Нарочњицка: Историја Руски свет и српски народ чини великим играчима у Европи

ИЗ ПРИСТУПНЕ БЕСЕДЕ НОВОГ ИНОСТРАНОГ ЧЛАНА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ

* Проширивање НАТО-а све до граница Русије, одузимање Косова Србији – тог кључа за Моравско-вардарску долину која спаја Западну Европу са регијом мореуза Босфора и Дарданела, апетити Истанбула да поново постане „Висока Порта“, претварање Украјине у инструмент којим се Англосаксонци служе у општем рату против Русије – све то изгледа као извршење некада на неко време одложених планова.

* Европа нагло губи свој суверенитет, постајући, на властиту штету, на штету своје економије, инструмент у рукама америчке доминације. Криза Европске уније је неминовна

* За словенске народе Запад је припремио улогу мртвог експоната у етнографском музеју... Православна цивилизација и државност Србије, које је у аманет оставио цар Лазар («Земаљско је за малена царство а небеско увек и довека»), неприхватљиви су за либертаријанску доктрину бриселске елите

* Историја Руском свету и Српском народу додељује улогу заштитника заједничког европског духовног наслеђа. Управо то, а не хипнотишуће цифре „бруто домаћег производа“, чине нас великим играчима у историји Европе

______________________________________________________

         ЧУВЕНА руска историчарка, политиколог и стручњак за међународне односе Наталија Нарочњицка, одржала је данас у свечаној дворани САНУ, приступну беседу као нови инострани члан.

       Ево резимеа њеног излагања које је сама насловила „Русија и србија у међународним односима у ери промена – линије напетости у европској геополитици XIX–XXI века“:

       О судбини словенства и Русије може се просуђивати једино уколико се надиђу оквири клишеа о правима човека и општесветске демократије.

       Свеобухватно сагледавање геополитике поучно је за разумевање дешавања с почетка 21. века. Проширивање НАТО-а све до граница Русије, одузимање Косова Србији – тог кључа за Моравско-вардарску долину која спаја Западну Европу са регијом мореуза Босфора и Дарданела, апетити Истанбула да поново постане „Висока Порта“, претварање Украјине у инструмент којим се Англосаксонци служе у општем рату против Русије – све то изгледа као извршење некада на неко време одложених планова.

       Тежњама познатим још из 19. века присајединиле су се и опречности егзистенцијалних размера у погледима на свет.

       Балкан у тој васељенској конфронтацији представља зону цивилизацијског, културног „пограничја“. Балкан је међа поствизантијског и латинског света. Према Србима, преко Андрићеве На Дрини ћуприја у очима вечито самозадовољног Запада пролази граница „цивилизованог света“.

       У драми Југославије и српског народа као у капи воде огледа се сва противречност историје света 20. века.

       Некада велика Европа апостола Петра постала је оваплоћење апостазије и неприкривено поништава властите хришћанске корене и Богом даровану природу човека – мушкарца и жене.

       Конзистентност процеса везаних за Балкан и Русију у тренутку распада СССР-а и у 21. веку врло је очигледна уколико се упореде данашње тежње Запада са временом Првог и Другог светског рата, револуције и грађанског рата у Русији.

       Снаге које Русију притискују са свих страна желе да је потисну са Балтичког и Црног мора на североисток Евроазијског континента. Тај притисак је истовремено увек усмерен и на Балкан, простор од стратешког значаја за контролу линије од Балтика до Средоземља и Мореуза.

       Основни стратешки правци у геополитици 20. века били су одређени резултатима века претходнога.

       Израстање Русије до средине 19. века у евроазијског гиганта са утицајем на Балкан и са перспективом присуства у водама Средоземног мора изродило је у оквиру политике Запада континуирани програм спутавања Русије, а у оквиру историографије – једну непријатељску интерпретацију историје Русије и њене спољне политике.

       То потврђују геополитички пројекти будућности Русије и Балкана фиксирани у документима од историјског значаја: записима канцелара Рајхстага Бернарда фон Билова, посланика Рајхстага Фридриха Наумана, руководилаца спољнополитичких департмана Аустроугарске, Енглеске и Русије – А. Ерентала (идејног творца Босанске кризе и анексије Босне из 1908), Е. Греја и С. Д. Сазонова.

       Резултати Првог светског рата радикално су изменили карту Европе, но неделотворност Версајског система и нове конфигурације снага на месту Аутроугарске биле су семе за избијање Другог светског рата.

       Главни геополитички сценарији после распада СССР-а примењени су на исте регионе у којима је вршена прерасподела у обама светским ратовима. Велика победа СССР-а 1945. године приморала је Запад да током 50 година поштује конфигурацију територија и избалансираност договорену у Јалти. Међутим, сценарији Источног питања 19. века нашли су одраза и у дипломатским биткама између В. Молотова и Е. Бевина у вези Дунава и Додеканеза током 1945–1946. год., и у Балканској кризи деведесетих година.

       Словенство и историјско српство вољом судбине се налази на граници деловања ривалских геополитичких система, те ту независна спољна политика представља тежак задатак.

       У српској националној идеји, окупљању свих Срба у оквиру једне државе Запад је видео “заверу”, почев од “Начертанија” Илије Гарашанина (1844), потом у извештају Карнеги фонда из 1913. године, који је 1993. године актуализовао Џ. Кенан.

       Југославија која је настала као резултат договора Тита и Черчила, постојала је само док је била потребна Западу, да би потом Срби поново били територијално разједињени.

       У новој фази своје фрагментације словенство се увлачи у евроатлански свет. Пример Русије је поучан – чак и велика земља са њеним ресурсима и нуклеарним оружјем може бити преварена и покрадена.

       Погажена су сва „света начела“ западне цивилизације – споразуми и договори, правне норме и принципи којима је Европа стотину година мамила незападни свет. Сама Европа нагло губи свој суверенитет, постајући, на властиту штету, на штету своје економије, инструмент у рукама америчке доминације.

       Криза Европске уније је неминовна.

       За хришћанске вредности места у уставу Европске уније није било.

       Према оваквој парадигми развоја, судбина словенства са његовом ћирилицом и језиком, где су већ и у лексици садржане етичко-моралне вредности, са његовом херојском историјом опстајања између католика и муслимана, Тевтонаца и Турака, није завидна.

       За словенске народе припремљена је улога мртвог експоната у етнографском музеју.

       Православна цивилизација и државност Србије, које је у аманет оставио цар Лазар («Земаљско је за малена царство а небеско увек и довека»), неприхватљиви су за либертаријанску доктрину бриселске елите, утемељену на апостазији.

       Историја Руском свету и Српском народу додељује улогу заштитника заједничког европског духовног наслеђа. Управо то, а не хипнотишуће цифре „бруто домаћег производа“, чине нас великим играчима у историји Европе.