интеграције ОС БиХ у најмоћнији војни савез у историји.

       „За дом спремни“ поново ће гинути на Источном фронту за интересе империје и свој 13. или 14. геноцид. Једина препрека је мањи ентитет. 

       У Српској ни демократски изабрана власт ни око 90 одсто анкетираних неће у НАТО, али тако је било и на плебисциту ’91 против сецесије БиХ, па се колективни Запад оглушио о колективни отпор српског народа и под плаштом већинске демократије легитимисао бројчану предност коалиције полумјесеца и шаховнице.

       Срби у Српској су данас војно разоружани, али су државно политички наоружани - имају Републику, институције, искуство, савезнике. Власт је ионако љетос одложила преузимање отетих надлежности за послије избора. Сада међу четири главне (правосуђе, порези, безбједност, одбрана) треба промијенити редослијед. Затим превентивно припремити ентитетски референдум. И, устреба ли, позвати патриотски народ да изађе на тргове по градовима Српске, што је пеницилин и за обојене револуције у којима побјеђује марионетски дио опозиције и за референдуме у којима унапријед побјеђују Бошњаци.  

       Све у свему, са колективног Запада ништа ново: мањак нових идеја, понављање потеза, стално више истог, бандоглава упорност без резултата.

       Но, захваљујући томе, Српска је у стању перманентне политичке мобилизације и има увјежбане одговоре. 

       Ваља издржати до промјене геополитичког односа снага. Путин отеже у Украјини, као и Си са Тајваном, али обојица окупљају ШОС,  БРИКС, ОДКБ. 

       Зашто Српска не би предложила ОДКБ?!

       Не као алтернативу, него у име неутралности, попут „Партнерства за мир“, какво БиХ већ има са НАТО-ом?

       https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-sa-zapada-bih-mame-u-nato-p...